ИЗ АЛБУМА БРАНКОВОГА КОЛА, ЗАБОРАВЉЕНИ ПЕСНИЦИ: АВДАЛОВИЋ
"Недељни Блиц", 8. мај 2022.
Пише: Ненад Грујичић
Има песника којима се не дâ етаблирати у поредак што га кроје људи, такозвана сабраћа по перу. А и што би – истини гледано у очи, човек човеку ретко чини добро – гордост и сујета, завист и мржња. Људски поступци и дела пре су кругови прута по води неголи капи богоствореног језера подно планине. Једино Небо зна коју смо и какву путању исцртали померајући своју сенку на Земљи.
Један од песника моје генерације често ми долази у сећање, а код званичне књижевне братије – пао у заборав. Потпуно бачен у запећак, нема га нигде, не постоји, рекли би пуни себе напувани жреци јавне сцене. Но, не пије то воду, време је чудо, оно износи зрно истине, коју је још и Његош окитио десетерцем: „Вријеме је мајсторско решето.“
Уврстио сам Мишу Авдаловића у „Антологију српске поезије (1847-2000)“, ту му је место. У пролазу поред зграде Матице српске, по изласку антологије (2012), професор и књижевни критичар Славко Гордић ми искрено рече: „Добро је што си у антологију уврстио Гојка Јањушевића и – Мишу Авдаловића“. Рече, као да га је мало такнуло то што никад стиже ни словце написати о своме земљаку.
Авдаловић је родом из Херцеговине, из Невесиња – рођен 1954. године. Живео свега четрдесет седам лета. Прођоше, ево, две деценије од његовога одласка са овога света. А многи се нису још ни родили и ко зна да ли ће икад. Пре непуна три века један писац (Томас Пејн) с другог континента рече оно што важи и данас у сваком нашем сокаку: „Они који су напустили овај свет и они који још у њега нису стигли, даље су једни од других више но што и најбујнија машта смртника може себи да представи.“
Мишо Авдаловић био је рођени песник, са уклетим црним ужетом око врата. Један од најталентованијих у Новом Саду, и уопште. Рано га беше ухватио боемлук, и то жестоко. Нешто га је кармички вукло ка томе. Можда и сâм песнички позив – по његовом боемском резону – са главом на пању, али и фатална (неостварена) љубав с једном несвакидашњом студенткињом Мађарицом, прелепом црнком на Филозофском факултету у Новом Саду, са групе немачког језика и књижевности.
Авдаловић је наступио на 14. Бранковом колу, 14. септембра 1985. године. На Стражилову одржана песничка трибина „Певам, селе, што год `оћу“: Рајко Петров Ного, Бошко Ивков, Вјера Бенкова, Јован Дунђин, Тиодор Росић, Марија Шимоковић, Милорад Грујић, Славко Матковић, Наталија Дудаш, Рале Нишавић, Зоран Гаши и – Мишо Авдаловић. На Стражилову му је био, видело се, најважнији сусрет са земљаком Ногом. Мишо без објављене књиге, а Рајко са многим награђеним, и славан. Кад Рајко говори поезију, то је другачије од осталих, као какав врач – у метаноји. То је и Мишу одушевљавало, постављало на своје, па је настојао младу песму што уверљивије да изговори, јер – Рајко га слуша. И успевао је, није то била ничија копија, није личио на неке песнике из камените Херцеговине, који не могу да се отргну од звучног утицаја свога аутентичног земљака. Чули смо оргиналну антологијску Мишину „Љубавну пјесму“, и потом дуг аплауз.
Био сам рецензент Авдаловићеве прве, и једине, књиге песама „Камен у срцу“, објављеној у „Стражилову“ (1986). Писао сам о тој књизи у „Дневнику“ 1987. године, поред осталога рекао: „Ова књига је једна од ретких првих која није омашила. Открила је талентованог песника пред којим, миљковићевски речено, стоје многи изазови „мастила и крви“. Као аргумент изреченом нека послуже стихови из песме „Зеница“: „У огледалу затежем лице./ Топим дводневну браду/ витим листићем челика./ У његовом љутом језичку/ огањ је облежао /гвоздене кости земље.“
Много година касније, скокнувши до Београда, сусрео сам, гле, сетног и уморног Мишу у парку тик уз аутобуску станицу. Носио је под пазухом дебели рукопис што је личио на искрзану купусару. Вели, идем код Рајка у БИГЗ, носим му свој роман, имаш ли који динар? Почастим га и тако се растанемо. Не знам шта је било с тим рукописом и да ли више уопште постоји.
