Сремски Карловци - Нови Сад, 27. јул 2022.
"НЕК` ОСТАНЕ ГЛАС" НАЈМЛАЂИХ ПЕСНИКА
У издању Бранковога кола, штампана је панорама песама ђака Змај-Јовине гимназије у Новом Саду, коју је приредио песник, и професор ове гимназије, Растко Лончар. Бранково коло је прошле године издало панораму поезије ђака чувене Карловачке гимназије, најстарије српске, и тиме засновало једно ново најмлађе крило наше песничке сцене, које, ево, попут пупољка најављује цваст поезије ђака и друге, по старини и значају, славне гимназије у Срба.
Лепи су и ретки пројекти попут панораме „Нек’ остане глас“ ђака гимназије „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду. Бранково коло и ова гимназија сарађују деценијама, и та сарадња је на дику и понос и једнима и другима. Ова панорама долази као својеврсна младолика круна истинског разумевања и пажње између Бранковога кола и гимназије. Наступи ђака гимназије „Јован Јовановић Змај“ на Бранковом колу увек су представљали велику радост (на пример. хор и ансамбл гимназије), као и доласци песника, писаца и уметника Бранковог кола у гимназију.
Ова панорама улива наду да ће се неко од младих аутора развити у песничку личност, односно у ствараоца и из неке друге области, о чему назнаке даје и о томе пише Растко Лончар указујући на ђачке одлуке да после гимназије упишу факултете који нису у директном дослуху с поезијом осим што свака креативна димензија науке у себи садржи иницијалну светлост самог песништва (сетимо се Николе Тесле и његових изума који су се ослањали на Гетеове стихове). То улива веру у непресушну појаву нових и нових талената, младих људи од који ће зависити да ли ће сами кроз време стећи таленат за таленат, то јест моћ артикулације и опстанка сопственог дара на јавној сцени и у животу.
Девет младих песника, девет пупољака песничкога говора, непредвидивог поетског путешествија кроз време, представљају примордијални заметак поезије на златним стопама традиције српске књижевности. И сама Јовина гимназија је, поред низа угледних и остварених личности на разним другим пољима (Светозар Милетић, Исидор Бајић, Васа Стајић, Георгије Магарашевић, Ђорђе Натошевић, Лазар Пачу, Милош Хаџић, Лазар Томановић, Душан Каназир, Јован Туцаков, Јован Соладатовић, Олга Хаџић, Душан Макавејев, Петар Краљ, Јосиф Татић, Гордана Ђурђевић- Димић и други ), изнедрила антологијске песнике и писце, пре свега Јована Јовановића Змаја, али и Лазу Костића, Милована Видаковића, Јована Грчића Миленка, Ђуру Даничића и Рашу Попова, те, не заборавимо, у духовној равни, и Патријарха српског господина Порфирија.
Наспрам ових великих имена, девет младих поета у знаку распеване росе српскога језика представљају знак континуитета и снаге Змај-Јовине гимназије у Новом Саду и на укупном просветном-образовном и културно-научном простору. Познато је да ђаци ове гимназије и данас освајају највиша светска признања из разних области и дисциплина, и као такви представљају понос Србије.
Број девет симбол је, истовремено, краја и почетка, број којим се завршава један животни циклус (девет месеци мајка носи плод у утроби), али започиње и невероватна иницијацијска лепота, рођење новог аспекта живота: Алекса Чуљак, Ален Гавриловић, Вања Марковић, Анђела Новаков, Драгана Јовановић, Марија Шатравка, Теодора Томановић, Јована Кузманов и Лука Петровић.
Све у свему, пред нама је панорама живе поезије најмлађих песника Бранковога кола и Змај-Јовине гимназије, извор нових потенцијала, шанса да се у матерњем језику оваплоти нови поточић талентованог говора који ће кроз време расти и уливати се у други, већи, све до оног највећег у свему – вечитог.
Панорама поезије ђака-песника Змај-Јовине гимназије, "Нек` остане глас", штампана је поводом 175. годишњице изласка прве књиге Бранка Радичевића, "Песме", у Бечу (1847), и биће свечано промовисана на 51. Бранковом колу које ће трајати од 9. до 19. септембра у Сремским Карловцимна, на Стражилову и у Новом Саду.
Н. Грујичић
Алекса Чуљак
ЈЕСЕН
На јесен Јесењин плаче
На јесен се Мајаковски смеје
Виче
Удара
И скида своје хлаче
На јесен ће Костић све да раскости
Па у целофан све завити
Пред праг од врата оставити
Да га Дунђерски не види
На јесен Антић чита Антигону
Па се и он смеје и на клупи спава
Имитира неки сталеж ниски
А ни не зна да испод њега
На бетону хладном
Буковски пије виски
На крају кад на јесен сви заспу
Утону у црни бездан
И Јесењин
И Мајаковски
Костић, Антић и Буковски
Доћи ће тамбураши
И са њима Бонко Звогдан
Па рашчистити ваздух песништва и зноја
И запевати ону нашу стару
Јесен стиже дуњо моја
Ален Гавриловић
ЈАДАН ЈА, А ЈАДНА ЈЕ И КРАВА
Живе шкорпије жваћем
Блато сушно небо боји
А ја стојим на путу
Живот Богу друкам
и плачем
Крава нека ишла поред мене
Путем
И све рогове у ме упре
Запела да појури
И поједе ме као шкорпије
А ја бих да прво са мном коју попије
Пре но што ме избоде и изуједа
Па цедим небо
Испијам бару
И желим крави
Сву срећу у животу.
За лепоту дивоту овог болног дана
убила ме је.
Сада сви шкорпиони из мене миле
И плаше краву јадну
Она бежи далеко да је не покупе
Папучама својим клопота по асфалту
Избегава шахтове и рупе
И јурца
Нико овде није нормалан
И мени мртвом краве жао.
Вања Марковић
ДИДАСКАЛИЈЕ
(Тихо подрхтавање
Наша увертира
Њихово ћутање
Све главе оборене
Ни гласа ни погледа
Само одсуство
Гласније подрхтавање
Почиње рецитатив
По која глава избије на површину
Али ту се не задржи дуго
Не жели да се истакне
Жели само невидљивост
Гласно подрхтавање
Време је арије
Сада се и мртав буди
Очима траже своју мету
Промашују
Почиње земљотрес)
Кривимо овај свет
Што смо спавали када нисмо требали
И што нас неко није пробудио
Кривимо овај свет
Што нисмо разумели кад смо требали
И што нам то неко није објаснио
Кривимо овај свет
Што нас све прави будалама
И што нам се никада не додворава
Кривимо овај свет
Што постоји
И што неће нестати у нашем земљотресу!
(Престанак подрхтавања
Крај се ближи
Растресена публика седа
Заборавља на пораз
Следи дремеж
Пада завеса)
Анђела Новаков
АПСОЛУТИЗАМ ВОДЕ
Владарка си моје
многонародне државе,
државе народа мојих органа
(Жила, листова, језика, корена и цвећа).
Владарка си доктрина и повеља које си сама
донела.
Ти си им и архив и ломача.
Чуваш их у ковчезима под мојим рекама,
а палиш их на мојим далеким сунцима
и никада не дознам шта је писало у њима.
Ти си река мојих крашких поља
која у тебе пониру
и која разводњаваш и раствараш
у калцијум,
како би ти поново из груди изницале кости
неких других створова.
Загњурићу главу опет у подземне реке
да извучем децу и заљубљене
и после остати тамо
да изгубим дах и не извучем себе
да изгубим слух
и задавим глас.
Драгана Јовановић
СКУВАТИ КАФУ
Љубоморна сам на прозоре
јер су отворени
На врата
ка њима неко пружа руку
На зграде
јер имају темеље
Љубоморна сам на зидове
јер им неко чува леђа, а и они нечија држе
На дневне боравке
Са њима неко седи
На кухиње
Увек им неко кува кафу
Љубоморна на купатила
Њима никада не недостаје осећај
меке коже под прстима
На баште
После кише увек, увек расту
Љубоморна и на путеве
Ка њима неко иде
Више нисам стабло
Нисам клупа
Ни тераса
Нисам кауч
Нисам лекар
А ни топли хлеб
Ја сам закуцани дланови
Из којих лије вода
Одвојена од крви
И врисака
Ја сам
Корен одсеченог стабла
На чијем пању
Одрубљују главе
Побожнима
Марија Шатравка
НА ПОДУ
Садржај кофера бачен је у моју собу без крова и прозора
Скупим се на поду, окружена комадима одеће и папира
Подижем главу и видим небо
Дува ветар,
Пада киша, светли сунце,
А људи не знају да уђу, док улаза њима познатог нема.
Морам набавити врата и кључ.
Па ти дати.
Скочила сам у воду
Осетих слободу и хлад као пре
Поновну чудну жељу за испуњењем
Не знам шта није и реду и како да се смејем
Губим се
Много је вруће и болно, понекад у глави и напољу.
Мајка даје гомилу чивилука да средим ствари.
Не могу да се подигнем са пода.
Тешке су мисли, треба да истекну из главе на тепих.
Узмем један за стару поцепану кошуљу
Она рече да не ваља љубичасти секонд хенд.
Не знам шта ваља и уморна сам
Идем у кућу.
Рушим стене.
Можда да изградим кућу у глави?
Да будем ја свој дом?
Има ли веће среће од равнодушносног смирења?
У томе сам највише сигурна.
Дуго нећу видети тај осмех, али хоће ли недостајати?
Моја година се завршила и одлазим у море град.
Далеко сам од куће.
Глава ми је још увек на хладном поду.
Улази вода кроз рупе у стенама које беспрестано
Градим, рушим.
Зашто си изненађен баш сад?
Гледај ме.
Нигде.
Нема ме.
Теодора Томановић
ЈЕСЕЊЕ ВЕЧЕ
Уличне светиљке већ су одавно упаљене,
Сутону измичу погледи,
Ништа није онако како ти се чини,
Све је могуће у тој магловитој тмини.
Већ прве капи кише бришу последњи траг пролећа,
И стопала добија дрвећу одећа,
Не чујеш више дечју грају,
Све више се ближи година крају.
Бесциљни кораци стазама ветрова,
Најављују судар светова,
Причу уснулог листа,
Олују облака да све опет заблиста.
Јована Кузманов
ПИСМО МИСЛИ МОЈИХ
Јесам ли ја само ја
или ни ти ниси ти?
Можда смо се обоје променили,
а можда смо ипак остали исти?
Боли ме што ниси ту,
да ти загрлим душу сву.
Боли ме што те нема,
и ова туга ме је сва преплавила.
Знаш ли колико ми требаш?
У овом моменту пуно немам.
Остаје ми само да чекам твој долазак,
писмо или први корак.
Волим кад обоје чекамо,
да онај други први крене.
И тако у круг се нервирамо,
уместо да брзо реагујемо.
Лука Петровић
ЈЕДАНАЕСТ
Идем улицама Новога Сада
Јутро као и свако друго
Облачно, тмурно
Као да је фебруар
Можда јер јесте фебруар
Али некако ме, ипак, изненађује
Јер последњих колико већ година
Фебруар буде сунчан
Хладно је и даље ако ништа друго
Баш како би и требало да буде
А онда видим у даљини своју станицу
Видим свој превоз једанаестицу
Како ми бежи пред очима
Кршећи сваки закон у процесу
Делује као да прекрши возач
Сваки закон успут
Само како би мене избегао
И како би мени отежао
Ово тмурно фебруарско јутро
Можда делује тако јер јесте тако
Није прошло дуго док сам стигао
На своју станицу
Аутобуску, конкретно
И стојим и чекам
Чекам ли чекам свој превоз
Једанаестицу
Исту ону која је отишла без мене
Само два минута пре мог доласка
Размишљам понекад
Ко ли их је повредио тако
И зашто су тако невероватно злобни
Злобни према свима око себе
Стварајући себи проблем или десет
Само како би другима направили исто толико
Надам се да ће им се једном вратити исто тако
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије