Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ЛАУРЕАТИ „ПЕЧАТА ВАРОШИ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ“ 2022.

slika

Сремски Карловци, 18. октобра 2022.

ЛАУРЕАТИ: ПЕРИЦА МАРКОВ, ЈУЛИЈА КАПОРЊАИ, МАЈА БЕЛЕГИШАНИН ИВАНОВИЋ И СЛОБОДАН ЈОВИЋ

 

С А О П Ш Т Е Њ Е   

Престижна награда Бранковога кола, ''Печат вароши сремскокарловачке'', за најбоље песничке књиге на српском језику, равноправно је припала ове године Перици Маркову, Јулији Капорњаи, Маји Белегишанин Ивановић и Слободану Јовићу. 

На завршној седници 18. октобра 2022. године, ову одлуку једногласно је донео жири Бранковог кола: Ненад Грујичић, Јелена Алексић и Андреј Јелић Мариоков.

У најужем избору за награду „Печат вароши сремскокарловачке“ биле су и књиге поезије Ружице Комар, Милене Северовић, Косте Косовца и Наташе Радосављевић.

 

 

                                                                    О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

 

Перица Марков (рођен 1958. године  у Фаркаждину код Зрењанина, где и данас живи) награду је добио за књигу „Огњиште“ (Банатски културни центар, Ново Милошево, 2022). Аутор јединствене песничке путање, објавио петнаест књига песама – једну у Бранковом колу (2018), „Песмице“, за коју је добио награду „Стражилово“. У припреми има још десетак рукописа за штампу. Новонаграђена књига доноси широк тематско-мотивски лук почев од призива кућног прага и огњишта, као симбола топлине, дома и љубави,  сакралне тачке око које се окупљају душе предака, до суматраистичког зазива удаљених дестинација: црногорског виногорја и камења,  планинских венаца Анда и „страшне џунгле Амазоније“.  Радећи на књизи „Огњиште“ двадесет две године, Марков је успео да укроти боемски живац свога банатског „вилењаштва“ и са већим бдењем и миром у себи посвети се локаланој лепоти матерњега језика, до кругова универзалног доживљаја света на крилима свемогуће поезије као „језика над језицима“. Перица Марков пева: „Ћути живи језик“, и прилази свакој речи као судбини, буди је и разгорева њена значења и моћи. Са поетичким елементима српске неоавангарде, овај аутор песму доживљава и као својеврсну игру духа у језичком материјалу, начин да демистификује јанусовско лице сваке речи: „и понор и вир и увир и извор/ и руб и поруб и голуб/ и мак и конац“.  Свевидеће песниково око региструје „крупне ситнице“ из тзв. обичне стварности преломљене у души разапетог искушеника. Ова књига показује да без ситних призора и слика, а што даље од апстрактних идеологема и крупних парола, нема апсолутног певања. Ово су песме које указују на сићушност човековог присусутва у свету, на људску огреховљеност, пролазност и смртност, а кроз псалмичну резонанцу бића и поезије у разрогаченом дивљењу голом животу и његовим чудима.

 

Јулија Капорњаи (рођена 1966. године у Врбасу – Змајеву, живи у Новом Саду) награђена је за четврту своју по реду песничку књигу, „Панацеја“ (Књижевна општина Вршац, 2022). Већ самим називом књиге (који у грчкој митологији представља богињу универзалног исцељења), песникиња указује на бесмртност песничког језика, на поезију као лек за све болести и сва зла овога света. Прави песници знају да у томе има истине, и да је поезија одиста мелем за ране и модрице, добијене у немилосној свакодневици, где међу људима тешко долази до „очинског помирења неба и земље“. Јулија Капорњаи пева о разврнутом рукаву живота, о минулом времену  које веже и боли, али у исти мах постаје идеалним епифанијским заметком добре песме. Урођени таленат за певање уочен је још у првим њеним књигама, „Живи чвор“ (2002) и „Бело сунце“ (2005), објављених у Бранковом колу. Након паузе од деценију и пô, ти првенци наново су се расцветали у потоњој књизи „Из капи мора“ (Граматик, 2019) и сада награђеној „Панацеји“, књизи јаке поетичке и животне зрелости. Јулија Капорњаи пева о неподношљивој лакоћи присуства неправде у свету, али ту спознају затомљује сећањима на детињство и „горко-слатке колачиће“, као и уживањем у траговима и знацима божанске природе. То је поезија која свој израз своди на имплозивни језички простор из којег севају скривена и нова значења. Ово су песме уједначеног квалитета и вредности, духовна окрепа за читаоца жељног надареног и несвакидашњег говора.

 

Маја Белегишанин (рођена 1980. године у Београду), своју нову, осму по реду књигу објавила са проширеним презименом – Белегишанин Ивановић, и овенчала се наградом „Печат вароши сремскокарловачке“. Још појавом њене прве књиге „Испод неба“ (Бранково коло, 2007), ова песникиња показала је култивисаност израза и посвећеност поезији. Најновија књига изабраних и нових песама, „Мајска киша“ (Пресинг, Младеновац, 2022), доставља нам на увид успешан досадашњи песнички и књижевни пут ове вредне ауторке која подједнако добро влада и везаним и слободним стихом, што је одлика ретких песника данас. Лишена баласта помодности и испразног говора, у филигрански резбареној лепези песама, димензију надвремене занатске вештине  представљају сонети и октаве, затим терцине, катрени, квинте и малајски пантуни. Посебан квалитет представља версификацијска прецизност у лакокрилом певу и залету ритма и метра, где се не осећа тежина мајсторског наковња и чекића: шестерац, седмерац, осмерац, десетерац (симетрични и асиметрични), једанаестерац (јампски и трохејски), дванаестерац, четрнаестерац, петнаестерац, шеснастерац.  Све је у симбиози звука и слике, музика језика плени својим уграђеним и развијеним мелодијама диљем књиге. Важан беочуг у књизи представља и циклус хаику песама које говоре о потреби ширења стваралачке радионице и лепоте: „Ноћ у планини:/ ројеви свитаца,/ ројеви звезда.“  У основи лирска, ова поезија разгаљује својом душевношћу и „цепидлачким“ опажањем детаља у природи кроз годишња доба. Овде је све одболовано и проживљено, поезија која вековито пледира за то да учврсти позицију песника у савременом свету: „Хоћу да напишем песму/ лепу, као нешто што ће тек бити,/ песму која спаја времена,/песму нежнију од нежности,/сјајнију од сунца,/крвавију од срца.“

 

Слободан Јовић (рођен 1984. године у Тузли, живи у Тобуту на Мајевици – општина Лопаре у Републици Српској) награђен је за књигу „Исусов трн“ (Српска књижевна задруга, Београд, 2021). „Рана мог оца је и моја“, Христово распеће је и моје, већ називом књиге хоће да каже, и тако пева, најмлађи овогодишњи добитник награде „Печат вароши сремскокарловачке“. До појаве ове књиге, Јовић је објавио пет збирки поезије и уредио двадесетак бројева часописа „Бокатин Дијак“.  Награђена књига је својеврсни наставак његове поетике: „Сопствену поезију не видим као ништа друго до мање-више успјешно преписивање из живота“. На први поглед то је тако, међутим, Слободан Јовић песник је контемплативне моћи, он у свакој ствари и појави препознаје траг Божје руке и присусутво предака. Дајући садашњем тренутку приступ будућег и прошлог, овај песник созерцава егзистенцију на селу, у руралном амбијенту пева са менама годишњих доба о биљном, животињском (кућно благо) и људском свету. С друге стране, он уочава ратничку природу човека, дигитални свет и наспрам свега у трошном месу створеног човека: „ У историји се смјењују/ меснати и мање меснати периоди.“ Овенчан моћима матерњега језика, Јовић  молитвено уписује свој песнички таленат у призоре пред очима, грли их јаким емоцијама, освештава и претвара у песме. Ово је истинита поезија, неретко са искошеним иронијским погледима, поезија која „преписује“ живот, али која не мора, платоновски речено, да досегне дословну истину. Она настаје из „светлих тренутака“ (lucida intervalla) , из „божанске нирване“, те је вредност по себи, не пука копија (миметика) стварности, поготово не имитација знања и науке. Аристотеловски, пак, казано, мора  да постоји дистанца између уметничког дела с једне и живота с друге стране. Свестан тога, Слободан Јовић уствари песник је духовно-релогиозне провенијенције, монашких увида у стварност, време и простор. Он је аутор, по чијем конкретном концепту живота, рурални амбијент више од урбаног омогућава сусрете на сваком кораку са непатвореним писмом Неба на Земљи.

 

                                                                       *

            Награда „Печат вароши сремскокарловачке“  новим лауреатима биће свечано уручена за 199. рођендан Бранка Радичевића, на „Пролећним  Бранковим данима 2023“, који ће трајати од 15. до 28. марта у Сремским Карловцима и Новом Саду.

 

            „Печат вароши сремскокарловачке“ једна је од најстаријих награда у Србији и региону,  основана 1967. године у редакцији студентског листа „Индекс“ у Новом Саду. Те године ово признање добило је осам песника: Рајко Петров Ного, Радомир Мићуновић, Бранко Бошњак, Петко Војнић Пурчар, Тито Билопавловић, Звонимир Хусић, Милорад Миленковић Шум и Карољ Јунг. 

             

            Међу досадашњим добитницима ове угледне награде налазе се и Миодраг Павловић, Дара Секулић, Драган Колунџија, Ранко Јововић, Даринка Јеврић, Стеван Тонтић, Крстивоје Илић, Драгомир Брајковић, Вујица Решин Туцић, Раша Попов, Манојле Гавриловић, Новица Тадић, Илеана Урсу, Милан Ненадић, Драгиња Урошевић, Миљурко Вукадиновић, Ђорђе Сударски Ред, Слободан Костић, Симон Симоновић,  Милорад Црњанин, Јоан Флора, Милош Комадина, Небојша Деветак,  Владимир Јагличић, Матија Бећковић, Ранко Рисојевић,  Андреј Јелић Мариоков, Ненад Грујичић, Ђорђо Сладоје, Боро Капетановић, Срба Игњатовић, Драган Лакићевић, Анђелко Анушић, Тања Крагујевић, Миле Стојић, Зоран М. Мандић, Томислав Домовић, Слободан Тишма, Горан Симић, Благоје Баковић, Верољуб Вукашиновић, Раша Перић, Тања Крагујевић, Иван Негришорац, Ласло Блашковић, Горан Станковић, Војислав Карановић, Драгослав Дедовић, Иван Лаловић, Мирослав Алексић, Бошко Сувајџић, Милош Кордић, Ранко Прерадовић, Јелена Алексић, Драгица Стојановић, Радивој Шајтинац, Душан Радак, Емсура Хамзић, Селимир Радуловић, Гордана Ђилас, Зоран Ђерић, Рајица Драгићевић, Душан Радак, Радивој Шајтинац, Симон Грабовац, Ото Хорват, Радмило В. Радовановић, Драгана Крагуљ, Недељко Бабић, Дејан Гутаљ, Мирко Вуковић, Иван Лаловић, Саша Нишавић, Душан Праћа, Милош Јанковић, Јасна Миленовић, Данило Јокановић, Радомир Стојановић, Горан Лабудовић Шарло, Бранислав Зубовић, Душан Захаријевић, Јовица Ђурђић, Андрија Радуловић, Дајана Петровић, Иван Деспотовић, Милан Ракуљ и други.

           

                                                                                                                БРАНКОВО КОЛО

                                                                                                                Ненад Грујичић, председник