ЗЕМАЉСКА ЉУБАВ - АНЂЕО ИЛИ ДЕМОН
О овој теми говорили Александар Тишма и Павле Угринов на 26. Бранковом колу
"Блиц недеље", Београд, 18. децембар 2022.
Пише: Ненад Грујичић
„Смрт брише само нестварне величине, а истинске учвршћује и уздиже“, написао је Иво Андрић. Прошло је петнаест година од земне смрти Павла Угринова, а за четири биће стогодишњица његовог рођења. Успомена на Павла Угринова има своје корене и у његовим доласцима на Бранково коло, у Сремске Карловце и Нови Сад.
Павле Угринов пореклом је из Бачке, рођен у Молу 1926. године. Право име Павла Угринова је Василије Поповић. За своју прву књигу, и једину песничку, испоставиће се током списатељске каријере, за „Бачку запевку“, заједно са Александром Тишмом (збирка „Насељени свет“), добио је 1957. године Бранкову награду. Занимљиво је да су оба млада песника посветила се прози и остали у том жанру током целог свога века. Бранкова награда им је, нема сумње, попут каквог цвета красила руковет наградâ које су добили за живота.
Сасвим је природно, и то се често догађа, да млад писац објави прву или, потом,више песничких књига, па настави да се бави прозом. Но, не познајем случај да је млади писац започео своју каријеру прозном књигом, а затим наставио да пише само поезију целога живота. То све говори о иницијацијској моћи песничког језика, о снази да се разграна и оцвета у другим жанровима.
Василије Поповић (Павле Угринов) почео је да студира економију 1946. године у Београду, али ју је након две године напустио и уписао тек основану Академију за позориште и филм, дипломирао 1952. године код Хуга Клајна. Увек се идентификујем с људима (писцима и уметницима) који су били започели да студирају нешто потпуно друго, а онда након две-три године окренули се свом судбинском путу. С тим ретким људима имам посебну врсту менталне копче и разумевања, имамо шта казати једни другима док с трећима о тој теми – не. Студирао сам машинство две године и побегао на студије књижевности.
Павле Угринов појавио се на 17. Бранковом колу, 1988. године, у понедељак, 19. септембра,у 12,30 часова, у Карловачкој гимназији, у рубрици „Стари добитници Бранкове награде“. О писцу говорио Фрања Петриновић.Када се нађете у Свечаној сали Карловачке гимназије, пред публиком Бранковога кола, најпре пред младим и професорским аудиторијумом, осећате да сте у врту непролазних духовних миомириса. Неки несвакидашњи пољубац вечности на земљи додирне вас својом лепотом и значајем. Ту смо се присетили реченице Милана Кашанина: „Одрећи се свога корена, исто је што умрети.“ Аплауз младолике публике продужавао нам је живот и веру у то чиме се бавимо.
У просторијама Бранковог кола, на ораховим столовачама, испод портрета Бранка Радичевића (рад Лазара Микулића, ученика Уроша Предића) у опуштеном, али разговору о веома крупним и новим темама, Угринов је рекао да писци који се не баве друштвеним животом, и не пишу о човеку у социјалном миљеу, неће остати у времену. Било је то одсечно и храбро. А онда је поменуо Милорада Павића. Нећу казати да ми је то било чудно, али – баш ме изненадило.Да,осетио сам да такво виђење Угринов у себи носи одавно. И збиља, такав поглед на књижевност има неког смисла, не извесног, већ једноставно – има смисла, нарочито на плану супротстављених поетика.
Истина, Павић је посебна прича, и захтева погледе са више страна. Ја сам имао посебан однос према Павићу као мом професору, затим и – рецензенту моје друге књиге песама „Линије на длану“ (Просвета, 1980), а затим и о њему као госту и саговорнику на Бранковвом колу и другде. У време када је Угринов то рекао, Павић је у узлету славе, чак непојамног успеха за наше услове. Тада је кренула вртоглава путања „Хазарског речника“ у свету. Тако је то, чудо се догађа са талентима, на различите начине, избијају као вода кроз асфалт, изненада и чаробно, свако има свој пут. Једна енглеска пословица каже: „Свако мора да весла са веслом које поседује.“
Затим ми је Павле Угринов рекао да наши критичари избегавају да пишу о писцима који се баве описима природе и љубави, то јест чарима годишњих доба и љубавним односом мушкарца и жене. Прекинуо сам га на трен и цитирао реченицу Јована Дучића: „Једино онај писац који жену не би напао у шуми, неће је напасти ни у књизи.“ Осмехнуо се и одобрио то кроз једну Вајнингерову мисао: „Море хоће реку, река жели море.“
Критичаре, наставио је Угринов, занимају историјске теме и револуције, на пример Голи оток. Морам признати да ми је то, младом, била нека врста суптилног открића о кретањима на нашој књижевној сцени. Збиља, уочио сам касније, има истине у томе што ми је казао искусни Павле Угринов. Разне помодности и трендови ухвате и терају критичаре да пишу о којечему. Пре две деценије, у „Радосним натукницама о критици“, написао сам: „Чим нањуши дебели хонорар, критичар се одриче књижевности.“
На 21. Бранковом колу, 1992. године, у Градској библиотеци у Новом Саду, Дунавска 1, у 19 часова приређено је друго по реду књижевно вече „За разум“, саговорници Слободан Селенић и Павле Угринов. Ово је био још један покушај Бранковога кола да разумом великих писаца и интелектуалаца укаже на суноврат који се појавио на југословенским просторима, на ратне трубе које су почеле да извијају своје злокобне звуке и дриблинге светских сила на Балкану.
Селенић и Угринов, свако на свој начин, на темељу богатог искуства покушавали су да објасне прилике у којима смо се као народ, то јест народи, нашли на „брдовитом Балкану“. Селенић је истакао да се боји људи који достојанство мере само величином несреће коју човек може да поднесе: „Осећам зазор од људи који не умеју да се шале.“
Павле Угринов је, поред осталога, поменуо један сусрет с Радомиром Констатиновићем у његовом стану 1989. године у Београду да би га упознао са иницијативом групе писаца којој је и Павле припадао (Видосав Стевановић, Мирко Ковач, Филип Давид). Имали су идеју о оснивању Удружења независних писаца Југославије у Сарајеву. Констатиновићу је сметало што је Југославија у предлошку за оснивање овог Удружења третирана као географски појам. Она је, закључили су, нешто више, нешто дубље, не само нешто објективно, већ и нешто лично.
Павле Угринов био један је од оснивача Атељеа 212. И не само то, био је веома присутан у нашој култури, уметничком и књижевном животу. Кад је долазио у Бранково коло и Сремске Карловце показивао је неку дрхтураву осећајност с поштовањем амбијента у којем се затекао. Као да је жалио што се ту није школовао (у чувеној гимназији или богословији), и радосно завидео онима који јесу. Памтим његову дугу косу и краћу проседу браду, наочаре, мек, присан глас и висок стас у џинс-одећи.
Незаборавно је било Угриновљево гостовање на 26. Бранковом колу, 8. септембра 1997. године у оквиру Теме манифестације: „Земаљаска љубав –анђео или демон“. У Градској библиотеци у Новом Саду, 8. септембра учествовали су Александар Тишма и он. Програм је водила Софија Љуковчан. Те године на „радном списку“ за ову занимљиву тему, из дана у дан, у дијалогу, у великом присусутву публике, на Бранковом колу нашли су се Владета Јеротић и Јовица Аћин, Бранислав Лечић и Марина Арсенијевић, Радослав Петковић и Светислав Басара, Оља Ивањицки и Биљана Вилимон, Вида Огњеновић и Милица Мићић Димовска.
Павле Угринов изнео је несвакидашње виђење да је земаљска љубав, уствари, сила у два примерка, биће које истовременео насели и жену и мушкарца, „негде у грудима, испод грла“. Са овим се сложио Александар Тишма и сам наставио да допуњава Угриновљеву тезу. Када се смести у ложницу душе, то биће из два дела, једно време мирује и куња и у мушкарцу и у жени. А потом, никад се не зна кад, пробуди се и живне, отвори једно окце, зрикаво гледа и тера онога другог, у коме се такође буди непојамни близанац, да се клобучи и зачикава, изазива немир и чегрст. Тако настаје промена расположења, почињу проблеми и сукоби, свађе и гунгула, лете предмети и најтеже увреде А онда, на неки непојамни знак однекуда, умире се као да ништа није било. Тихују и шашоље, смешкају се и милују, таласи среће бриде телима заљубљених. Дају се једно другоме страсно и ватрено, говоре и непрестано понављају најједноставније речи среће, које личе на олињале фразе: обожавам те, не могу без тебе, волим те највише на свету. И тако до новог сукоба оних двеју половина невидљиве немани што се населила у дубинама мушког и женског принципа. Та смена анђела и демона може да траје годинама, а потпуно смиривање, то јест потпуно олакшање од тзв. земаљске љубави наступа тек када та неман из два дела, ту негде у прсима, умре и у жени и у мушкарцу.
Сусретали смо Угринов и ја се и у Београду и другде, а једном смо, почетком 21. века (о, као то историјски звучи!) нашли се и на плажи у Херцег Новом, на сунцу, поподне, уз камен, на песку, у купаћој опреми, тик уз воду. Наставили смо нашу причу; он се интересовао за Бранково коло и његову мисију, припиткивао и подржавао. Већ је био скоро потпуно оседео, доста старијег лица, али младићки жељан живота и сунца.
На пучини, у даљини, два бродића са белим једрима залазили су један за другим под сунце. Као на флоберовској слици бескраја, оба смо то приметили: мушки и женски принцип уливају се у привидну вечност. Угринов је записао: „То је наша тиха и вечна патња; то је она туга и благост у дну ока, коју опажате код других и они код нас.“
На фотографији из архива Бранковога кола: Павле Угринов на 17. Бранковом колу, у Карловачкој гимназији, 19. септембра 1988.
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије