НАСТУПАТИ КАО ПЕСНИК НА БРАНКОВОМ КОЛУ

Сремски Карловци - Нови Сад, 2. новембар 2022.

КАДА САМ ГОВОРИО ПОЕЗИЈУ НА СТРАЖИЛОВУ

Откад сам дошао у Бранково коло (1983), никад нисам наступио као песник на Стражилову или на Свечаном отварању, никад нисам имао своје песничко подне или вече у Карловачкој гимназији или на било којем програму током Бранковога кола. То није долазило у обзир да се моје песничко име нађе у збиру других у катaлозима Бранковога кола, на званичним програмима највеће песничке манифестације у земљи и шире.  Поносим се тиме. Сматрао сам, и сматрам, да је то недопустиво, да као домаћин узирпирам ствар –да наступим као песник на Бранковом колу на чијем сам челу.

То није долазило у обзир; при самој помисли јављала ми се нелагода, осећао сам да кршим небески план на моме земаљаском путу с Бранковим колом.  Многи су ме убеђивали да нисам у праву,  да сам пре свега песник, па онда челни човек Бранковога кола, и да је сасвим нормално да званично наступим као песник  управо на Бранковом колу. То сви раде, не знамо случај да домаћин-песник не наступа на манифестацији или фестивалу који води, говорили су ми одреда. Баш зато, одговорио бих, управо зато немам ни најмањи мотив да наступам на Бранковом колу, и не само зато.

У убеђивању да наступим као песник на програмима Бранковог кола, нарочито се, поред осталих,  истицала Весна Чипчић, кумила ме и молила да будем од стране водитеља најављен као песник који ће казати своју песму. Кад је видела да ме је немогуће убедити, замолила је да она каже једну моју песму на Свечаном отварању или на Стражилову,  или било где на Бранковом колу, али ни то нисам прихватио.

А кад сам то ја уствари наступио на Бранковом колу? Давно, баш давно – 1979. године, као добитник „Печата вароши сремскокарловачке“ – на Стражилову. Четири године пре мога запослења у Бранковом колу. На фотографији, преузетој из тадашњег „Гласа омалдине“ који је додељивао ову награду, види се како уз микрофон говорим песму (Анђели), а десно, налазе се песник Милан Живановић (уредник културе у „Гласу омладине“), песник Горан Симић, војник ЈНА, из Сарајева (добитник награде), песникиња Илеана Урсу (добитница награде), критичар Јован Делић (председник жирија) и ја.

Био је септембар 1979. године, ја на трећој година студија југословенске и опште књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду, управо се вратио из завичаја. На мени браон сако од сомота, поклон очевог пријатеља Ранка, изврсног певача ојкаче у поткозарским колима. Дао ми је уствари свој сако, из Немачке, скоро нов, али мален за мене, пократких рукава. А ја мршав као притка. Међутим, студентски живот не пита много за детаље.

Награда „Печат вароши сремскокарловачке“ легла ми је те 1979. године као кец на десетку на болну рану од претходне године када је мој првенац  „Матерњи језик“ био у најужем избору за Бранкову награду Друштва књижевника Војводине. Нашао се међу три најбоље песничке књиге младих аутора у Југославији на тадашњем српскохрватском језику, али је (по сведочењу М. Грујића) пред саму одлуку жирија (у коме су још били В. Хроњец и Ј. Зивлак) волшебно нестала са радног стола и – награду су поделила двојица,  Б. Малеш из Загреба и В. Коппицл из Новог Сада. Тако вам је то, кад неко не жели да добијете награду, а да одлука буде камелеонски спакована за јавност, онда двојица поделе, а трећи отпадне - да повреда и бол буду још већи.

Као лауреат „Печата вароши сремскокарловачке“ (а пре тога – 1978, и добитник Бранкове награде Матице српске – за есеј Јавна птица Милана Дединца), на Стражилову сам тог септембра говорио песму Анђели која ће се наредне године (1980) наћи у мојој другој по реду књизи Линије на длану у београдској Просвети. Кад сам изговорио Анђеле, пришао ми је Александар Најгебауер (хаику-песник и професор енглеског језика на Филозофском факултету у Новом Саду) и пружио руку похваливши песму.

Ненад Грујичић

АНЂЕЛИ

Распакују

предсказују

излајавају се

на лицу мјеста праве

списак преживјелих предака.

Све верујемо

у анђеле се претварамо

огромне душе на сто сервирамо

комадамо

братимимо

крв једни другима испијамо

дугачке прсте у уста завлачимо

вучемо

растежемо

смијемо се грохотом.

*

Ево још једне песме, у нечем  комплементарне са претходном, Крвави гест, из књиге Линије на длану  (Просвета, Београд, 1980)

КРВАВИ ГЕСТ

У очима саговорникâ

видим прљава дјела

ал´ упуштам се

у мучке ноћне разговоре.

Тече слатка прича ласкавица.

Кад понестане

тема за обмањивање,

лисац лисцу,

вук вуку

шара по очима,

пази да не промакне

случајнио крвави гест.

У противном

оде глава кад-тад!