ЈЕДАН ОД СУСРЕТА С МАТИЈОМ НА БРАНКОВОМ КОЛУ

Сремски Карловци - Нови Сад, 13. јануар 2023.

ВОЗАЧ НИЈЕ ОТИШАО ПО БЕЋКОВИЋА

Матија Бећковић био је много пута гост на Бранковом колу. Остаје у сећању једно гостовање пре четврт века у Музеју Војводине у Новом Саду, требало да почне у 20 часова.  Новосадска банка дала возача да оде по песника. Било око пола осам кад ми је зазвонио телефон, јавља се Матија: „Ненаде, ја чекам од шест како си ми рекао, а возача још нема, да ли се изгубио?“

„Немогуће“, велим изненађен, „ шофер је кренуо пре пет.“

„Није дошао, шта да радимо, да одгодимо?“, каже Матија.

„Не, нећемо одгодити, никако“, одмах одговорих као да сам се већ налазио у оваквим приликама.

„А шта ћемо, Ненаде?“

„Урадићемо овако, Матија. Ти назови неког таксисту у Београду и крени ка Новом Саду, ми ћемо платити вожњу у оба правца, то је најмањи проблем. Ја сад идем у Музеј Војводине, обратићу се публици и казати истину, па  замолити да прошетају по кеју сат времена, до девет. Даће Бог, ти ћеш стићи и наступити.“

„Досад ово нисам имао“, повери се Матија.

„Ни ја“, одговорим, „али ћемо – тако, биће све у реду, само ти зови такси, одмах. Срећан пут, драги песниче!“

И, Матија прихвати, ја –  до Музеја, обратим се препуној сали; чуђење и мала неверица, али публика усвоји мој предлог. Полако се разиђе и упути ка кеју. Неки кренуше ка центру града.

Пар минута пре девет стиже такси с Матијом. Публика се већ увелико била вратила, пристигли и  нови људи. Прочуло се да песник касни, па некима био згодан нови термин. То мало чудо са сатницом привукло је још више људи.  Матија био као гром, наступио онако како само он уме и зна. И као да је био наоштрен да то све буде још боље упаковано, па радосно развезао на све четири стране Поезије – нека цвета рајски врт чисте матерње речи. Аплаузима није било краја, Матија је Матија!

А шта је било с возачем? Где се денуо?  Био је запослен, рекох, у Новосадској банци,  вишегодишњем генералном спонзору Бранковога кола. То је био његов радни задатак у име банке – да довезе песника из Београда у Нови Сад. И, с возачем био обављен разговор из Бранковога кола тога дана пре подне. Ништа није давало знака да неће испоштовати.

Међутим, касније смо сазнали да је тога дана у вечерњем термину његов пас-питбул имао  заказану борбу у рингу за керове у непознатом делу предграђа. Те борбе паса нажалост постале су једна врста бизниса, порока и престижа. То су тајна места за крволочне борбе паса у којима неки људи уживају, виде саме себе према другим људима. Возач је самовољно одлучио да напусти радну обавезу и да оде на ову страну.  Необјашњиво и недопустиво, нешто неочекивано од Новосадске банке.  Осим што сам сазнао где је возач био, никад нисам дознао да ли је одговарао у Новосадској банци икоме, и за једно и за друго. Казну нисам тражио,  нити ме је више поводом тога ишта интересовало.

Доласком Ерсте банке из Беча која је прогутала Новосадску, сарадња је престала, више није било генералног спонзорства (тек неке мрвице). Дабоме, не због возача, већ због тога што нова банка није обраћала пажњу на мисију Бранковога кола нити уважавала круцијални податак да се Бранко Радичевић школовао управо у Бечу, тамо објавио прву књигу (1847) и преминуо млад (1853), а три деценије потом (1883) одиграо се чувени пренос песникових земних остатака из Беча на Стражилово, о чему је писала штампа онога времена и у Лондону и Бечу.  

                                                                                           Ненад Грујичић

                                                                                          (Из рукописа књиге "Коло, коло, наоколо")

На фотографији из архива Бранковога кола: Матија Бећковић и Ненад Грујичић на столовачама у Бранковом колу, 1990.