ВРЛИ СВИЈЕТЕ, СРЕЋНА ТИ ПАРАДА КИЧА!
Пише: Данијела Регојевић
Сплетом (не)срећних околности, завршила сам синоћ као помоћница у распакивању и одвожењу декорација за прославу огранизовану од стране једне еминентне телевизијске куће, и то пар дана након затварања једног од најзначајнијих књижевних фестивала у мом граду, који је ове године прославио пет година постојања. Да иронија буде већа, на фестивалу, а и касније, повела се расправа о бивстовању на маргини, као и о Поезији, која је данас, више него икада прије, маргинализована и сведена на тек понеко помињање.
Наша дјеца више не одрастају уз поезију, њено мјесто је заузела медијска пропаганда, хороскопи, гатаре, задруге и сав остали шунд који је маестрално осмишљен да припадницима бројног обичног пука никад не би пало на ум да се запита како и зашто се налази на самом дну. А све то заједно са скрамом и пљувачком лешинара који се из дана у дан богате док уредно и удобно сједе на нашим леђима, газећи нас својим скупим колима кад се усудимо да пређемо улицу, ујутру излазећи из полицијске станице као недужни, журећи на кафу у Београд или шетњу у Загребу, финансирану из буџета града који је у стању распада већ три деценије, и све више губи епитет крајишке љепотице што је некад имала зелене очи.
Изволи, обични човјече, гледај како се даве у храни и пићу, које си платио најновијим наметима, гледај како газе по теби док су одјевени у најскупље материјале, гледај како покрај сваког од учесника шараде хода бар по један горостас који би ти избио зубе ако попријеко погледаш било кога од њих, а камоли ако подигнеш главу или глас! Изволи, чуј њихов цинични смијех док горе одзвања музика која неће дозволити сну да те превари док се не разиђу, а ујутру ће смркнуто причати како је стање у држави алармантно и да су сви нови намети и све нове јаничарске идеје осмишљене да те заштите од замишљених непријатеља.
Сувишно је и поменути разочарење у сопствена чула која су заједно навела рацио да увиди у каквој демонијади постоји, у каквом безнађу се душа трза, копрца и некако испливава, ослањајући се и рукама и ногама за маргину као једини спас од обезвријеђености у систему који гута сваког ко не размишља и не постоји шаблонски. Сама идеја да су Умјетници и сви Људи са иоле израженим рациом одагнани на маргину, да неко ко доприноси опстајању Љепоте може добити књигу или двије (ако и то), а затим уредно сложити диплому у задњи џеп радничких трегерица и паковати звучнике, каблове и све остале елементе озвучења, те их заједно са уморним тридесетогодишњим костима нагурати у теретни лифт и надати се да ће се стићи у постељу прије свитања. Истовремено, самопрокламована елита мог града се стакленим лифтом спустила до аутомобила који су дошли по исту са циљем да је одвезу у њежну свилену постељу, да се поштено одмори након исцрпљујућег уживања у јефтиној музици, јефтинијим разговорима, скупој храни и још скупљим пићима.
Видно урнисан од којекаквих опијата, еминентни телевизијски водитељ и уредник ме је понизио својим погледом који је лутао низ моје тијело, а у ком сам у том кратком дуелу очију пронашла искрени јад скривен жудњом и незасићеношћу свим чега се лати. У сијасету разбијених чаша, конобари су увјежбаним покретима помјерали намјештај и коментарисали надолазеће невријеме чији долазак се јасно видио кроз стаклени кров овог космополитског здања. Конобарице су у тишини сређивале многобројне чаше, испразно гледајући у неку празнину изнад свега опипљивог. Свјесни робовске позиције, ипак су повремено разбијали тишину неком доскочицом или шалом, гасећи разочарење још једном цигаретом.
Погажено, пластично цвијеће је уредно сложено у вреће за смеће, метални сталци за исто су у пару од по два у мојим рукама такође исплесали свој излаз на паркинг, а зид од шљокица је, уз пар падова на главу, такође пожелио лаку ноћ преосталим радницима. Шарада је бар за елиту званично завршена, стотине балона је пробушено, а небо нас је подругљиво посматрало док се крећемо у тераријуму са стакленим кровом, јефтина забава за доконе анђеле.
Гледала сам у спретне руке младића који је паковао звучник, тешко да је био старији од мене, нијемо се мучио са кутијом која се за инат није дала гурати праволинијски и стално је скретала удесно, док је истовремено нечија дјевојчица за вече вриштала у најновији телефон како аутомобил има да из ових стопа дође по њу, она неће чекати, има да позове тату, а сви знају ко је њен тата. Запитала сам се, да ли знају ко је тата тог младића што гура кутијетине са озвучењем и без ријечи нестаје у ноћи?
Знају ли за имена оних који су учестовали на горепоменутом књижевном фестивалу, који се за опстанак и бивствовање нерођене дјеце боре тек наоштреним пенкалом и чувају их јединим бесмртним чиниоцем и комуникације и постојања: живом ријечју!? Не знају, наравно. Лаку ноћ, моја Бањалуко... већ дуго нисти иста, и страх ме шта ће те дочекати кад се пробудиш.
Бањалука, 3. јун 2022.
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије