АО, ДАНЧЕ, АЛА СИ МИ БЕО...

ОКИЋЕНО, ЗАЧИЊЕНО, НАПЛЕТЕНО, НАВЕЗЕНО, ВИЛОВИТО, ПЛА’ОВИТО...

"Недељни Блиц", 11. септембар 2022.

Пише: Ненад Грујичић

Након две године пандемијске ирационалности, уђосмо поново у прелепу салу славне Карловачке гимназије да свечано отворимо 51. Бранково коло. Враћамо се у пређашњу нормалност с надом да овај свет заиста није окренут стрмоглавце и да није у магли мрачњаштва и предапокалиптичне језе, већ да у земној димензији живота и наших духовних потенцијала можемо корачати усправне главе и радосно, као обоготворени људи достојни сунца што нас обасјава.

Пре педесет година (1972) у Сремским Карловцима кренуло је Бранково коло. Овогодишње, педесет прво по реду, трајаће од 9. до 19. септембра у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду,  и протицати у знаку 175. годишњице штампања у Бечу (1847) прве књиге песама  Бранка Радичевића („Песме“), те   „Горског вијенца“ Петра II Петровића Његоша,  „Новог завјета“ у преводу Вука Стефановића Караџића и студије „Рат за српски језик и правопис“ Ђуре Даничића, а све у сусрет, за две године, двестоте годишњице рођења Алексија Радичевића, потоњега Бранка.

Да ће један српски песник бити толико слављен и подигнут до култа, нико није могао ни помислити у времену када се појавила његова прва књига, затим друга (1851), те постхумно трећа (1862). Ударали су по њему, поетички другачијем, са свих страна, и наши и туђи, напросто тако то бива с генијалним песницима. Прејака му, младом, беше светлост бића италента за људе од памтивека огрезле у сујети и зависти, хтонској злоћи и помрчини, па ма то били и колеге-писци и песници – тек они!

Песник неокласициста, Јован Стерија Поповић, под псеудонимом Ј. Забавић, не прихвата себи туђ и нејасан свет романтичарске поезије Бранка Радичевића: „Поезија детињасте несташности, непокривене похотљивости, неразборите самопоузданости, бестидне грубости, крајњега незнанства о људима и стварима.“ Овом препотентном удару на Бранкову поезију, као и сличним нападима од стране Светозара Милетића, одговара Јован Ђорђевић, иначе добар Милетићев пријашин: „Ви нисте разумели племениту резигнацију певца, који упркос свим хулама и мракозборцима, свим мржњама и гоњењима, изложен за истину слободу и правду, у крваву борбу ступио.“

А на свечаном отварању 51. Бранковог кола оперска певачица Весна Аћимовић у клавирској пратњи Маје Грујић, у нестварно лепој, препуној Карловачкој гимназији отпевала Бранкову „Девојку на студенцу“ композитора Станојла Рајчића. Дакле, након 175 година,присутнима у Карловачкој сали легло у душу то чаробно певање, и ти антологијски Бранковистихови: „Кад сам синоћ овде била/ и водице заитила,/ дође момче црна ока/ на коњицу лака скока. Ономад на Бранковом колу Матија Бећковић рече да је та песма сва у несвакидашњој лепоти глагола „заитити“. Да, и к томе онај „коњиц лака скока“, сав у надвременој слици иживотворној сили младићке озарености и гиздавости, па и онај крчаг што се разби, „оде на две,на три поле“.

Коју годину после Бранкове смрти, Јаков Игњатовић 1857 године записује: „Читајући Бранкове лиричне песме, сваки је увидети могао да тек са својим сопственим чувством и кројем може Србин у песничкој струци што савршеније произвести. У њему је дух српски као Феникс васкресао. Младеж српска, његовом лиром одушевљена, на њега се угледала“. Он истиче да српска критика „није ни приправна била за достојно примљење једног Бранка“.

Братислав Милановић на Свечаном отварању 51. Бранковог кола својом беседом о Бранку привукао пажњу младога света који, на трен одвојен од мобилних телефона и „друштвених мрежа“, види и учи да живота има и изван екрана. У истој тој прелепој сали Карловачке гимназије, млади Бата Милановић је пре четрдесет шест година примио Бранкову награду за песнички првенац „Јелен у прозору“. О, каквог ли догађаја! На самом почетку свечаности, дугогодишњем пријатељу Бати уручио име Бранковога кола уручио сам „Статуету Бранка Радичевића“ (рад вајара Јована Солдатовића), високо признање за укупни песнички опус, а поводом прочитане беседе о Радичевићу.

Под сводовима Карловачке гимназије, која броји 231 годину свога постојања, Братислав Милановић је из свог за ову прилику написаног есеја прочитао и ово: „Бранко је био дар српском народу какав се добија само једанпут у читавој једној епохи. Од објаве његових песама, у историји српске поезије време почиње друкчије да се рачуна: поезија пре Бранка и поезија после Бранка. Било је и пре његове појаве наговештаја да ће се у српској поезији нешто променити. Као облаци који се скупљају пред олују, дуго су се скупљали песници који сусматрали да треба писати на народном језику. Али, гром који је из тих облака ударио, звао се – Бранко. Праве промене донео је он: његов дар, његова страст према поезији и љубав према народном језику, његова храброст пре свега.“

Сетих се да је Људевит Штур, родом из Пожуна (Братислава) у Бечу оштро критиковаоБранкове песме. Није имао разумевање за оригиналност коју је Радичевићева поезија доносила. Штурове претеране идеје о тзв. моралној чистоти. Штуру се привидео неки „бајронизам“ код Радичевића, то јест „разузданост“ израза у љубавним стиховима: „Коловођа колом вија,/ Коло лети, зној пробија,/ Ал` у твоји недри туде,/ Окле снега до две груде? Чудо селе, дивно чудо, / Ала би се млађан груд`о!“

Међутим, Бранка опет Брани његов највећи пријатељ, Ђуро Даничић: „Главно је и критици што Штур не критикује оно што је Бранко написао, него што он мисли да је Бранко хтео написаати. Штур да би још више скудио Бранка, помиње Пушкина, па пореди Бранкове песме с Пушкиновим. Зар Пушкини с неба Падају? Све ово и још много друго којешта и што је Штур написао, мени је на жалост моју показало да Штур није оно што сам досад мислио, него обичан, прост, слаб човјек.“ Бранко је имао је припремљен одговор Људевиту Штуру, али га није објавио.

На Свечаном отварању 51. Бранковог кола, пак, посебан тренутак, славна глумица Мира Бањац примила из руку Весне Чипчић „Велику повељу Бранковога кола“ за животно дело, за узвишену сарадњу током протеклих деценија у Сремским Карловцима и на Стражилову, „занадахнути допринос лепоти поезије, стваралачку радост и љубав према песницима и људима на трагу божанског дара Бранка Радичевића“.

У десетој деценији свога живота, легендарна Новосађанка, Мира Бањац, у божанској снази свога талента, рекла је да су Сремски Карловци као Бранков дом својеврсно културно ходочашће и место које у себи чува Бранков поетски дух и подсетила  да је врло млада са својим ујаком долазила из Ердевика у Сремске Карловце, који је обожавао Карловце, и около обилазио манастире:„Карловци за мене нису само градић где се једе добро грожђе и где се пије добро вино. Долазили смо на госпојинске дане у Сремске Карловце, а онда сам рекла ујаку хајдемо на Стражилово. Ја не знам зашто, али већ тада ја сам знала да је то нешто јако везано за мој живот.“

Мира Бањац је још изјавила: „Ова награда је непроцењива за мене. Она има, апсолутно,од свих награда потпуно једну другу конотацију, има једно моје друго стање, и наравно моју огромну захвалност према људима који чувају ове Карловце, који чувају ову ризницу културе.“

У најстаријој српској гимназији у којој се Алексије Радичевић, потоњи Бранко школовао од 1835. до 1841. године, захваљујући на несвакидашњем признању, Мира Бањац је узбуђено говорила стихове из антологијске поеме „Стражилово“ Милоша Црњанског. Буран и дуг аплауз у препуној сали Карловачке гимназије наградио је сваку њену изговорену реч.

У каталогу 51. кола штампали смо тридесетак фотографија из прохујалих педсет година рада, па је ту и Мира Бањац на Стражилову 1984. године. Гледам ту фотографију и сећам се како је надахнуто говорила поему  „Војводина“ Мике Антића. Кад Мира Бањац то чини, песники публика нема да брину,  слике и звуци лепе се за вечност.  По свему се тада видело, и увек кад Мира казује Мику, да његова поезија захвата свет до крајњих тачака живота и смрти на панонском парчету планете, до извора универзалних слика света, а из доживљаја и талента за интерпретацију јединствене Мире Бањац. Слушајући је имамо жељу да полетимо преко Фрушке горе и дохватимо се вечито младог загрљаја Бранка Радичевића.

А у Микином Новом Саду, већ две године не одржавају се „Антићеви дани“, и то на очиглед Европске престонице културе у српској Атини. Како је то могуће? Да ли Град Нови Сад, као оснивач, и локални фарисеји-књижевници знају ко је Мирослав Антић? И, награда „Мирослав Антић“ две године заредом није додељена. О чему је реч?

Међутим, у препуној лепој сали Карловачке гимназије на Свечаном отварању 51. Бранковог кола, Весна Чипчић закликатала поему„Кикинда“ Мирослава Антића. Ако не може Мика у Новом Саду на „Антићевим данима“, може у Сремским Карловцима на „Бранковом колу“. Кикинђанка пореклом, угледна глумица која љуби песничку уметност, интерпретирала је Микину поему као да свој живот улаже у сваки стих, да сви чују шта је Банат у Микиној поезији. Бранко каже у свом Колу: „Банаћане лагани!“ А, Мика – овако: „Кажу људи, а каже и време/ пргава нам и памет и семе./ Кад нас садиш – у земљу нас садиш/ а из звезда мораш да нас вадиш.“

О Бранковој поезији која, рекосмо, пре 175. година није наишла на добар пријем, Радичевићев побратим Ђура Даничић, пише: „Ја мислим да до данас није ниједан учени Србин овако пјевао као овај Радичевић. А затим додаје: „Истина, још их је мало, врло мало, који овако мисле и раде као овај Радичевић, али не бој се мало стадо, јер би воља оца небескога дати дâ царство.“ У Загребу, Станко Враз је, такође, са симпатијама попратио Бранкове песме,хвалећи његов „поетични дух“ и „чист, точан народни језик“. Бранко је 1847. године послао Вразу осамдесет својих књига да их овај „распача у Хрватској“.

Под сводовима Карловачке гимназије, на Свечаном отварању 51. Бранковог кола, песници разних генерација, међу њима и добитници наших награда кроз време, „Печата вароши сремскокарловачке“ и „Стражилова“: Бошко Сувајџић, Ласло Блашковић, Драгица Стојановић, Горан Лабудовић Шарло, Јулија Капорњаи, Јелена Вујановић, Драгана Лисић и Тамара Рехнер. Поезија је најмоћнији језик, то се види по лепези различитих поетика заступљених песника. Лаза Костић Бранкову јектичку врућицу мери дометима најбољих песама. Попут медицинског научника, доказује да се при „туберкулозној“ температури пише најбоља поезија. Много година касније, Данило Киш рекао: „Болест, знате, може да истанча слух и да доведе таленат до савршенства, јер у питању је заправо неки поремећај сензибилитета, који даје најчудније резултате.“ Ту је та „финта“ песничкога говора, тог лепог „бунцања“ јуродиве истинитости.

На свечаном отварању 51. Бранковог кола – изванредни и награђивани Хор и ансамбл Змај Јовине гимназије из Новог Сада, са увек надахнутим диригентом Јованом Травицом. Чули смо, руке су нам се јежиле, два пута химну „Бранково коло“ Светолика Пашћана Којанова. То су чувени Бранкови стихови из „Ђачког растанка“: „Коло, коло,/ Наоколо,/ Виловито,/ Пла’овито, Наплетено, Навезено, Окићено, /Зачињено - / Брже браћо, амо, амо,/ Да се скупа поиграмо!“ А онда и композицију „Ој, Српкињо“ Исидора Бајића, из чувене опере „Кнез Иво одСемберије“, текст написао Бранислав Нушић.

Млада глумица Даница Петровић лирски окадила свечану салу Бранковом у народу певаном песмом“Укор“. То је оно: „Где си душо, где си рано,/ где си данче мио,/ где си сунце огрејано,/ где си досад био?“ А из српске баштине, млада девојачка новосадска група „Вила“, уз одбир вредног Милорада Лонића, отпевала јасеновачку песму „Висок пенџер, а ја цура мала“.

Сетимо се, Бранко у Бечу учи право за које, у једном писму оцу, каже: ''Драги татице... учење ме права баш незадовољним чини; кад помислим још три године згрозим се.“ Већ болесном песнику, 1851. године, кнез Михаило даје стипендију да учи медицину, узалуд.Бранко изјављује да болесници када би знали колико лекари мало знају не би им се никад обраћали. Бранко жели да оде на Косово да напише „епос“. Жеља му се не остварује, као ни намера да оде у Италију и научи сликање. Приликом преноса Бранкових костију из Беча на Стражилово, 1883. године, једно Бранково „вито ребро“ није сахрањено по други пут. Налази се и данас код „скривеног поштоваоца Бранка“, записала је Теодора Петровић, славна професорка Карловачке гимназије. Пренос Бранкових земних остатака 1983. године из Беча на Стражилово бележи тада и енглеска штампа.

А на Стражилову, другог дана 51. Бранковог кола, песници и уметници су ходочастили до Бранковога гроба. На стари споменик (1885) Бранков, истакнути песник, писац и уметник Божидар Мандић положио цвеће, прислужио свећу и рекао своју бранковску песму. А Даница Петровић, незамељиве љубави према поезији, говорила Бранка: „Де си душо,/ де си рано,/ де си данче мио,/ де си сунце огрејано, де си досад био?“

Код „Бранковог чардака“ уз новији споменик (1974) Бранку, Божидару Мандићу уручио сам награду „Стражилово“ за животно дело. И двема даровитим и пожртвовним младим песникињама, управо завршиле књижевност у Бањалуци и Новом Саду и Данијели Регојевић и Драгани Лисић. И оне примиле дипломе награде „Стражилово“ занајбоље песничке првенце објављене у Бранковом колу. Специјална награда „Стражилово“ припала панорами поезије ђака чувене Змај Јовине гимназије, друге по старини у Срба. Панораму је приредио вредни Растко Лончар, песник и професор гимназије, и та младалачки зрикава лепа књига ће током 51. Бранковог кола бити промовисана у поменутој установи.

Озарен присусутвом на Стражилову, лауреат Божидар Мандић захваљујући на престижној награди истакао је своје оригиналне и поштене о стварању у загрљају са природом, далеко од урбаних привилегија и материјалистичке грабежљивости и интереса. Овај песник, књижевник и уметник на сваком кораку указује на суицидну путању наше цивилизације која не поштује једноставне законе природе, већ их напада и деструише у име корупције и новца. То је мисија заснована на великој поетичкој разлици и другачијем схватању концепта света и уметности у односу на доктрине културног естаблишмента са трулим компромисима и повластицама.

У програму „Они су волели да говоре своју поезију на Стражилову“, поред споменика Бранку, ђаци Карловачке гимназије читали песме „неумрлих песника“, који су нас земно напустили у последње две године: Драган Колунџија, Милан Ненадић, Илеана Урсу, Стеван Тонтић, Крстивоје Илић, Дара Секулић, Ранко Јововић, Манојле Гавриловић, Владимир Јагличић, Предраг Богдановић Ци, Рале Нишавић и Миленко Стојичић. Био је то програм који присутне наново уверио да су заиста пролазни и смртни. Затим је одржан традиционални „Стражиловски митинг поезије“ где су своје песме говорили  Милена Северовић, Драгољуб Павлов, Перица Марков, Наташа Радосављевић, Драгана Јовановић, Анђела Новаков, Теодора Томановић, Јована Кузманов и други.

А тек је почело 51. Бранково коло, трајаће све до 19 марта, низаће се разноврсни програми, већ у темељу Бранковога кола: 30. Филозофски симпозијум на тему „Филозофија и нова реалност“, 30. Хришћанске теме – „О имену Божјем“, 34. Песнички шаховски турнир по угледу на Бранка шахисту у Бечу, па рубрике „Разговори с писцима“ (Анушић, Блашковић) , промоције ретких књига (Алманах тајног ђачког друштва, поезија и прозни радови настали у бихаћком затвору „Кула“ 1915.), те нови наступи песника разних генерација, певача озбиљне музике и Хора Карловачке гимназије. И дабоме – свечано уручење Међународне награде „Бранко Радичевић“ Ранку Рисојевићу из Бањалуке. И шта још казати о Алексију Радичевићу док тече 51. Бранково коло њему у част, о Бранку који после смрти био заборављен четврт века. „Здраво“ и „збогом“ јесу зглобни замајци Радичевићеве поезије. Раскршћа где се учетворују спознаје. Ту се сустичу и преливају дан и ноћ, живот и смрт. „Ој, изворе, здраво, здраво.../ Здраво и ти момо туди“. Али, одмах додаје: „Збогом доле, збогом мирисаве... Збогом и ви по њима извори/ Веља сласти када жеца мори“. Има ли шта прече у поезији? У великој поезији тако мора бити, песник се грли са вечним питањима света. Улог је велик, али другачије не може. Све остало у равни је игрице и штоса. Пола столећа рада Банковога кола представља редак континуитет у нашем поднебљу које је кроз историју било пресецано разним облицима саплитања, туђим ударима са стране, али и самоповређивањем и заборавом сопственога корена и вредности. Очекују нас надахнути, радосни и креативни дани, онакви какви могу да се доживе само у Бранковим Сремским Карловцима и на паранасовском његовом Стражилову.

И док језди 51. Бранково коло, ако бисмо тражили стихове у којима се „на малом простору“ говори о земном суштаству и зазивима живота: ко смо и докле смо, онда су то ови Радичевићеви уздисаји: „Ао, данче, ала си ми бео,/ Још бих дуго гледати те хтео.“ И: „Надо моја, ниси ваљда пена!“

На фотографији (рад Слободана Шушњевића): Тренутак са Свечаног отварања 51. Бранковог  кола у Карловачкој гимназији 9. септембра 2022.