БИЛО ЈЕ ТО (И ОСТАЛО) У НЕКОЈ ЗЕМЉИ СЕЉАКА...
Пише: Данијела Регојевић
Млади људи, људи у средњим годинама, образовани и необразовани, високи и ниски, кљакави и усправљени, покупе све шта мисле да им је за одлазак вриједно и да може стати у пртљаг до 35 килограма, и крену у неку западну златну земљу за испуњење свих својих снова и надања. Евентуално пољубе мајку и оца у руку при поздраву, неки рукују се са супружником и грле, а дјеци обећају боље сутра чим стигну на Запад. Тамо је све исплативо, одјећа јефтина, за одмор на Куби се дигне кредит на Западу, као и за најновији мобилни телефон, најновији аутомобил, најновије снове радничке класе о сопственом стану не би ли се тако досегнуо врхунац бјегу од општег суноврата вриједности.
Тој поворци људи који одлазе са жељом да се никад на врате на родно тло недавно се придужила и моја пријатељица из студентских дана, која срчано вјерује да на тамошњем небу сија топлије сунце, да јој тамо нико неће стајати на путу ка успјеху, те да је стварање личне империје неминовно кроз пет до десет година; тамо је таква инерција, и тамо се за успјех броји само дубина загриза (и способност гутања сопствених начела, као и обарање главе што ближе земљи).
Припремам јој ружу и загрљај за срећан пут, понеки афоризам и лијепу ријеч, стиснутих зуба као да је пошла на онај свијет, а не у тај врли и модерни свијет у ком ће, по сопственом увјерењу, бити третирана као краљица. Скептичне и повремено циничне природе, објашњавам јој да је живот тамо игра сјенки гдје лутке парадирају по сцени одјевене у најфиније комаде произведене за пола долара по сатници и плаћене искакањем раднице кроз прозор стана од пет кавдратних метара. Луткари сједе удобно заваљени изнад сцене и смију се док наздрављају шампањцем и у гротла својих утроба спуштају још по једно дјетенце Балкана, да им шампањац не изазове жгаравицу.
У покушајима да је дозовем ближе рационалном, препричавам јој историјске податке земље у коју одлази, док она наивним, дјетињим очима види само бљештавило и привид луксуза на том далеком мјесту гдје цвјетају снови, а не тикве. То је један од најбољих градова за младе, тако каже. Слијежем раменима, јер ма шта да кажем, неће ме чути, не смије ме чути, јер ће онда стаклена кугла илузије бити разбијена у комаде и све шљокице ће испасти на мермерни под, а гдје онда да купи нову кад је инфлација навалила. Ћутим. Надам се да ће се снаћи и да ће њена аномалија дубоког загриза послужити сврси. Прича о складу свега, инклузивности цијена, политике и живота тамо гдје све је завијено у шарени украсни папир обећања што изузетно подсјећа на јефтин штос изведен над робовима – да у широком аудиторијуму изазове грохотни смијех. Црно је, мислим се, свугдје, само тамо има више ЛЕД свјетиљки и постера, па црнило добија дубљи тон кад се спозна.
Одлучујем се да будем уз њу ма шта одабрала и урадила, тако смо увијек и радиле, дозвољавајући другој да се суноврати у некој махнитој идеји, а истовремено осмишљавајући најподобније кораке ка зацјељењу након пада са неодређене висине, припремајући се да је дочекам. Охрабрујем је ријечима утјехе говорећи да сам сигурна да ће успјети, иако не могу стати иза ма какве оптимистичне изјаве за свијет у ком се не желим обрести јер се као такав наметљиво коси са свим вриједностима које сматрам неминовним за опстанак човјека у овом неомодерном свијету машинерије и команди. Тај свијет се ни у једној тангенти не додирује са мојим, осим кад повремено прочитам дневне новине и пронађем неке зачуђујуће мрачне вијести о том свијету што је сав окупан у гламур и вјештачку свјетлост сваке врсте. Давно сам освијестила да су неки рођени да оду, а други да остану, те да смо ми што остајемо или изузетно ријетки или изузетно тврдоглави, свјесно бирамо живот на овом динарском и нестабилном тлу гдје харају дахије сваке врсте и желе да нас баце на кољена и обезглаве, не знајући да нисмо они што падају на земљу, но они што мрију са осмијехом на лицу, непокорени у свом поносу и родољубљу.
Нека ми одсијеку торбу у којој сам до јутрос носила главу, носићу је у рукама док је не залијечим! Нека ми из руку истргну кесу у којој сам сакупљала новчиће, носићу их у рукама кад их опет сакупим! Нека учине шта им падне на ум са мном и мени сличнима, у костима већ дуго знамо да нисмо рођени да управљамо којекаквим империјама и да притом малим прстом обрћемо капитал носећи на домалом дијаманте.
Ми смо они што су створени да бране, да подсјећају, да буду живи подсјетници на све кроза шта су наши очеви и мајке прошли да бисмо ми живјели у земљи над чијим небом не крстаре којекакви метални лешинари са амблемима западних или иних земаља, бирајући које дијете ће за часак ухватити и растргати. Ми смо они што су одређени да пјевају, да живом ријечју бране све шта је живо, а васкрсавају оно што није, да неким будућим генерацијама сачувају матерњи језик, обичаје и оно што смо, овакви какви смо, непоткресаних крила и смјелог погледа усмјереног ка небу, окрпљених рукава сачували сунце од њихових руку.
Одлазака ће бити, можда и ријетких повратака... Ми ћемо остати са цигаретом између шкргута, махнути за збогом и без ријечи посматрати небеса над којима језде којекакве металне птице, свјесни тежине одлука са обје стране, тежих од кршевитих планина на Балкану.
Бања Лука, 21. јун 2022.
На фотографији: Данијела Регојевић, у просторијама Бранковога кола у Сремским Карловцима, 23. марта, пред промоцију њене књиге "Сјеноход" на "Пролећним Бранковим данима 2022"
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије