Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ОРФЕЈСКИ ЛИК КРСТИВОЈА ИЛИЋА

slika

 

Сремски Карловци, 23. августа 2022.

УЗ ОДЛАЗАК СТРАЖИЛОВСКОГ ПЕСНИКА

 

Један од корифеја Бранковога кола, непоновљиви српски песник Крстивоје Илић, напустио је земни живот и пошао у загрљај Бранку Радичевићу. Говорио је да после смрти жели да му прах тела буде посут по Стражилову. Припадао је најизразитијим савременим песницима „стражиловске линије певања“, настављач Бранкове лире и језика.  Самородни и јединствени песник Крстивоје Илић (1938, Брдарица у засеоку Вила-Леска код Шапца – 2022, Шабац) тво­рац је многих ововре­ме­них и свевремених „еле­ги­ја над го­ра­ма и во­да­ма“. Први добитник награде „Стражилово“ (2019)  за свеукупни песнички опус. Лауреат и „Печата вароши сремскокарловачке“ (2003), заједно са Ранком Рисојевићем, на 32. Бранковом колу.

Својом беседом о најславнијем ђаку Карловачке гимназије, Крстивоје Илић свечано је отворио 36. Бранково коло,  у 11 часова, 7. септембра,  2007. године. Том приликом за укупно песничко дело свечано му је уручено високо признање Бранковога кола „Статуета Бранка Радичевића“ (рад Јована Солдатовића). Сат пре тога,  у Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, присусутвовао је традиционалном парастосу Алексију Бранку Радичевићу, где је чинодејствовао епископ сремски господин Василије са сремскокарловачким свештенством и богословима, а затим у препуној свечаној сали Карловачке гимназије отворио 36. Бранково коло чији је програм одржан у знаку Радичевићевих стихова "Сијај, наде, у ноћи сунашце,/ сијај, наде, немој пресијати“. Уз неколико чувених композиција у извођењу Хора Карловачке гимназије, а после Илићеве беседе на Свечаном отварању 36. Бранковог кола, наступили су истакнути песници:  Горан Бабић, Раша Попов, Љубивоје Ршумовић, Радмила Лазић, Слободан Зубановић, Братислав Милановић, Ђорђо Сладоје, Предраг Бјелошевић, Небојша Деветак, Иван Негришорац, Ласло Блашковић, Мирко Вуковић и Саша Нишавић, те драмски уметници Горан Сулатнопвић, Весна Чипчић и Миодраг Петровић.  

У својој свечаној беседи, Крстивоје Илић истакао је да Бранкова поезија, „попут крвотока, наставља своје токове кроз историју пјесништва“.  А онда, поред осталога, надахнуто додао: „Тек у часу постајања Прве речи, којом је, у ствари, творио себе, Бог успоставља поредак и склад универзума. Остављајући Првој речи могућност промене, отворио се простор настанка говора, који је егзистирао у својој различитости! И баш из те егзистенције, рађа се први Песник, и прва Песма! Мада припада митолошком времену, славни Певач, тракијски краљевић Орфеј постаје Праотац свих песника, са обе стране историје! Од њега су велики песници, и Бранко, наследили дар да одгонетну тајну која је садржана у човековој духовној, а не телесној сличности са Творцем, што се господару небеса није свидело! И то је прва коб песника и поезије! Једном, и заувек! Казна је била, и остала сурова: вечна патња духа и тела! Али, захваљујући тој патњи, настала је у Јонији пре много векова најстарија песничка форма - елегија, као исповедна тужбалица. Није ни чудо што је таквом својом суштином лако привукла у загрљај већ по дару боголиког, али и трагичног Бранка.“

Подједнако врхунска у слободном и везаном стиху, ли­ше­на потре­бе да пе­ва о ур­ба­ном и техноло­шком, по­е­зи­ја Кр­сти­во­ја Или­ћа је па­сто­рал­на хим­на људском  те­лу и ду­ши. Из пан­те­и­стич­ког кру­га ове по­е­зи­је, оса­мо­ста­љу­ју се и формирају пе­сме по­све­ће­не Бо­гу. „Вр­хун­цем про­ми­не Бог./ Пра­те га мла­ди цве­то­ви“', пе­ва Кр­сти­во­је Илић у слави матерњега језика.

И кад пева о српској историји или баштини, о љубави или небу, о животу или деци,  Крстивоје Илић је увек апсолутни лиричар са једнаким интезитетом имагинације и маште, дара и лепоте, музике и смисла.  Он је еклатантан случај поетичке доследности и животне истрајности на одисејском путовању кроз многобројне изазове и искушења. Надилазећи институционалне и пајташке трговачке дриблинге, замке ушећерених Данајаца са Јудиним понудама, свеприсутне помодности и такозване нове трендове са кратким маховима,  Илићево дело је доказ да је поезија универзална и надвремена дисциплина у стварности живога песника, неугасиви лични печат бића и талента у еросу језика, духовна светлост без премца и краја.

                                                                                                                                         Ненад Грујичић

 

 

Крстивоје Илић

СВЕ ЈЕ У ТЕБИ

 

Све je у теби: расади шума и ветра,

стазе са меким чланцима животиња;

орач застао под брегом, невидљив

од семена и магле; коњи и пси, као

божанства полегли у прелету простора,

у касу тек овлаш ухваћеном унутар ока,

муњевитом; гробови, са децом и венцима

на узглављу, њихове из таме отете

површине, са свежим замахом оружја

и болова; стада, ћудљиво и немушто

одмеравање планине, сред жеђи,

кад бронза јавља прилазак грома

и урлика; кућа, вериге само, са сунцем

на огњишту, пред којим седе сви они

којих нема, блиски једино по мирису

хаљина окачених на мачеве псовки

што paceцajy кров; лоза, њени већ напуштени

чокоти, под којим си, тек стасао, пун вина

и крви, вриснуо преплашено у себи,

спазивши негде прво наго тело родбинске

жене; све то, кажем ти, и време којим

сад ходиш, овде, и које још није

за ceћaњe, нестаће са твојим телом,

кад једном сиђеш у нoћ; а горе,

остаће живот, као лишће на води,

да се лагано њише, за друге!

 

 

НА ОБАЛАМА СТИКСА

 

Пожури: још се много мрачних

долина налази испред нас! Ти

и не слутиш како се време

поништава; оно што смо до

недавно додиривали рукама,

сад je прах; нема милости за

наша земаљска тела; мрак je

прозрео све што смо толико

година смишљали као одбрану

љубави! Убрзај ход: ево,

истиче час, и све je гневнији

возар на обалама Стикса;

ухвати ме за руку, сад ћe

предели страха, где из нас

изводе душу! Касно je за твој

осмех којим си некад

заустављала ноћ! О, сад је

ћутање наша једина наслада

кojy нисмо довољно

остварили у времену живота!

 

 

САН

 

Опет си заспао на лишћу,

пун доброте,

и наде,

утекао од света кojи те

упорно вређа, и којег,

изгледа, узалудно

уважаваш; над тобом,

смирено небо, кoje те

повремено напушта, мада се,

и јутром, и вечером,

нajпpe њему обраћаш; под

тобом земља, сложена и

густа у cвojoj тамној

тишини, пуна неког

подозрења, иако си, joш

на почетку пута принео

заклетву у њено мрачно

ухо: да ћеш, пре

досуђеног

времена сићи у њену ноћ!

 

 

ГРОБЉЕ ЛАБУДОВА

 

Немојте их узнемиравати!

Тихо je и модро гробље

лабудова, већ уокружено

дубином. Ох, то горко

певање своје последње

ноћи! Смрт, са извијеним

гласовима, као из белих

виолина,неограничена и

лака! Горе је мир вода:

своје влажно крило гради

на ветру звук! Један

акорд

за другим, по меким

диркама површине кoja се

гиба. Гле, плови цвет –

плава душа лабуда, заостала

из једне давне песме са

Исланда!

Нека их,

нека бораве у вечности,

растворени на капљице и

алге у свом мутном језеру,

под земљом.

 

 

СОНЕТ ЉУБАВИ

                 Славки

 

Jyтpoc ти ветар шаље сонете о равници:

надлећу младе речи, и слогови, и слова;

сонети – то су тела: куцају дамари, живци,

уморни од лутања, од прогонства и лова!

 

За њима жуде птице, и богови, и цвеће,

нема ни једног стабла кoje их не помене;

у сонетима je сунце од самог неба веће,

и зато у срцу света долази до промене!

 

А теби, тако тиxoj, шта ли сонети значе:

да ли ти крв и душа зашуме много јаче,

кад их из мојих уста, из патње, из 6ecкpaja,

 

принесу твоме уху далеке, страшне силе;

изреци, и прекриј ме са покровом од свиле,

па онда моли земљу да нас у смрти cпaja!

 

 

ОРФЕЈСКА ЕЛЕГИЈА

 

Вечна тужаљко ветра, узвишена и лака,

Једино твоје звуке желимо у дну мрака!

 

Нека сиђу под земљу, до утишаних страсти,

можда ће, иза свега, танка фрула израсти!

 

И то је налог мртвих: да говор не иструне,

кад им заћуте уста – певаће млаке урне!

 

Све има своју љубав: твар се допада твари,

у исте свирају струне – анђели и варвари!

 

И све је давно прошло: мртва је Еуридика,

још тужи само Орфеј – та грађевина стиха!

                     Сремски Карловци, 19. 9. 1997.

 

 

ЕЛЕГИЈА НАД ГОРАМА И ВОДАМА

 

Све овде вечно ћути, и ћути Бог у свему,

тишина прима у слух прастару анатему!

 

 Некуд je утекла реч, клетва умрлог рода,

 за којом анђео тужи изнад гора и вода!

 

 Погледај страшни запис, гипка орлова крила,

 и змију што је сунце отровом задојила!

 

 И зови: не из тела, чији је разлог нижи;

 призивај као стабло, па вечну ноћ приближи!

 

 Било је једностано, пре ових мутних мена

 ти си волео 6ecкpaj, а тебе – дивна жена!

 

 Сад ти измиче време, назиреш дно сасуда,

 и жудиш другом свету – али како, и куда!

 

 И тамо, све je исто: гладна су уста лавља,

 из напорног сатворства, исти се Бог обнавља!

                                            На Церу, 15. 5. 1997.

 

  Из „Антологије српске поезије – 1847-2000“ Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012, 2013.

На фотографији из Архива Бранковога кола: Крстивоје Илић на Свечаном отварању 36. Бранковог кола, 7. септембра 2007.