ВАЈАР И СЛИКАР КОЈИ НИЈЕ СМЕО ДА ЛИЧИ НА ДРУГЕ
"Недељни Блиц", 11. јун 2022.
Пише: Ненад Грујичић
Прикован за материјални свет, човек исијава стваралачку потребу за духовним домашајем истине, чулну знатижељу за дефинисањем земне пролазности и смисла. Парадокс живота погони човека да у циклусима, инерцијом борбе за опстанак, обнавља своју путању – рођењем и смрћу на Земљи. А шта се догађа између смрти и поновног рођења – тајна.
Рођен на Божић 1941. године (Београд), а упокојен на Васкрс 2011. (Нови Сад), Милан Тркуља је на несвакидашњи начин, судбинским аспектом симбола, описао новозаветни лук познања. Већ тим упечатљивим знацима, датумима доласка и одласка са овога света, Милан Тркуља је, могли бисмо казати, обележен као Божји човек.
Тркуља није истицао своје кордунашко, крајишко и граничарско порекло које је било у животној спрези са панонским искуством, лепотом и сном. Присећао се раних детињих сензација и призивао с љубављу успомене на оца Стевана, железничара, мајку Наду и сестру Соњу, те на деду-имењака Милана који почива у Америци. Топлина којом се обраћао најмилијима носила је у себи свест о значају припадања кућном прагу са конкретном адресом, светлошћу, мирисима, и звуцима.
Када је пре десет година отишао са овога света, позвао ме његов друг, спортиста-рвач, да дођем на сахрану и говорим о Тркуљи који је такође био рвач у младости, па је тако и изгледао, ходао као Спартанац. Такође, Милан је био је и веслач, упоран и посвећен, члан клуба Данубиус у Новом Саду.
Био сам написао и прочитао говор при опроштају од Милана, и потом тај текст објавио у листу Дневник. Да нисам написао слово о Тркуљи, нико у Дневнику, и нигде, не би обележио његов одлазак. Нису га сматрали довољно етаблираним, није био политички коректан за тадашње уредничке главе. До данас нигде ни слова ни помена. Иначе, пре тога, писао сам у Културном додатку нашег најстаријег дневног листа о сликарству Милана Тркуље.
Да не буде забуне, о вајару Милану Тркуљи за његовога живота писали су и говорили многи наши познати песници, писци, ликовни критичари и публицисти: Мирослав Антић, Бранко В. Радичевић, Перо Зубац, Стеван Станић, Мирослав Егерић, Слободан Божовић, Мирослав Кујунџић, Драган Клаић, Влада Урбан, Вера Јовановић, Мирослав Настасијевић, Слободан Санадер, Милорад Црњанин, Петар Игњац, Радомир Пећић, Влада Стеванов, Драган Павловић, Златица Ивковић, Јанез Коцијанчић, Андреј Тишма и други.
На 20. Бранковом колу, 21. септембра 1991. године, у Сремским Карловцима отворена је ретроспективна изложба Милана Тркуље. Био је задовољан тим чином, одраније везан сарадњом са Бранковим колом. Наиме, он је био и аутор у глини печеног „Печата вароши сремскокарловачке“, песничка награде која је, у том облику, за његова живота, сваке године наново ручно прављена и све време на Бранковом колу уручивана лауреатима.
Изложба је била отворена две недеље, и десило се да је неко узео (украо) неколико фигура српских војника (пешака) на шаховској плочи од печене теракоте. То је погодило аутора виолентне нарави, требало га је умирити. Но, после ове изложбе, у новосадском хотелу „Путник“, на прилазима рецепцији, имао је сталну поставку својих „крфских“ скулптура и рељефа понајпре захваљујући новом директору, Ђури Милинковићу, пореклом са Баније.
У социјалистичкој Југославији, због тематске амблематичности (српски војник и српска Голгота), Милан Тркуља је механички заобилажен на „главној сцени“. Радио је скулптуре и рељефе са мотивима српског вековног распећа, проклетијских ратних страдања и фатума живота са амблемом наше шајкаче. Тркуља је упорно терао по своме дубоко везан за корен српског етноса у Првом светском рату. Чинио је то у време када се идеолошка неман надимала од своје прелести и попут ужета притезала вратове оних што размишљају својом главом и присећају се српске трагедије и тријумфа у Првом српском рату.
О Тркуљиним скулптурама Вера Јовановић је написала: „У седмој и осмој деценији прошлог века, скулптор је упорно вајао фигуре српских војника са шајкачом на глави и с пушком у руци, и изводио их у теракоти и бронзи. Било је то време када је тај мотив био табу тема у нашој средини па се могло очекивати да вајар осети и негативне последице тог свог занимања.“ Затим је истакла да „када је друга Југославија престала да постоји и када шајкача на српском војнику више није саблажњавала идеологију и јавност“, Тркуља који „нема стално запослење, већ живи оскудно од уметности, престао је да се бави том темом указујући да су многи почели да је банализују“.
Мирослав Егерић је записао: „Као у поезији Љубомира Симовића, тај свет је у строгости једноставних, маркантних покрета, у јединству земље и чулне енергије која је од ње саздана. Вајарство Милана Тркуље има своје огњиште.“
Хиперсензитиван и бунтован, племенит и правдољубив, Милан Тркуља је својим делом и увидима био коректив препотентне бирократије наше актуелне и културне збиље. Препознавао је и демистификовао жбирове и лажне уметнике, слепе поданике власти и кетмане, њихову здухачку таштину и махинације, исмејавао гламурозне привилегије и доминацију помодних трендова, саопштавао у лице дволичнима и додоворицама катарзичну истину. Једно време на Радио Новом Саду, у чувеној емисији из културе „Спектар“, читао је своје текстове слободоумне критичке интонације, али то није дуго потрајало.
После својих озарених шетачких маршрута новосадским трговима и улицама, пијацама и живим тачкама града, склањао се у свој мали-велики свет, у тишину атељеа на Петроварадинској трђави, где је целог живота посвећенички следио ватру талента, никад не одустајући од усвојене поетике уметности и филозофије живота, од споја атинске и спартанске димензије самоодржања. Колико остварен вајар и сликар, толико у радости никад укинуте младости, био неусахли рвач и веслач.
У урбаној вреви, Милан Тркуља је немирним очима желео у исти мах да дохвати све четири стране света. Окретао се око себе док разговарате с њим на улици у случајном сусрету. Осмехнутим трепавицама као упареним тангентама бескраја дотицао је кругове незнаног и настојао да опише хоризонте људског значаја у свемиру. Држао је до урокљивог вишка лепоте уметности, до њеног врела и непотрошивог надахнућа.
Поводом 40. годишњице стваралаштва, а на 26. Бранковом колу, 9. септембра 2007. године, у елитном излагачком простору Музеја Војводине у Новом Саду, отворио сам изложбу слика Милана Тркуље. После низа успешних вајарских колекција, Милан Тркуља је преселио свој креативни печат и на слике. Оне нуде неколико тематских планова: завичај предака (Кордун), жена, Петроварадинска тврђава и река, равница, затим аутопортретски замаси и страсно обновљена питања о уметничком субјекту у свету, те понешто сна са наглашеним религиозним (православним) печатом.
Мотив кордунашке Крајине дат је у колоритном распону пасторалних призора са млиновима на питким речицама, пустог домаћинског дворишта где на стогу сена, попреко и укосо, лежи гола стожина, те призори крошања у мирисима разнобојне цвасти на питомим крајишким прибрежјима. Дакле, лепота пред којом застаје дах и рађа се стрепња, најпре по одсуству човека у тој кобној красоти амбијента где се некад живело пуним плућима.
Круна завичајне тематике развија се до распетог на крсту српског војника око ког се тиска расколнички народ у сеоби (изгону), склањајући се пред демонским чељустима обновљене несреће након пола столећа. Та слика приказује војничку главу отворених живих очију, на коју, из руку девојке-виле, меко се спушта облачић оне исте цвасти из завичајних, никад довољно опеваних и исплаканих крошања, онај спектар дугиног срца што ће опојати трагичног јунака и његов народ с краја двадесетог века. На оваквим сликама Тркуља показује своју поетску зрелост и људско поштење.
Његова дела нису могла без знакова женског и мушког принципа, њиховог комплементарног односа. Милан Тркуља умео је да утка жену као опсесивни мотив што својом појавом „жари и пали“ основни призор, додаје температуру доживљаја и динамизује распоне контекста. У крајњим тачкама емотивног клатна што обухвата жену налазе се сенке неукротиве Лилит и породичне Еве.
И на сликама, као и у скулптурама, дакле, један од челних мотива Тркуљине уметности је жена. И пожудна љубавница, и муза, и одбегла сестра, и минула мајка, све блиске а далеке. У ширењу лепезе мотива, загрљени пар утопљен у нежност од које успављује се околиш, на своду креће се великом брзином ужарена комета која никад неће пасти. Дунавом, пак, промиче пароброд (чује се сирена!) док се пар у цветној постељи на обали облива љубавном омамом. Воз халапљиво одмиче у ноћ остављајући на брегу страснике са помешаном мушком и женском обућом. И, напокон, уметнички најснажнијег израза, слике са женама без мушкараца!
Гола жена у равници, испод рујноболног месеца тик изнад облака, вади воду из бунара поред којег пролази, гегајући, јато белих патака (само једна подигла крила). Месец – тај стари блудник што изгони подсвесни аспект личности на површину, господари на Тркуљиним сликама. Пурпурни шешир на очима усамљенице коју некамо, преко градске калдрме, води црна мачка. Затим, гола Дугокоса у мушком загрљају (препознајемо уметников лик са мачем на бедру), која, у присуству жене сличних емоција, изненађено гледа у прозрачни талас пун златних риба и рибица, које као да опомињу на њене никад испуњене жеље.
На корице мога романа Мужа душа (2009) ставио сам Тркуљину слику Врбе девојке, а да за ту намеру уметник није знао. Ту сам мало и ризиковао. Но, изненадило га је и обрадовало, а на секунду и наљутило, па је, што у збиљи што у шали, рекао да би требало да му исплатим за тај чин добар хонорар.
Уметник виолентног дара са дечачким намигивањем на крупне животне теме, Милан Тркуља прошао је кроз земни свет као темпераментни сензибилитет разлике, као човек изразите индивидуалности. Као да се држао оне прастаре сентенеце на санскриту језику: „Тат твам аси!“ То си ти! Не смеш личити на друге. Био је пример тврдоглаве стваралачке слободе из атељеа са Петроварадинске тврђаве, човек притуљене приче о предачком Кордуну, уметник са осмехнутим погледом на Дунав, моћну водену змију што доноси и односи бродове и приче, ратове и судбине.
Ненад Грујичић
МИЛАН ТРКУЉА
Има када живот се нашали па неће
да исправи путеве на страшноме свету,
има када неко је јуродиве среће
па сам себе постави за вечиту мету.
Вук самотњак и вајар, уз то рвач сури,
на улици креће се кô птица у лету,
обрне се, не пада на ветру и бури,
са очима Јануса што све виде, мотре,
па то спусте у глину у ручној глазури:
коњаници, ратници, које вечност оте,
са шајкачом војници до ратног Солуна,
замрзнути костури албанске Голготе.
А онда и девојке, галерија пуна,
с косама по леђима, сисате и голе,
на дунавској тврђави, поглед до Кордуна,
ту су очи жагрене што за љубав моле:
Вај, остаћу нежења, тако ми је боље,
други памет нека ми о томе не соле,
гле, румени месец је прокапао боле,
у даљини кућерци, жене-врбе на ветру,
усликаћу ја све то без велике школе.
Тако Милан Тркуља на овоме свету,
добричина који се предао судбини
да са јаким талентом, а на чију штету,
не буде заборављен у земној нигдини.
(Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије