ПИСМА СА БАЛКАНА

 Есеј из Бањалуке

TERA RELICTA

Пише: Данијела Регојевић

Не чује се одјек корака по камену, ни херцеговачком, ни крајишком, а ни отаџбинском камену с оне стране Дрине, села се празне и у њима остају само они који морају, махом пензионери и они који немају гдје да оду. Празне се и градови, а у празне станове долазе непознати људи чија се имена не могу правилно изговарати, и својим кесама пуних новца плаћају луксузне станове.  А троје студената из унутрашњости договорају се да на једвите јаде изнајме гарсоњеру недалеко од факултета, или станчић од осамнаест квадрата близу Вуковог споменика, како је својевремено чинио Данио Киш.

Купују се једносмјерне карте за аутобусе на чијим таблама пишу имена градова која се такође тешко изговарају, и одлази се, из ових и оних разлога, махом егзистенцијалних, и одриче се, не само држављанства, већ и отаџбине, историје, а на крају и самог себе. Не постоји начин да се ишта наведено ублажи или разблажи, па ни учини безболнијим. Надмоћ лингвомилитаризма, или сличне му верзије, медијске пропаганде, у пуном је развоју и показало се као најефикасније оружје модерног, тоталитарног доба које још увијек броји своје непребројене, мултимилионске жртве.

Обичан и неосвијештен човјек, ком припада доминантан дио популације, гледа на телевизор, друштвене мреже и средства јавне комуникацје као на сангреале, а на водитеље телевизијских програма, мецене, старлете и којекакве сличне карикатуре, као на месије тоталитаризма о ком и не знају довољно, али су ипак беспоговорно и безрезервно уљуљкани у привидни осјећај сигурности што им се кроз бирана средства намеће. Као што би новорођенче било несвјесно у колијевци повезаној марамом  да га јачи вјетар или несмотрена старија сестра може преврнути из исте у трену.

Бирано средство бираних начина за омамљивање јесте параријеч, рогобатна копија Ријечи, и осим што је изузетна у владању над широким народним масама,изузетна је и у остављању одраслог човјека у инфантилном стању, неспремног да икад увиди количину мрака и прљавштине у којој се нашао док орбитује око златног и сребрног новчића што је недостижан колико и сунце илити мјесец на небу.

Наративи које нам сервирају служе у сврху застрашивања народа, који све рјеђе и нечујније излази на протесте, све рјеђе их организује, а све чешће купује таблете за желудац да лакше сажваће кнедле – тјескобе у грлу, у канонизовању давно ослобођених (преобраћених) демона у свеце што нас привидно бране. Никад није изречено ко је то од кога нас бране, али се у очима већине подразумијева да су то нека велика зла, чим им се имена не изговарају.

Разумљиво је да користе средства јавне дезинформације и дезинтеграције како би већ престрашен народ додатно узнемирили, као да бомбе, авијатичари и снајперисти нису довољно дуго коло водили над њиховим главама, те је потребно подсјећати их на све те голготе и измаштавати још горе од претходних, обзирно и готово емпатично пријетећи прстом сваком пару очију, који се усуди да погледа даље од блата у ком су деценијама, несвјесни лакоће корака потребног да се из тог глиба изађе.

Пројектоване препирке са бираним кончаним луткама им осигуравају лагодну пролазност и уздизање изнад статуса homo kommunisa, одакле многи никад не успију да се извуку, несвјесни идеје да поријекло и образовање не играју улогу у припадању том табору, већ само и искључиво усвајање или одбијање синдрома покондирене тикве, који се дијели на свим аутобуским станицама већих градова Балкана.

                                                                                                                     Бања Лука, 20. новембра 2022.

        (Ауторка текста је актуелна добитница награде "Стражилово" за првеначку књигу поезије, "Сјеноход", у издању Бранковога кола)