Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

МОЈ ЗЕМЉАК РАДОВАН КРАГУЉ

slika

СУСРЕТ НА 27. БРАНКОВОМ КОЛУ

Пише: Ненад Грујичић

 

Још током средњошколског живота у Приједору чуо сам за презиме Крагуљ, понајпре преко младе песникиње Драгане Крагуљ, а онда од ње и других сазнао за славног сликара, пореклом Приједорчанина, Радована Крагуља, који је и тада, седамдесетих година прошлога века, био познат не само у Југославији, већ и у Европи и свету.

Приједор је чувен и јединствен по великом броју изузетних сликара још с краја деветнаестог века па кроз цео двадесети до данашњих дана: Тодор Швракић, Перо Поповић, Милан Четић, Драгутин Митриновић, Сретен Стојановић (вајар), Радован Крагуљ, Бранко Миљуш,  Здравко Мандић, Милан Васиљевић, Милан Совиљ и синови Радомир, Весо и Зоран, Љубомир Стахов, Драган Топић, Предраг Марјановић, Тихомир Илијашевић, Стоја Џебрић, Зоран Бановић, Велимир Илишевић, Далибор Поповић Микша и други.

Упознао сам Радована Крагуља на 27. Бранковом колу, 13. септембра 1998. године у новосадском клубу "Артик", Илије Огњановића 3. Тада је боравио у нашој земљи изразивши жељу да се упознамо као земљаци.  Обилазио је разне институције и колеге-уметнике, па тако се ухватио и у Бранково коло заједно са Приједорчанином Владимиром Кнежевићем чију смо изложбу уметничких радова отворили поменутог датума када је уводно слово имао Андреј Тишма, познати новосадски уметник. 

Био је то тих, а радостан, сусрет  с Радованом Крагуљем који је имао неке племените идеје везане за Поткозарје и његово родно Велико Паланчиште код Приједора, и уопште за тај крајишки предео на релацији Приједор – Бањалука. Видело се да поседује велико искуство, али се не размеће много, већ допушта да саговорник сам доноси закључак и успоставља меру. Желео је и мене чути, поред осталога, и због књиге народног крајишког блага „Ојкача“, моје студије и антологије чије се прво издање појавило 1988. године у Новом Саду. Сетих се и рекох му наглас, готово отпјевах,  једну у том крају често певану у Старом козарском колу ојкачу: „Паланчиште Мало и Велико,/ у којем си, мила моја дико?“ Насмешио се као дечак са светлицом у оку испод скоро невидљивих наочара.

Радован је био опчињен природом и њеним плодовима, производњом хране и животињама (благу) које даје то богатство, млеко и млечне производе на пример. У једном интервјуу пре тринаест година, Радован Крагуљ је рекао: „Већ неких тридесет пет година радим на теми која се односи на производњу хране, производњу хране са земље и млијечних производа. Пошто су у питању домаће животиње, ја успостављам једну ноту која изражава управо тај однос човјека према животињама и према природи. То је та утабана стаза, а коријене видим у томе што сам рођен у Поткозарју, у сеоској фамилији; и једном када сам имао прилику да одем у Велс, препознао сам и тамо те исте мотиве, тај однос човјека и природе. У природи иначе постоје универзални мотиви, који су слични једни другима гдје год да се нађете...  То је елементарно присутно у сваком човјеку, пошто се ради о детињству, јер сматрам да сви ми дубоко у себи носимо те доживљаје и сазнања из дјетињства. Моје дјетињство је било необично, јер ја сам као дијете доживио Други свјетски рат, прошао сам Јасеновац, био сам у Сиску (логор за децу – прим. Н. Г.), и то су биле мучне године као и моје дјетињство. Интензивно је и стално то присутно у мени, иако сам више од пола вијека у иностранству.“

Радован Крагуљ рођен је 1935. године у Великом Паланчишту код Приједора,  у данашњој Републици Српској, у Босни и Херцеговини. Студирао је на Ликовној академији у Београду од 1953. до 1960. године. Као стипендиста Британског савета похађао је Централну школу за уметност и вештине у Лондону (1962–1963), а потом је предавао у школама у Великој Британији, Белгији и Француској. Почетком седамдесетих година први пут је посетио Велс, гдје је убрзо купио малу кућу на имању у близини Билт Велса. Отада је живео и радио на релацији Велс–Париз.

Имао је самосталне изложбе у Лондону у Институту за савремену уметност (1965) и у Angela Flowers Galleru y (1977). Излагао је у Белгији у простору Wеstrand Cultural Center – Dilbeek (1978), Fondation Veranneman – Kruishoutem (1978–1981) и Међународном културном центру у Антверпену (1980). Међу каснијим самосталним изложбама, најзначајније су оне у Центру за савремену уметност „Bemis” у Омахи, Небраска, САД (1988), Музеју модерне уметности у Паризу (1989), Уметничкој галерији у Сарајеву (1990), Музеју модерне уметности у Остендеу у Белгији (1991), Уметничком центру „Cepter” у Кардифу (1995), Музеју савремене уметности у Београду (1998), Галерији „Linear” у Дилбеку у Белгији (2011) и другим.

Бавио се графиком, инсталацијама, објектима и амбијенталном уметношћу. Од седамдесетих година истражује однос између животиња и људи и та тема доминира у бројним његовим радовима. Учествовао је на више од 200 групних изложби, као и на бијеналима у шеснаест земаља. Његови радови налазе се у збиркама Британског музеја и Музеја Викторија & Алберт у Лондону, Музеја модерне умјетности у Њујорку, Уметничке галерије у Манчестеру, Националног музеја и галерије у Кардифу, националних библиотека у Паризу, Бриселу и Абериствиту, Конгресне библиотеке у Вашингтону и Roland Penrose Collection у Уједињеном Краљевству.

За иностраног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 4. децембра 2015. године. Преминуо је 28. јула 2022. године у Паризу. Сахрањен поред своје мајке у Великом Паланчишту код Приједора.

Отале су и ове његове реченице везане за завичај, боље казати Крагуљева жеља која се нажалост није остварила: „Био је приједлог неколико људи у Приједору, када је реконструисана главна улица, да урадим једну скулптуру у самом центру града. Ту је и један пројекат везан за Бању Луку, а који подразумијева скулптуру, архитектуру. Идеја је потекла од такозваног депоа хране, када на крају сезоне имате све намирнице, кукуруз, жито, које се одлажу у амбар, и имао сам идеју да тако нешто урадим као скулптуру.“

 

                    Сремски Карловци - Нови Сад, 12. августа 2022.

                                                                                                                                          

 

На фотографији из Архива Бранковога кола: Ненад Грујичић, Владимир Кнежевић, Радован Крагуљ и Андреј Тишма на 27. Бранковом колу, 1998.