Пре коју годину, у књизи „Песме о младости“ (2019) објавио сам једну посвећену Авдаловићу, под насловом „Мишо Дивјака“. Ево почетка: „Одлутао богзна куд,/ Пијани Орфеј с главом на пању,/ Са раздрљеном кошуљом без крагне,/ укосо жури кроз центар Новога Сада:/ Ја сам Мишо Дивјака/ Испод храста китњака,/ Прогнан из космоса!“ Из ујевићевске магме рекао ми је: „Ми смо ловци, Ненаде, ми видимо далеко, ми имамо очи на дубоку даљину, ми смо лица браће у свемиру.“
А много раније, подалеке 1982. године унео сам га као јунака под другим именом у своју драму „Читај Тракла“ (Радио Нови Сад, 1982), радни наслов био „Никад ништа од тебе неће бити“. А потом – у књигу „Приче из потаје“ (2009). И, дабоме, уврстио сам његове стихове у алманах „Аух, што живот ушима стриже“ (1990), поводом двадесет година издавачке куће „Стражилово“.
Поводом Мишине смрти 2001. године, а који месец потом, на Стражилову 8. септембра одржан је лирски помен под називом „Никако, љубави, никако“ (Сећање на Мишу Авдаловића). Драмски уметник и песник Миодраг Петровић говорио је његову песму „Камен у срцу“: „носим тврд камен у сред срца/ и шетам градом// добро сам се овај пут/ припремио за излазак// рекао сам себи/ нећу скаску о давном/ нећу вријеме што лијечи ране/ нећу мудрост избрушену у камену/ намјестио камен у срцу/ и изашао у град// рекао сам себи/ најсадржајније је вријеме/ стварања и зарастања рана/ рекао сам себи/ нећу вино/ опићу се/ чистим кораком дјевојачким/ опићу се мојим нестрасним погледом на људе/ рекао сам себи/ тврд и сув буди у овој шетњи/ и тако посматрај ствари/ намјестио камен на сред срца/ и изашао у град.“
Истог смо годишта, но ја сам касније уписао књижевност, док је Мишо већ био на трећој или четвртој години на Филозофском факултету у Новом Саду. Када сам одлучио да напустим студије машинства, полагао сам пријемни испит на поменутом факултету. Поред четрдесет, без пријемног испита уписаних гимназијалаца на смер југословенска и општа књижевност, конкурисало је још осамдесет кандидата са неодговарајућим школама (економска, медицинска, техничка) – за осам места.
Био сам осми (као да сам први!) на списку новопримљених, који се нашао на студенсткој табли на Филозофском. Мишо Авдаловић повремено је навраћао на факултет, видео то на табли и честитао ми. У очима сам му видео и неку врсту чуђења, али и братску топлину подршке. Та моја одлука била је веома ризична, али ето неко је разумео напор и жељу да студирам литературу. Нису ме подржали неки „генији“ на челу књижевних редакција, без завршеног факултета, који су ме одвраћали говорећи да је Крлежа имао само основну школу. Авдаловић није дипломирао, али као да јесте; то је она врста песника којима је довољно да у своју биографију ставе: студирао књижевност... а кад је дипломирао, ко те пита – он је песник.
Задимљене душе од незаписаних стихова, Мишо Дивјака „испод храста китњака“, усуканих покрета у телу тамо-амо, хрлећи некамо и некоме у невидљиви загрљај, као под пијаним једром на јаком ветру, узвикивао је своје стихове улицама Новога Сада крунишући их рефреном: „Ја сам прогнан из космоса!“ Идентификовао се са својим „ђедом“ из непрежаљеног херцеговачког детињства под крошњом на каменом вису одакле уз гусле пуца поглед на епске песме и легенде. Суштински га нико није разумео у књижевним редакцијама осим што су неки нањушили његов вансеријски таленат па му крадуцкали стихове док их он, у нирвани, ствара и говори тог тренутка наизуст.
Песници попут Авдаловића својим животом кроје анегдоте које нису тек некакви вицеви, већ поезија уживо, „лелек себра“ са лица места. Једном је Мишо Дивјака, на новосадском Лиману, после поноћи бануо на нечије рођенданско славље на шестом спрату. Ушуњао се пијан у купатило, скинуо го и прилегао у каду пунећи је сапуницом. Из бучне просторије, девојка и младић ушли су у купатило да се љубе, али видевши брадатог незнанца вриснули углас, она пала у несвест. Дотрчало их је још десетак, пола побегло низ степенице.
Једно време радио је у новосадској стакаларској радњи „Алба“. А у Пашићевој улици, у дубини старог дворишта из 19. века, био је подстанар у изнајмљеној влажној соби у приземљу. На улазу налазио се мали канап попут истрљане огрлице, затегнут између два ексерчића: на дрвеном штоку и, за пола шаке, отшкринутим вратима без браве. Онај ко би у пô бела дана улазио без куцања, не би имао проблем да смакне шпагицу и уђе у боемски рај, а потом изнесе под ведро небо таму из собе са прегорелом сијалицом, сећијом и столичицом умрљаном кафом, што је имала и функцију стола, а над којом би Питија имала штошта двоструко прорицати.
Био се Мишо нашао и у Француској, и неким ђавољим чудом сукобио с полицијом која га је воденим шмрковима и топовима прибила уза зид, а уствари изударала на тај начин. Лутајући између живота и нирване, навлачећи на лепо лице кринку „бандита-песника“, упадајући у грдне и непотребне проблеме које праве пробисвети, а што он никако није био, Авдаловић је, носећи у себи непресечен гордијевски чвор бола, компликовао дан за даном и све мање запошљавао свој очигледни песнички таленат: „Слутиш ли? Не видиш? Све те иште/ док размјењујеш љепоту за смрт./ Летиш и док падаш, ограђујеш врт,/ мирно варкама градиш уточиште.“
У њему је куљала мешавина ујевићевске и драинчевске, па миљковићевске и ненадићевске пргавости у црном тепању од миља, нешто од фаталне боемске магме коју могу досегнути само јака леђа и добар сан. А он је уствари био сестрински љубљен и нинан од целе породичне лозе па све до херцеговачких звезда које су га успављивале у кући понад гробља где му почива мили ђед уз гласну гангу. Мишо је изненада преминуо у лучком завијутку на црногорском делу Јадранског мора, у Бару.
Поезија Мише Авдаловића је дубоко је импрегнирана „светским болом“, бунтом и отпором бића према неправди новога света, то су стихови непрестаног (пре)испитивања песничког (људског) смисла и боравка на планети као великој казнионици и злом театру, надгорњавање са алтер егом и талентом, са напученим силама ероса и танатоса. Најтежи пут којим се песник може упутити, а наспрам симпатичних експеримената у језичком материјалу и површинског гребања по доколичарским темама. Зачикаван тамним силама испод завичајног камена, али и лавиринтима песковите пустиње у којој се затекао, он је настојао да изађе на светлост новог кућног прага борећи се са (не)видљивим неманима: „Твоју ли наду у зубима обзорјем проноси црна звијер.“
Велики је био онтолошки улог овог песника на путу демијуршке судбине, и стваралац и рушитељ света оивиченог данима рођења и смрти. И немогуће га је заборавити. Објавио је само једну књигу песама, али као да их је било неколико. То и није важно кад знамо да је оставио пар антологијских песама. Ово присећање тек је део побратимског дуга који никад не престаје.
Мишо Авдаловић
ЉУБАВНА ПЈЕСМА
годинама се не виђамо
и ако те радује
нисам срећан
рађам се из ничега и враћам
из времена жестоко живљеног
из далека
носим твој смијех под пазухом
ако си жива
мислим да знаш све ово
без потребе за изражавањем
ја се том потребом браним и храним
ја вриштим ћутњом о теби
ти то чујеш
у кораку
у сумраку
у облаку
у бистрој води коју пијеш
чујеш нанавијек мој врисак
и желиш да ме сретнеш
а не знаш како
никако
љубави
никако
НЕСАНИЈА
Низ стрму, варке клизаву путању,
суновраћујеш се у чудесан свијет,
жудиш ко луда бесани лет. Љубоморно
препушташ кап простора дану.
Слутиш ли? Не видиш? Све те иште
док размјењујеш љепоту за смрт.
Летиш и док падаш, ограђујеш врт,
мирно варкама градиш уточиште.
Не провјераваш срце, нећеш исход познат:
кад се у њему заиграју прољеће младо
и лукава зима. Твоју ли наду у зубима
обзорјем проноси црна звијер?
Знам, не плаши те склиска стаза варке.
Коме су још само на њој јасни знаци?
Тренутак, заборави обзорје и звијер,
страх ме, пријатељу,
да те пјесма не побаци.
Из „Антологије српске поезије, 1847-2000" Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012, 2013.
На фотографији из архива Бранковога кола: Мишо Авдаловић на Стражилову говори песму на 14. Бранковом колу, 1985.
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије