НА ПРАГУ СТЕВАНА ТОНТИЋА

"Руке су, ево, полегле на столу – ево те поздрављам, мамице. Више ти нећу писати."                                                                      (С. Тонтић)

Напустио нас је Стеван Тонтић (1946-2022),  један од највећих савремених српских песника. Као драг пријатељ, долазио je на Бранково коло учестало, практично од почетка, и био међу најозаренијим и најважнијим гостима у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду. Доносио је апсолутну веру у поезију и побратимску љубав при сваком сусрету, па и кад је играо шах на нашем јединственом песничком турниру сваког септембра.

Био је осенчен Бранковим крилом још далеке 1971. године када је добио Бранкову награду Матице српске (за есеј „Трагично у поезији Бранка Миљковића“), а онда после много значајних признања и „Печат вароши сремскокарловачке“ 2001. године на 32. Бранковом колу у Карловачкој гимназији, најстаријој у Срба.  Затим – „Статуета Бранка Радичевића“ (рад вајара Јована Солдатовића), за укупно песничко дело, у истој овој чувеној Гимназији, 2017. године на отварању 46. Бранковог кола са Тонтићевом свечаном беседом о Алексију Радичевићу, најславијем карловачком ђаку и најпеванијем песнику српског романтизма.

Завичајно гледано, Стеван Тонтић је изданак оних крајишко-босанских књижевних бардова који су укупном корпусу наше поезије и литературе дали неизбрисив траг: Петар Кочић, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић, Драган Колунџија и Душко Трифуновић.  Рођењем под Грмечом, у Грдановцима код Санског Моста, основну школу похађао у родном селу и Лушци Паланци. Завршио два разреда Гимназије у Санском Мосту, а потом се пребацио у трећи разред Учитељске школе у Приједору. 

По завршетку приједорског школовања, враћа се у Грдановце, о чему и сâм записује: „Као учитељ радио сам, испуњавајући жељу својих родитеља, годину дана у нашем селу, уписавши ванредно прву годину на Филозофском факултету у Сарајеву, гдје ћу потом редовно студирати, наћи љубав свог живота и дуготрајно пребивалиште. Није ми се остајало у селу, у кожи сеоског уче – страховао сам да ће ми постати тијесна.“

Студије филозофије са социологијом завршио је на Филозофском факултету у Сарајеву. Етаблирајући се у главним граду Босне и Херцеговине као врхунски и оригинални млади песник и интелектуалац, један је од оних (Сидран, Ного, Ости, Вешовић...) које препознаје и Душко Трифуновић негујући их као млађу браћу по перу. Вредни Тонтић долази на место уредника сарајевске „Свјетлости“. И све је изгледало сасвим примерено и заслужено у граду на Миљацки, кад – крену рат у „босанском караказану“. Очајан и ошамућен бесмисленошћу грађанског рата у БиХ, Тонтић живи у егзилу у Немачкој (1993–2001), највише у Берлину.  

О том периоду, он пише: „И рат и егзил су ванредна егзистенцијална стања која обично дуго трају а остављају трајне последице. За сваку осетљиву душу рат је највећи бесмисао. Нарочито грађански рат, у којем се међусобно убијају људи исте крви, истог језика, истих или веома сличних верских уверења и културних навика. Ситуација егзила повољна је утолико што не морате да стрепите за голи живот, али сте изложени многим другим недаћама. Обездомљени сте, обесправљени, бачени у туђ језички простор у којем ћете заувек остати странци.“

И, Тонтић се враћа у Сарајево, али то више није то. Не бира Београд, већ са супругом Снежаном 2014. године настањује се у Новом Саду. Поновним одласком из Сарајева и доласком у „српску Атину“ да живи и пише, Тонтић силно ојачава песнички Нови Сад, где је пре њега, крајем 20. века, стигао из Зрењанина (после Београда и Сарајева) и његов громадни крајишки земљак Милан Ненадић. Почетком ратних сукоба деведесетих, у Нови Сад из Сарајева пристиже и Душко Трифуновић. Тако је „српска Атина“ била добила три највећа могућа песничка појачања родом из западне Босне (крајишког дела данашње Републике Српске), чије ће присуство и дело оставити дубок белег у књижевној историји панонског поднебља и Србије у целини.

Подалеке 1987. године објавио сам у „Летопису Матице српске“ есеј „У славу постојања“ о Тонтићевој књизи „Праг“ (Свјетлост, Сарајево, 1986), а годину дана потом уврстио га у књигу огледа, есеја и критика „Прокрустова постеља“ (Стражилово, Нови Сад, 1988).

У езотеричном смислу, праг је граница између вањског и унутрашњег, световног и светог, он симболише одвојеност и повезаност, могућност сједињења, помирења. Ово друго остварује се ако домаћин дочека госта на прагу и уведе га унутра. Оно друго, пак, остварује се ако дошљака нико не дочека, па овај остаје на прагу. Да би се прешло преко прага нужно је поседовати чистоћу тела и душе. Пред прагом се пада ничице и љуби. И, коначно, праг је граница светлости, средиште света, слика универзума, симбол уточишта, мајке и заштите. У Тонтићевој поезији јављају се ове слике: „праг наше куће – осовина свемира“, „душа под прагом“ и „(свјетлост) ти запљускује кућни праг музиком бесконачног“.

У песми прекогнитивне моћи - „Праг и пропадање“, дата је слика преласка преко кућног прага: „падање у бунар Велике Животиње“, „пропадање меса кроз рупе васионске“, суочавање са празнином и „старим будаластим ништа“. Предочено је растакање фантазмагоричних слика детињства и безазлене завичајне хармоније, пуцање тихог „тока ствари“ на огњишту, рушење конструкције очинског дома и одржање, при том, кућног прага: „рушење свемира на кровне скеле/ сламање крова/ отпадање дувара/ погибија црквених звона/ погибија руке која је повлачила уже/ погибија твог гласа/ само је праг на своме месту/ чврсто положен у темеље.../ ту корак мој пјевуши и ту гине“.

У овом тренутку, Нови Сад, Војводина и Србија, Босна и Херцеговина, и цео регион, остали су физички без великог песника. Срећом, кад умре прави песник, подмладе се песме и ојача његов комплетни хабитус у времену. Све што је написао, и песме у слободном и везаном стиху, најразличитијих тематско-мотивских колекција, у химнично-гротескној авангардности израза, загрлиће се и створити живи калеидоскоп и причу о једном непоновљивом песнику, занавек.

     Сремски Карловци - Нови Сад, 12. фебруар 2022.

                                                                                                                                                       Ненад Грујичић

     На фотографији: Стеван Тонтић свечано отвара 46. Бранково коло 2017.

Стеван Тонтић

ОСАМ  ПЕСАМА

ПИСМО КУЋИ

Ми смо добро, мама.

Свако се окренуо своме послу.

На свojy страну.

Ноге су у Пољу.

Мозак je у Институту.

Срце je у Заводу.

Плућа су у Природи.

Дух je у Ватри. У Небу. У Гробу.

Душа под Прагом.

Руке су, ево, полегле на Столу –

ево те поздрављају, мамице.

Више ти нeћy писати.

Послови се обавља]у.

Земаљски дани цуре.

Ja течем. И одлазим.

Одох ja, мамице.

ПУТУЈЕ МОЈ СЕЉАЧКИ НАРОД

Моје село – у једном од сливова Неба –

почело је ох почело

да увире!

Жив и здрав плав и жут мек а крут

мој неписмени народ већ се укрцава –

народу мом

небеса су до кољена!

Путује мој сељачки народ

директно увис

неће тај више

узалуд

да

на

земљи

мре!

Пропала је ствар смрт

поштено говорећи.

А Ти

који јеси

прими ове људе

који јесу и нису,

Иначе бих могао

штошта да ти кажем!

УМРЕШ ЛИ ИЗНЕНАДА, ПРИЈАТЕЉУ

                                                 Абдулаху Сидрану

Умреш ли изненада, пријатељу,

 пријатељу, брате мог живота,

 друже сушти, душе јединствени,

 изнијећу своja нијема уста

 у сутон, пред мрке звијери,

 погружено те славити, тужаљке китити,

 потресне молитве у jeзик лити,

 звијездама и црвима ревно тумачити

 ко je ко

 и шта je шта

 у прашини, у тами, међ нама.

 Три дана

 ствари ћe бити jacнe до неподношљивости,

 а четвртог ћe наступити редовна збрка,

 погубна

 и теби страна.

 Три дана

 cjaћe од туге растанка

 лица хришћана и лица муслимана

 лица зликоваца, ангела, хулигана...

 (о, душине модрице, бридови рана!)

 а четвртог ћe под мојим прозорима, на гробљу,

 злаћано зрневље, слијепи, да зобљу.

И неће се више знати

ко je ко, шта je шта

и нико се cjeћати неће да овдје си nocтojao ти

и да сам nocтojao ja.

                                                                       1985.

СВАКОГ ЈУТРА, СВАКЕ ВЕЧЕРИ

Сваког jyтpa драга ме љуби кад на посао крене,

успут се смијеши и онима што никог не воле.

А ја? Молим се да злодуси joj срце не ocjeнe;

за њу се и руже, птице, напуштена дјеца моле.

Живимо у земљи старих проповједника убиства,

с новим збиркама лешева и полуживих тијела.

Бог је убијен, полунијем, љубав светачки чиста.

Све што чинимо oпроштај je, почетак опијела.

Сваке вечери мoja драга нада мном сузе рони

јер сну ja вриштим, наливен стравом и тмицом.

Анђео наш свуноћ Господу своме звони

бисерном, од суза нанизаном бројаницом.

О ШТО СИ ПРОСЛАВЉЕН, ГОСПОДЕ

                                  Миодрагу Павловићу

О, што си прослављен, Господе,

у великом и у малом –

елемената цијелом скалом,

у огледима ватре и воде.

О, што си прослављен, Господе,

Животињом својом и биљком –

змијом па копривом па босиљком...

близанци тек кад се роде!

О што си прослављен, Господе,

језицима хладним и врућим –

млаки се вpaћajy кући

док ове из кревета воде.

О што си прослављен, Господе,

у дјевама мудрим и лудим,

синцима храбрим и безмудим,

тиранима и жедним слободе.

О што си прослављен, Господе,

У својим Канама и Гоморама,

 у срчаним, у гасним коморама,

 кроз поморе и кроз породе.

О што си прослављен, Господе,

у Исусу и у Пилату,

Авељу и Каину брату,

кроз хорде и кроз народе.

И ја Те прослављам, Господе,

Теби и пјесан и хула –

сва пjeнa ума и чула,

безумне химне и оде.

ЖЕТВА

Жетвару, час je. Ja што хулих

подастирем Ти ово шије –

жањи ту усну којом тулих,

жањи и када псалам лије.

Ил’ зазидај у мир монаха,

ослијепи – само Тебе гледам

у светој јези до задњег даха.

Ову опрему ja бих да предам!

Разријеши ме – трећега није,

бљеском српа ил’ муњом гаси.

Jep ево крв брата пијем,

мене крадени држе даси.

А нека шапа већ ме стрла:

празно дигнут, озобан клас.

Помилуј суву трубу грла,

жањи до земље, ижањи глас.

II

Подастирем се сав погружен,

мршав принос, потучен грàдом,

ал’ свим стасом под нож пружен.

Нек сврши се! – са том надом.

Ja сам Твог хвата добровољац,

да не нагањаш ме скупим бичем.

Што Ти поједеш, неће мољац.

Испљунеш ли... не, не ничем!

Само ме из ове баште ижањи,

коријен, чауру Ja смрви,

сваки маневар – ноћни и дањи.

Ja Ти сад враћам живот први.

Нек сврши се! – ja већ кличем,

што Ти зобљеш, неће црви.

Славим жетву, не наричем,

чекajyћ на Твој данак у крви.

СЈАЈ И МРАК

Никад толико сјаја у ваздуху,
никад толико жара у висинама
као овог љета.

Никад такво блистање Творца
у свакој биљчици, звјерчици, стварчици,
у млазевима, у плодовима.

Свака ствар дарнута свјетлошћу
у безумну љепоту рони,
прашина са пута пије до безнани
мајчино млијеко небеско.

Никад таква света бистрина,
никад овакво мирисно подне.

Никад, никад оволики мрак
натоварен на људе.

Никад оволика планина мрака
на племену овом, дивљем и њежном,
у сјају коначном, предсњежном.

ГРОБ

На висоравни, молим,
на висоравни,
у бистрој земљи
у избистреном звијежђу.

У ничијем простору,
у звонкој празнини,
чист од завичајâ,
чист од историја.

У двојцу са оном
коју љубих
док бијах овдје –
у несносној радости двојине.

У кристалу без имена,
без својине.

Двоје ледичника
у леденици
под модром крпом небеском.

У бистром огњу звјезданом. У бездану.

Своји. На свом.

Песме из  "Антологије српске поезије (1847-2000)" Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012, 2013.