Уз завршетак 51. Бранковог кола

 

КАД ЗАНЕСЕНИ ГИМНАЗИЈАЛАЦ ЈЕДНОГ ДАНА ПОСТАНЕ ЛАУРЕАТ

 

"Блиц недеље", 25. септембар 2022.

Пише: Ненад Грујичић

 

Жи­вот и поезија Бран­ка Ра­ди­че­ви­ћа и да­ље су ин­три­гант­ни и но­ви. Ни­шта се по­во­дом ово­га пе­сни­ка не сме под­ра­зу­ме­ва­ти. Ње­гов крат­ки век упра­во је­ екс­пло­зи­ја јед­не невероватне судбине, прасак који још траје, чије про­сја­је и дан-да­нас са­би­ра­мо и осе­ћа­мо.

Пола столећа Бранковога кола засјало је и на Свечаном затварању 51. Бранковога кола у прелепој и препуној сали Карловачке гимназије. Ту се слила млада и наша редовна публика, најпре ђаци и професори, па попут дивног чуда и петнаестак Јапанаца које је довео директор славне гимназије, имењак Радичевићев, Бранко Стојков.

 

" /> ЗОРО МОЈА, ЗОРО БЕЗ ОСВАНКА, НА ТЕ МИСЛИМ, ДУШО, БЕЗ ПРЕСТАНКА
Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ЗОРО МОЈА, ЗОРО БЕЗ ОСВАНКА, НА ТЕ МИСЛИМ, ДУШО, БЕЗ ПРЕСТАНКА

slika

Уз завршетак 51. Бранковог кола

 

КАД ЗАНЕСЕНИ ГИМНАЗИЈАЛАЦ ЈЕДНОГ ДАНА ПОСТАНЕ ЛАУРЕАТ

 

"Блиц недеље", 25. септембар 2022.

Пише: Ненад Грујичић

 

Жи­вот и поезија Бран­ка Ра­ди­че­ви­ћа и да­ље су ин­три­гант­ни и но­ви. Ни­шта се по­во­дом ово­га пе­сни­ка не сме под­ра­зу­ме­ва­ти. Ње­гов крат­ки век упра­во је­ екс­пло­зи­ја јед­не невероватне судбине, прасак који још траје, чије про­сја­је и дан-да­нас са­би­ра­мо и осе­ћа­мо.

Пола столећа Бранковога кола засјало је и на Свечаном затварању 51. Бранковога кола у прелепој и препуној сали Карловачке гимназије. Ту се слила млада и наша редовна публика, најпре ђаци и професори, па попут дивног чуда и петнаестак Јапанаца које је довео директор славне гимназије, имењак Радичевићев, Бранко Стојков.

У понедељак, дакле, 19. септембра, у 11 часова, први је наступио Девојачки хор Карловачке гимназије под диригентским вођењем професора Растка Павлова чији је отац Драгослав Павлов, угледни песник, гостовао десет дана раније на „рајском Стражилову“ поред Бранковог споменика на традиционалном „Стражиловском митингу поезије“.  Хор певао „Химну карловачких ђака“ што слави младост и школовање у чувеној гимназији, те познату карловачку Дворску башту где „падају“ први загрљаји и пољупци.

И сâм сам у књизи „Сремскокарловачке терцине“ објавио песму „Дворска башта“ која започиње стихом што је први залепршао из гласовне лепезе младог карловачког хора, а онда се моја поменута песма у књизи овако рачва у нове слике: „Сећаш ли се оне дворске баште/ кад мириси расцветају чула,/ када младост са песмама расте/ у бојама стражиловских чуда.// Чим пролеће нову светлост баци/ по гранама и по пупољцима,/ Дворску башту населиће ђаци,/ а небо ће постати још веће,/ без младости нема живе глади,/ љубав никад уминути неће“.

Одмах после наступа Хора Карловачке гимназије поздравио сам госте 51. Бранковога кола и красну публику са њеним издашним аплаузима после сваке нумере. Рекао сам да мисија Бранковога кола има лековити и исцељујући карактер у времену деструкције човекове природе, те да професори и ђаци чувене гимназије, и сви ми с њима, носимо свест о прецима који су пре два и по века имали идеју, снагу и визију да створе установу попут Карловачке гимназије која ове јесени пуни двеста тридесет једну годину постојања и рада.  

 Затим су наступили млади музички таленти, Александра Коцић, мецосопран, и Лука Петровић, клавир, студенти Академије уметности у Новом Саду, талентовани носиоци неколико узастопних стипендија престижног „Фонда Меланије Бугариновић“. Извели су познату „Романсу“ Милана Пребанде. Многи кажу да је свечана сала Карловачке гимназије једна од најакустичнијих у нашем поднебљу и да оперски певачи нарочито воле ту певати.

Утом је уследио чин свечаног уручења „Међународне награде „Бранко Радичевић“ угледном песнику и писцу Ранку Рисојевићу из Бањалуке. Међу досадашњим добитницима овог престижног признања налазе се истакнути песници и писци из света: Вјачеслав Купријанов (Швајцарска – Русија), Филип Танселен (Француска), Валериј Латињин (Русија),  Насо Вајена (Грчка),  Никита Данилов (Румунија), Петар Милошевић (Мађарска), Бабкен Симоњан (Јерменија), Славомир Гвозденовић (Румунија), Керол Ен Дафи (Велика Британија), Енес Кишевић (Хрватска), Јирген Израел (Немачка), Будимир Дубак (Црна Гора), Олга Мартинова (Русија – Немачка) и Хусеин Дервишевић (Босна и Херцеговина)

Због тренутно лошег здравственог стања, господин Ранко Рисојевић био је спречен да допутује из Бањалуке и присусутвује чину свечаног уручења награде, па је као наш вишедецнијски драги гост и стражиловски пријатељ истински жалио због тога, као и ми с њим, зато што се нећемо руковати и загрлити са ореолима побратимске и песничке љубави у Сремским Карловцима. Међутим диплому је из мојих руку у Ранково име примила Бањалучанка из Новог Сада, госпођа Светлана Павловић Пап, професорица енглеског језика у гимназији „Исидора Секулић“, иначе кћерка угледног бањалучког књижевника Ранка Павловића, животног друга Ранка Рисојевића.  У Бањалуци, зна се надалеко,  живе три Ранка песника, трећи је Прерадовић.  

Ранко Рисојевић је еклатантан пример судбинске посвећености и стваралачког истрајавања са врхунским резултатима. Међународна награда са именом Бранка Радичевића огледа се у штампању нове књиге песама коју наш нови  лауреат већ припрема. Планирамо, ако Бог да, промовисати је за Бранков 199. рођендан у Карловачкој гимназији на „Пролећним Бранковим данима 2023“.

У част лауреата, антологијску Бранкову песму „Девојка на студенцу“ казивала млада даровита глумица Даница Петровић, вишегодишња вредна сарадница Бранковога кола: „Поздрави ме, зборит’ оде:/ Дајде, селе, мало воде!/ Ове речи, слатке стреле/ минуше ми груди беле.“ Затим – песници Бранковога кола, ранији добитници награда „Стражилово“ и „Печат вароши сремскокарловачке“: Јасна Миленовић, Никола Раусављевић, Бојана Кулиџан Громовић и Милан Громовић. С њима је била и ту најмлађа песникиња, ђак карловачке гимназије, Јована Анђелић. Дабоме, и октет девојака Карловачке гимназије и  младића Карловачке богословије „Свети Арсеније Сремац“, који опојно отпеваше песму из дубине наше баштине – „Засп’о Јанко“.  Свечани програм водила Драгана Лисић.

Шта је све још протицало до самога завршетка 51. Бранковог кола? Много тога,  не дâ се у два нарамка ставити. Најпре –„Разговор с награђеним писцем“; у новосадској гимназији „Исидора Секулић“, 14. септембра у 11 часова,  гостовао угледни песник и писац Анђелко Анушић, актуелни лауреат престижне „Кочићеве награде Града Бањалука“. Поред низа награда, Анушић је лауреат и нашег „Стражилова“ и „Печата вароши сремскокарловачке“, а прошле године својом беседом о вечито младом Радичевићу свечано је отворио јубиларно 50. Бранково коло и тим поводом за укупни стваралачки опус добио „Статуету Бранка Радичевића“, високо признање Бранковога кола. Објавио је и две књиге (фељтон „Загребачке ефемериде“ и поезију „Епитафи за незнане“) у Бранковом колу.

У препуној свечаној сали, модератор разговора с Анушићем био је такође песник Бранковога кола и професор филозофије у гимназији, Дамир Малешев. Наглашавајући значај „Кочићеве награде Града Бањалука“, Анђелко Анушић је истакао лепоту лика и дела Петра Кочића за своје сопствено стваралаштво с обзиром да је, поред осталога,  и сâм родом из крајишких предела. Овај песник и писац посвећен је ратном трагизму, избеглиштву и прогону Срба Крајишника са вековних кућних прагова. Упечатљиво живе лексике и стилско-језичке снаге, са мотивима и темама „пре Блеска и после Олује“, Анушић припада самом врху савремене српске књижевности.

Већ наредног дана, 15. септембра, у 11 часова,  у другој по старини гимназији у Срба, у Змај-Јовиној славној, приређена је промоција панораме поезије „Нек` остане глас“ ђака ове гимназије, у издању Бранковога кола. Панораму приредио Растко Лончар, песник и лауреат Бранковога кола, професор-библиотекар у Змај-Јовиној гимназији.  Млађахну књигу, сву у пупољцима песничкога надахнућа, насељава девет најмлађих песника на овогодишњем Бранковом колу: Алекса Чуљак, Ален Гавриловић, Вања Марковић, Анђела Новаков, Драгана Јовановић, Марија Шатравка, Теодора Томановић, Јована Кузманов и Лука Петровић. У опет препуној свечаној сали, програм водила Драгана Лисић, бивши ђак Змај-Јовине гимназије, актуелна добитница награде „Стражилово“ за песнички првенац објављен у Бранковом колу.

У петак, 16. септембра, у форми књижевног матинеа, одвијао се програм „Познати ђаци Карловачке гимназије“ у чувеној Спомен-библиотеци ове јединствене школске установе у Срба. Модератор била Маја Стокин, професорица српске књижевности у гимназији. Ту несвакидашњу библиотеку засновао је Павле Марковић Адамов, оснивач, власник и уредник листа „Бранково коло“ (1895-1914). Ту се, поред осталога налазе личне библиотеке и књиге славних наших личности: Доситеја, Вука, Мушицког, Тодора Радичевића и других.  Као чувени ђаци Карловачке гимназије, ранијих година на Бранковом колу, гостовали су Борислав Михајловић Михиз, Дејан Медаковић, Ксенија Марицки Гађански и Вида Огњеновић.

Наступивши 9. септембра и на свечаном отварању 51. Бранковог кола, угледни песник и писац Ласло Блашковић је након седам дана поново био гост у Карловачкој гимназији, својој кући,  јер су његови најближи,  и отац – истакнути песник за децу – имењак, Ласло Блашковић, и сестра и син такође похађали ову легендарну гимназију, а ту је упознао и своју будућу супругу.

Надахнуто и релаксирано, Блашковић се присећао гимназијских дана у којима је било, како је рекао,  више другарицâ него другова, а један његов другар био победник тв-квиза „Слагалица“. А када је 1982. године Душко Радовић свечано отворио 11. Бранково коло, Ласло је, не тражећи дозволу од професора, побегао са часа на отварање манифестације у част најславнијег ђака Карловачке гимназије да чује Душка и друге песнике и уметнике.

Пишући књигу „Коло, коло, наоколо“, која ће изаћи до краја године у издању РТС-а поводом пола столећа Бранковога кола, открио сам да је Душко Радовић пре четрдесет година у Карловачкој гимназији, пред Ласлом у публици,  рекао једну подигнуту реченицу: „Бранко Радичевић имао је ту историјску част и срећу да буде међу првима на почетку наше политичке и културне револуције.“ Говорио је Радовић тада и о певању и писању, прохујалом и новом, помињао Његоша и Јакшића, и поновио свој предлог да би „Бранково коло требало да додељује неку врсту признања оним љубитељима живота и песама, који највише личе на Бранка.“  Биће да је Ласло тада у свечаној сали Карловачке највише личио на млађанога Бранка, па  приметивши га како сија, Душко Радовић поновио свој предлог. Шест година потом, на 17. Бранковом колу, Блашковић се овенчао „Печатом вароши сремскокарловачке“, заједно са Љупком Рачићем из Бањалуке и Томиславом Домовићем из Загреба.  

Три деценије већ, са Српским филозофским друштвом организујемо симпозијум на Бранковом колу, ове године на тему „Филозофија и нова реалност“. Много значајан програм поводом којег остаје штампана књига вредних излагања. И ове године, на списку, тридесетак истакнутих филозофа: Мишо Кулић, Јован Бабић, Уна Поповић, Зоран Аврамовић,  Слободан Кањевац, Дивна Вуксановић, Душко Прелевић, Раде Калик, Миленко Бодин, Вишња Кнежевић, Саво Лаушевић, Стојан Шљука, Зоран Димић, Бранкица Поповић, Драго Перовић и други. Програм који даје посебан тон Бранковом колу и подсећа људе који досад нису знали да је Бранко Радичевић, по одласку с братом Стеваном  из Сремских Карловаца у Темишвар (1843-1845) студирао „мудрољубије“, то јест филозофију.

На симпозијуму на 51. Бранковом колу, познати филозоф Мишо Кулић из Сарајева истакао је да „у овом драматичном тренутку историје у којем су консеквенце апсолутизације неолибералне идеје о тржишној супстанци човјека и друштва својим уграђеним инструментима похлепе припремиле и актуелну опасност од непосредне глобалне катастрофе, да се јасно показује да су претензије неолиберализма од почетка биле садржане у покретању процеса стварања архитектуре једног новог тоталитарног свијета чијом апсолутном доминацијом ниједан сегмент човјека и друштва не би остао без потпуне контроле“. И додао да је „то  разлог зашто се ми данас суочавамо са новом стварношћу у којој су демократија, политика, друштво, наука, умјетност, култура, слобода, образовање, морал, породица постали готово потпуно испражњени од свог изворног хуманистичког значења, те да се управо због тога оне по први пут у историји и јављају као непријатељске човјеку“.

И ове, као и прошле године, баш у дан одржавања Филозофског симпозијума на 51. Бранковом колу, 17. септембра, морао сам да одем на јубиларне 50. „Књижевне сусрете на Козари“, у Приједор, у мој завичај, где сам завршио основну и средњу школу, а на рекама Гомјеници и Сани пропевао прве стихове читајући најслађе књиге детињства у сменама невероватних годишњих доба у Поткозарју.  Као домаћину на Бранковом колу, није ми било лако не поздравити и ове године драге филозофе и пожелети им успешан рад при доласку у сад већ њихове Сремске Карловце. Од сарадника чуо сам да је филозофски симпозијум одлично протекао, са боемским ручком на Стражилову.

Морало се, велим, на Козару.  Прошле године сам на њеном врху, на Мраковици, у оквиру централног „Поетског часа“, премијерно прочитао поему „Шеснаест година разапет на великоме дрвеном крсту на Мраковици“. Наиме, општински организатори, читај – политичке газде града (на челу са намргођеним градоначелником)  одували су ме као нагажени суви лист низ калдрму, шеснаест година намерно ме нису позивали верујући да ће ми се тако име затрти у завичају. Зашто? Зато што сам јавно бранио песника Драгана Колунџију коме такође нису дали десет година примирисати на његову Козару, коју је опевао боље од свих савремених песника на српском и иним језицима. А како и не би опевао, кад је као четворогодишње дете гледао, „великим и малим оком“,  како усташе и немачки злочинци спаљују му кућу и цело његово Водичево на Козари.

Елем, прошле године прочитах на Козари тзв. опасну поему „Шеснаест година разапет...“. И, неће (не сме) потом да је објави млади и амбициозни књижевни лист „Срп“ из Приједора, који је увелико по одјеку надишао локални карактер. Одбијају и „Независне“ у Бањалуци, неће нико. Међутим, објави поему београдски „Блиц недеље“. И рашчуло се за ту поему, навелико.  А недавно, гле, изашла поема и у часопису „Сутра“ у Бањалуци, код Ранка Прерадовића, великог сведока заснивања „Књижевних сусрета на Козари“.

Сад ми рекоше на Мраковици: „Долазиш као побједник, у Приједору се много и дуго причало о Вашем прошлогодишњем наступу на Козари, било је то храбро, и потребно!“  У срећи се не узноси, у несрећи не падај – прошаптах у себи са мирисним ваздухом у ноздрвама, из крошања легендарних борова и јелика.

Ове године на Козари песници: Гојко Ђого – нови добитник „Скендерове награде“, Милосав Тешић, Здравко Миовчић, Слађана Миленковић,  Немања Драгаш и Слађана Шимрак и ја. Казивао сам песму „Крајина“, написану у новембру 1995. године када је на цео Балкан пао неки преурањени снег: „Пропеваћу, зар? А прошао је збег/ к’о у тешком сну, и Крајина тужи,/ низ брда и доље попануо снег,/ крајишки је дан непојамно дужи,/ ту луњају вук и ован заједно,/ већ се топи смет, моја душа јужи./ Запеваћу: ооој, ма и не проглед’о,/ јер што видим сад боље да не видим,/ крај пусте куће манито говето,/ скуњен шаров пас к’о да ме се стиди,/ украј мртав ђед и поломљен му штап,/ над шумом небо гуши се, ја бридим,/ сузно је вече прогорео уштап./ Тица Банија гукну преко свода,/ а Лика срна за облак одлута, /међед Кордун бди из сазвежђа свога,/ о, да је срце велико као џин,/ не би се њиме настанити могла/ туга којом ме у зору буди ме Книн,/ жртвено јагње љубљено од Бога./ Пропевао сам, да, као прави син,/ то је аманет и моја залога,/ јер што шане смрт а запише рука,/ само је мајка светија од тога./ А на хоризонту – сестра Бањалука!“  

И казао сам део старе моје поеме „Покривање куће“, где повремено окитим се и ојкачком певанијом, запевам: „Уста моја од ува до ува,/ ко ће вама намјесити крува?“ А при крају казивања опет заојкам: „Ој, барабо, ко ти кућу чува?/ Вјетар дува па ми кућу чува!“ То је поема о вековном обичају „покривања шљемена“ тек озидане куће.

Мој отац Драшко био је познати певач ојкаче у Поткозарју, мајстор неколико заната и – викало (чађо) на крову новосазиданог комшијског (или неког удаљеног) дома док из руке у руку пристижу рујни црепови и дарови (кошуље, пешкири, литрењаче ракије) што се вешају на лиснату лескову грану за берићет и срећу породице. При том је мој отац на лицу места, с висине, на роговима крова, попут каквог крајишког Орфеја, гласно римовао и опевао тренутке градње и даривања да сви около, и надалеко, чују.

И да не заборавим, пред сâм наступ у амфитеатру на Козари, склоњени од упорне кише у Спомен-музеј, изађе пет момака у народним белим, благо ишараним, тканим кошуљама, и запева ојкачу: „Ми смо браћа испод Козарице/, ђе не рађа мајка издајице!“ О, Боже, какви знаци, и која привилегија за мене завичајца! А вече пре тога, тек пристигао са Бранковога кола – пре наступа с другим песницима у лепом приједорском позоришту, свечану академију започињу два момка уз гитару и пијанино стиховима Бранка Радичевића: „Зоро моја, зоро без осванка,/ на те мислим душо без престанка!“

 

       На првој фотографији: Никола Раусављевић, Драгана Лисић,  Даница Петровић, Ненад Грујичић, Свјетлана Павловић Пап (са дипломом Међународне награде "Бранко Радичевић" за Ранка Рисојевића), Бранко Стојков, Јасна Миленовић и Милан Громовић после Свечаног затварања 51. Бранковог кола, у Карловачкој гимназији, 19. септембра 2022.

       На другој фотографији: Пред почетак Свечаног отварања 51. Бранковог кола, сусрет Ненада Грујичића и Ласла Блашковића,  у Карловачкој гимназији, 9. септембра 2022.