Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ДА МИ КАКО С ПРАВА ПУТА ДУША МЛАДА НЕ ЗАЛУТА

slika

51. Бранково коло

РЕД ШАХА, РЕД ПОЕЗИЈЕ И МУДРИХ БЕСЕДА

"Недељни Блиц", 18. септембар, 2020.

Пише: Ненад Грујичић

 

Има једно неписано правило, кажу – ако је одлично Свечано отварање, добра је цела манифестација, па ма трајала и месец дана. Има ту истине, јер ако је Свечано отварање лоше, џаба ти сви преостали програми, све би остало то са стигмом лошег Отварања.

И ове године Свечано отварање  Бранковога кола изазавало је салве аплауза: Хор и ансамбл новосадске  Змај-Јовине гимназије,  орфејски надахнути песници разних генерација, глумци и певачи озареног срца. Весна Чипчић уручила Мири Бањац „Велику повељу Бранковог кола“, Братислав Милановић примио „Статуету Бранка Радичевића“ за укупни песнички опус. Расцветала се душа многобројне публике у Карловачкој гимназији, душа што је вапила за оваквим мозаиком културног садржаја – пандемија нас је исцедила и продала врагу.

А сутрадан, култни програм на отвореном,  поред два Бранкова споменика, с новим лауреатима награде „Стражилово“, песничког признања са најлепшим именом, дан пун анђеоских цвркута и здравог ваздуха  – дивота живота на Фрушкој гори Бранковој. Тако је било, дакле,  у петак и суботу, 9. и 10. Септембра.

А у недељу, 11. септембра – традиционални 34. Песнички турнир у шаху. Многи се чуде и питају откуд на Бранковом колу шах?  Поводом сусрета у Земуну 2. априла 1849. године, Јован Ђорђевић о Бранку Радичевићу записао: „Шаха је играо врло вешто и врло је брзо покретао фигуре.“ Па ко ту реченицу да испусти, да је не примени на Бранковом колу, поготово ја – пореклом сури млади шахиста што је већ у вишим разредима основне школе у Приједору добијао сваког месеца из Москве „Шаховски билтен“ – у сваком броју око триста шаховских партија без иједног цртежа или фотографије. Јутра сам започињао без доручка, са раширеном шах-литературом на столу, мајка се чудила. Мршавко, говорили – неухрањени Неђо, заљубљен у шаховску игру као у какву вилу-Равијојлу.

Преко три деценије, на Бранковом колу  траје побратимски савез између шахиста и песника. Да, 34. по реду Песнички турнир у шаху на 51. Бранковом колу, одржан је с почетком у 18 часова, 11. септембра, у Шаховском клубу Новог Сада који је недавно обележио стогодишњицу свога постојања.

И ове године, као и прошле, орагнизовали смо симултанку, два играча играли против седамнаест младих шаховских и поетских нада. Турнир је организовао Жељко Медар, ФИДЕ мајстор, познати шаховски педагог и, коначно, највећа романтичарска душа у „шаховском кругу кредом“ у Новом Саду.  Помагала му је Јасмина Цвијан, вредна и агилна професорка физичког васпитања, а притом врсна шахисткиња.

Ову поетско-шаховску свечаност отворио сам радосно, као и сваке године,  поновио  пред младима да је шах мешавина поезије, уметности и науке, да је он уствари игра коју сам човек није могао створити, већ је у правом смислу божанска, свемирска тајна и лепота.  Оданост, то јест фанатизам према шаху, парадигма је за потпуну посвећеност поезији. Али, шах је живот – рече Боби Фишер.

Била је то уствари симултанка младих момака,  Дејана Оморјана и Лава Пајчина, рекордерâ по броју освојених титула и медаља на кадетским првенставима Војводине. Прикључио им се и њихов врсник Игор Станковић, који је, гле чуда, у Карловачкој гимназији, тамо оног петка, 9. септембра,  на свечаном отварању 51. Бранковог кола, певао у изванредном хору-ансамблу Змај-Јовине гимназије, под диригентском палицом виртуозног Јована Травице.

Остварени шахисти нерадо дају противницима реми у симултанкама (на двадесетак табли), занима их само победа. А ако се догоди, онда су то један или два, ретко три ремија. Међутим, сада, четири су играча ремизирала с Оморјаном, Пајчином и Станковићем на седамнаест шаховских табли. Реми су „извукли“ Теодора Јауковић, Леонид Ивановић и Урош Зарић, али и домаћин Бранковога кола.

Трима најбољима, Бранково коло је поклонило песничке књиге које су се ове године овенчале наградом „Стражилово“. То су првенци Драгане Лисић из Новог Сада и Данијеле Регојевић из Бањалуке, затим панорама поезије „Нек’ остане глас“ ђака-песника чувене Змај-Јовине гимназије. Међутим, књиге су добили и сви преостали играчи не би ли у јаким стиховима, попут Тесле, пронашли формуле за велике проналаске на другим пољима стваралаштва. 

Судија симултанке, Красоје Нотарош (деветоструки првак Новог Сада) поклонио је Бранковом колу пуну „торбу“ јединствених поклона:  магнетну шаховску таблу, вино Бермет из Карловачке патријаршије и беџеве, а поводом поводом велике стогодишњице Шаховског клуба Новог Сада, која је недавно на леп начин обележена.

Ко не игра шах, пуно губи, напросто налази се у некој врсти хендикепа, духовно је сиромашнији на овоме свету. Шаху ништа нису могли ни компјутери, ни нове технологије, потпуно им се прилагодио, парирао,  односно, надишао их својом компликованом једноставнишћу. Остао је независан и свој, показало се да више даје него што узима.

 

А 12. септембра, на мој рођендан, гле, у Спомен-библиотеци Карловачке гимназије у 11 часова одржан јединствен програм „Промоција ретке књиге“. Представљена је књига „Алманах тајног ђачког друштва из Тузле“, поезија и прозни радови настали у бихаћком затвору Кула 1915. године. Издавачи су Удружење архивских радника Републике Српске, Бањалука,  и Музеј Козаре, Приједор. Књигу су приредили Ведрана Адамовић и Боривоје Милошевић, врсни историчари. Програму су присуствовали ђаци историјског и српскојезичког смера, што су са неуобичајено великом пажњом пратили програм 51. Бранковог кола у Спомен-библиотеци Карловачке гимназије коју је засновао Павле Марковић Адамов, власник и уредник листа „Бранково коло“ (1895-1914) у Сремским Карловцима.

Програми 51. Бранковог кола теку паралелно са „Данима Српске у Србији“, али, Бранково коло пре заснутка ове манифестације, годинама, позива у госте у Сремски Карловце, на Стражилово и у Нови Сад и објављује прекодринске ауторе (25 књига) и с разлогом, по заслуженој вредности овенчава их нашим престижним признањима (преко 15 награда: „Стражилово“, „Печат вароши сремскокарловачке“, „Статуета Бранка Радичевића“, Међународна награда „Бранко Радичевић“). Па ко то има у драгој нам Србији тако и толико широке прекодринске братске руке што се држе оне монашке сантенеце: Богати смо онолико колико дарујемо друге.

Поводом „Алманаха“, Ведрана Адамовић и Боривоје Милошевић истакли су значај појаве неуобичајено младе интелектуалне генерације Срба гимназијалаца у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом с почетка двадесетог века. Визија тих невероватних гимназијалаца био је сан о слободи, велико родољубље и непрестано образовање како њих самих тако и српског народа у том амбијенту. Ти млади људи, гимназијалци, летњи распуст нису ћердали у доколицу, већ  проводили га одлазећи међу становнике најудаљенијих предела, да би их буквално описмењавали.

Аустроугарска власт је забрањивала библиотекама и читаоницама у  Босни Херцеговини да издају читаоцима слободарске књиге, а многи су напреднији људи били под присмотром полиције.  Та власт је хапсила и затварала чланове „Младе Босне“ и тада раширених „тајних друштава“ младих људи који су непрестано  маштали о слободи и смишљали начин отпора против насиља аустроугарске власти. Млади непредни гимназијалци били су затварани у Зеници, Тузли и Бихаћу. Осуђивани су на велике казне до двадесет година затвора што је значило смрт у неиздрживим условима тих тамница.  Завршетком Првог светског рата, величанственом победом српске војске, на слободи су се нашла и браћа Младен и Сретен Стојановић из Приједора, из чувене свештеничке породице.

Младен је потом студирао медицину у Загребу и Бечу и постао цењени лекар који је у Поткозарју помагао болеснима и бесплатно лечио народ. Почетком Другог светског рата Младен Стојановић је као партизан стао на чело одбране српскога народа у Поткозарју и на Козари, штитећи га од црне најезде фашизма из Немачке и новоформиране усташке НДХ. 

А Сретен Стојановић, пак, завршио Академију уметности у Француској и доласком у Југославију постао један од највећих српских вајара који је, поред осталога, урадио антологијске споменике Карађорђу, Његошу, Вишњићу... као и своме брату Младену у Приједору.  Изашавши из затвора, млади Младен Стојановић је ручно здешену свеску вредних записа дао родитељима и замолио их да то чувају као очи у глави, а тек ових година Ведрана Адамовић из Приејдора ушла им у траг.

У чудовитом „Алманаху“ налазе се песме Ђакома Леопардија, Михаила Љермонтова, Шарла Бодлера, Едгара Алана Поа,  Константина Балмонта, Волта Витмена, Јоханеса Шлафа и других у преводу ђака-затвореника, те руком преписане песме Јована Грчића Миленка, Јована Дучића и других, затим – поезија и проза тих истих младих људи именом и презименом: Младен Стојановић, Сретен Стојановић, Бранко Јузбашић, Јован Зечевић, Стеван Хакман, Јован Лакић, Раде Старовић и Теодор Илић. На представљању „Алманаха“ на 51. Бранковом колу поезију надахнуто су читали и лепо представили ђаци Карловачке гимназије. Модератор била Маја Стокин, професорица српске књижевности у Карловачкој гимназији.

По завршетку промоције несвакидашњег „Алманаха“, одвео сам драге госте на ручак, у башту чувеног ресторана „Четири лава“, у чијој близини налази се истоимена чесма први пут подигнута 1799. године. На промоцији су биле и две студенткиње Приједорчанке,  Теодора и Тамара, деца једне Ведранине пријатељице из Поткозарја. И њих смо повели на ручак, већ петоро, шеста Драгана Лисић, наша ауторка овенчана нагардом „Стражилово“,  сарадница у организацији овогодишег Бранковог кола.

А време рајско, ветар „стражиловац“ милује. Ми испод великих крошања, седимо уствари скоро па несред Трга Бранка Радичевића: иза нас је Карловачка гимназија, а испред – Карловачка богословија „Свети Аресеније Сремац“. С десне стране и зграда негдање Патријаршије српске православне цркве, данас седиште Епархије сремске којом столује мој земљак Крајишник, разборити духовник драгог осмеха и вредних савета, епископ сремски господин Василије.

Што би и овде у Срему рекли – распеђелили смо се као деца, уз добру рибљу чорбу, печеног смуђа и сома, и дабоме уз карловачко победничко црно вино, ту је и подебела бачка торта с маком. И, отворих душу, и поче еглен, видеи  гости да домаћин збиља има „слатку душу“, што ономад  рече Петар Кочић, па и они намах зацаклише пријатељским очима и замедише ројевима речима. Сетих се Бранковог стиха: „Слатко звах ја мед и смокву само...“

И, часком прође шест пуних сати, и седми ће утом, а ми још седимо у башти на асфалту ресторана „Четири лава“, црквена звона све време анђеоски се чују и прецизно смењују, као да смо отпловили у неку нову Аркадију, заборависмо дневне политичке вести и разгоропађене медије са нарцисодним  „друштвеним мрежама“. Седели смо и медено ћаскали још један сат; домаћин у Срему никад не покреће госте док они сами не крену. Удахнувши још мало „стражиловца“, одоше пуна срца ка Бањалуци и Приједору.

 

А новога дана, 13. септембра, у 13:30 часова, у цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, на 51. Бранковом колу, по традицији, одржан је парастос Алексију Бранку Радичевићу у којем су учествовали (чинодејствовали) епископ сремски господин Василије са карловачким свештенством и младим богословима.  Занимљив је податак да је у тој цркви Алексије Радичевић, потоњи Бранко, појао за певницом као ђак (1835-1841). Бранково крштено име је Алексије (у Славонском Броду), које је он у Бечу превео са грчког на српски језик у тренутку изласка његове прве књиге „Песме“ (1847), чију 175. годишњицу Бранково коло ове године увелико обележава. 

По завршетку парастоса, у 14 часова, у Карловачкој богословији „Свети Арсеније Сремац“ приређене су наше чувене „Хришћанске теме“ које већ три деценије духовно красе Бранково коло. На тему „О имену Божјем“ говорили су епископ сремски господин Василије и архимандрит Клеопа Стефановић.  Владика Василије био је, иначе,  беседник првих „Хришћанских тема“ далеке 1991. године, говорио „о праштању данас“. А прошле године нови патријарх српски Порфирије говорио на јубиларном 50. Бранковом колу „о миру“, ранијих година с Владетом Јеротићем и Небојшом Дугалићем био најчешћи гост Бранковога кола.

А поводом теме „О имену Божјем“ неки дан, били су надахнуте и поучне беседе владике Василије и архимандрита Клеопе, осветљавали су име Божје које „име је довека и спомен из нараштаја у нараштај“. Исус Христос је у молитви „Оченаш“ рекао: „Нека се свети име Твоје.“ Из овог библијског стиха текле су јеванђеоске беседе поменутих духовника крунишући се у узвику: „Боже, име ти је љубав!“, што је уствари, како је нагласио, отац Клеопа,  назив књиге светог Јована Кронштатског, проповедника милосрђа, заштитника сиромаха, подвижника умно-срдачне молитве, свештенослужитеља и литурга. 

Бројном публиком врхунили су млади богослови и професори Богословије ,  на челу с вредним ректором господином Јованом Милановићем.  С великом пажњом и душом жељном духовног хлеба, сви су пратили сваку реч епископа сремског Василија и архимандрита Клеопе Стефановића на 51. Бранковом колу чији концепт деценијама  има специфичан и  богат мозаик најразноврснијих програма и садржаја.

Захвалио сам на крају  угледним духовницима на обоготвореним беседама истичући значај „Хришћанских тема“ за Бранково коло, без којих оно не би имало потпуну духовно-песничку мисију у времену. И, понових напамет Бранкове стихове, да сви чују: „Фала Боже на дар ови/, о помози, благослови,/ да ми како с права пута/ душа млада не залута.“

 

           На фотографији: Боривоје Милошевић, Ведрана Адамовић, Ненад Грујичић и Драгана Лисић, 12. септембра, поред Бранка у дворишту Карловачке гимназије