Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ЕСЕЈ ИЗ БАЊАЛУКЕ: О МАЛОГРАЂАНШТИНИ ЕЛИТЕ

slika

 

ВРЛИ СВИЈЕТЕ, СРЕЋНА ТИ ПАРАДА КИЧА!

Пише: Данијела Регојевић

 

Сплетом (не)срећних околности, завршила сам синоћ као помоћница у распакивању и одвожењу декорација за прославу огранизовану од стране једне еминентне телевизијске куће, и то пар дана након затварања једног од најзначајнијих књижевних фестивала у мом граду, који је ове године прославио пет година постојања. Да иронија буде већа, на фестивалу, а и касније, повела се расправа о бивстовању на маргини, као и о Поезији, која је данас, више него икада прије, маргинализована и сведена на тек понеко помињање.

Наша дјеца више не одрастају уз поезију, њено мјесто је заузела медијска пропаганда, хороскопи, гатаре, задруге и сав остали шунд који је маестрално осмишљен да припадницима бројног обичног пука никад не би пало на ум да се запита како и зашто се налази на самом дну. А све то заједно са скрамом и пљувачком лешинара који се из дана у дан богате док уредно и удобно сједе на нашим леђима, газећи нас својим скупим колима кад се усудимо да пређемо улицу, ујутру излазећи из полицијске станице као недужни, журећи на кафу у Београд или шетњу у Загребу, финансирану из буџета града који је у стању распада већ три деценије, и све више губи епитет крајишке љепотице што је некад имала зелене очи.

Изволи, обични човјече, гледај како се даве у храни и пићу, које си платио најновијим наметима, гледај како газе по теби док су одјевени у најскупље материјале, гледај како покрај сваког од учесника шараде хода бар по један горостас који би ти избио зубе ако попријеко погледаш било кога од њих, а камоли ако подигнеш главу или глас! Изволи, чуј њихов цинични смијех док горе одзвања музика која неће дозволити сну да те превари док се не разиђу, а ујутру ће смркнуто причати како је стање у држави алармантно и да су сви нови намети и све нове јаничарске идеје осмишљене да те заштите од замишљених непријатеља.

Сувишно је и поменути разочарење у сопствена чула која су заједно навела рацио да увиди у каквој демонијади постоји, у каквом безнађу се душа трза, копрца и некако испливава, ослањајући се и рукама и ногама за маргину као једини спас од обезвријеђености у систему који гута сваког ко не размишља и не постоји шаблонски. Сама идеја да су Умјетници и сви Људи са иоле израженим рациом одагнани на маргину, да неко ко доприноси опстајању Љепоте може добити књигу или двије (ако и то), а затим уредно сложити диплому у задњи џеп радничких трегерица и паковати звучнике, каблове и све остале елементе озвучења, те их заједно са уморним тридесетогодишњим костима нагурати у теретни лифт и надати се да ће се стићи у постељу прије свитања. Истовремено, самопрокламована елита мог града се стакленим лифтом спустила до аутомобила који су дошли по исту са циљем да је одвезу у њежну свилену постељу, да се поштено одмори након исцрпљујућег уживања у јефтиној музици, јефтинијим разговорима, скупој храни и још скупљим пићима.

Видно урнисан од којекаквих опијата, еминентни телевизијски водитељ и уредник ме је понизио својим погледом који је лутао низ моје тијело, а у ком сам у том кратком дуелу очију пронашла искрени јад скривен жудњом и незасићеношћу свим чега се лати. У сијасету разбијених чаша, конобари су увјежбаним покретима помјерали намјештај и коментарисали надолазеће невријеме чији долазак се јасно видио кроз стаклени кров овог космополитског здања. Конобарице су у тишини сређивале многобројне чаше, испразно гледајући у неку празнину изнад свега опипљивог. Свјесни робовске позиције, ипак су повремено разбијали тишину неком доскочицом или шалом, гасећи разочарење још једном цигаретом.

Погажено, пластично цвијеће је уредно сложено у вреће за смеће, метални сталци за исто су у пару од по два у мојим рукама такође исплесали свој излаз на паркинг, а зид од шљокица је, уз пар падова на главу, такође пожелио лаку ноћ преосталим радницима. Шарада је бар за елиту званично завршена, стотине балона је пробушено, а небо нас је подругљиво посматрало док се крећемо у тераријуму са стакленим кровом, јефтина забава за доконе анђеле.

Гледала сам у спретне руке младића који је паковао звучник, тешко да је био старији од мене, нијемо се мучио са кутијом која се за инат није дала гурати праволинијски и стално је скретала удесно, док је истовремено нечија дјевојчица за вече вриштала у најновији телефон како аутомобил има да из ових стопа дође по њу, она неће чекати, има да позове тату, а сви знају ко је њен тата. Запитала сам се, да ли знају ко је тата тог младића што гура кутијетине са озвучењем и без ријечи нестаје у ноћи?

Знају ли за имена оних који су учестовали на горепоменутом књижевном фестивалу, који се за опстанак и бивствовање нерођене дјеце боре тек наоштреним пенкалом и чувају их јединим бесмртним чиниоцем и комуникације и постојања: живом ријечју!? Не знају, наравно. Лаку ноћ, моја Бањалуко... већ дуго нисти иста, и страх ме шта ће те дочекати кад се пробудиш.

 

                         Бањалука, 3. јун 2022.