БОЖИДАР МАНДИЋ О НЕНАДУ ГРУЈИЧИЋУ

ИЗ СНА У САН

(Аутостоперски сусрети са самим собом)

Културни додатак Политике, Београд, 17. децембар 2022.

Пише : Божидар Мандић

У серијалу "Личности" у листу Политика, данас Божидар Мандић пише о Ненаду Грујичићу који је "деценијама присутан и у листу Политика, где му је био најизазовнији текст кад је написао да су професори - пошто је најављен пад Халејеве комете (1910) - опасали Карловачку гимназију бодљикавом жицом да је комета не би уништила."  

ИЗ СНА У САН

ГРУЈИЧИЋ ЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА ПРИСУТАН У ЛИСТУ ПОЛИТИКА. НАЈИЗАЗОВНИЈИ ТЕКСТ МУ ЈЕ БИО КАД ЈЕ НАПИСАО ДА СУ ПРОФЕСОРИ – ПОШТО ЈЕ НАЈАВЉЕН ПАД ХАЛИЈЕВЕ КОМЕТЕ – ОПАСАЛИ КАРЛОВАЧКУ ГИМНАЗИЈУ БОДЉИКАВОМ ЖИЦОМ ДА ЈЕ НЕ БИ КОМЕТА УНИШТИЛА

Јавио ми се преко телефона, мада се нисмо до тада познавали. Мени је тих дана изашла прва збирка песама Речи из шуме у култној едицији за младе песнике у издању Kњижевне омладине Србије. Рекао ми је топлим гласом да је приказао моју књигу у Пољима и да му се допала искреност мојих стихова. Узвратио сам, по твом гласу осети се да си добар човек! Када смо се први пут сусрели, обојица смо препознали уједињеност планинске и равничарске лепоте. Ненад Грујичић рођен је у Панчеву, али га је отац врло брзо, са целом породицом одвео у Приједор јер се зажелео свежег ваздуха. Отац, његова велика импресија, био је пинтор. Правио је каце за ракију и вино од тврде храстовине. Тајна прављења каца је у томе да ударци чекића спусте метални обруч докле може да стигне и опаса буре. Из тутњаве настају мелодиозне композиције, а из отворености неба музика се претвара у речи. Ненад је чекао да данце „утори“ у приземље дрвених каца. Ниједна кап није смела да исцури. Скромност је врлина свих епоха цивилизације. Матерњи сензибилитет претварао се у јединствени сан.

Приједор је Ненадов трезор сећања. Први комшија му је био Милован Марчетић – тихи глас који је гледао у поезију. Ту су и браћа Душан и Драган Кнежевић… осамдесетих година 20. века испољени песници. Влада Кнежевић, скулптор одбачених метала, њима је давао упуте ка искреној уметности , учио их је шаху јер он у себи носи древна, вековна предања о свемогућности. Приједор су обележили Младен и Сретен Стојановић, Радован Крагуљ, Бранко Миљуш, Стеван Тонтић…неко време и Коста Богдановић предавао је ликовно и физичко васпитање  средњошколцима, сам становао у Сахат-кули као подстанар. Браћа Стојановић били су симпатизери Младе Босне и тај бунџијски дух красио је приједорске песнике и уметнике. Ненад Грујичић почесто се ослањао да ограду моста изнад речце Гомјенице и посматрао рибе које нису желеле да напусте колективно несвесно. Ту су се рађале маштарије из старог млина Франца Маторе. Ту је и Козара са својом митском издржљивошћу. Грујичић почиње да чита поезију по трибинама, и то по два-три сата. Сви га прекидају, а он им вели – поезија рађа предсказање! Голооточанин Јакоб Бабовић препознаје његов таленат и осећај живих слика, уздигнуће и страдања, фантазам без дилема садржан у тетраграму четири годишња доба у којима си могао да пронађеш склониште трајања.

Одлази да положи испит у Сарајево за академског грађанина, али схвата да је конкурс завршен јуче. Одлази у Нови Сад и ту се настањује. Објављује своју прву књигу под називом Матерњи језик. У редакцију Пегаза тада су били Милисав Савић, Адам Пуслојић, Радован Бели Марковић…али највише га је подржао Раша Ливада. Врло брзо излази му и друга књига под рецензијским оком Милорада Павића Линије на длану.

Постављају га на место директора Бранковог кола. Као млађани рокер, одрастао на Пинк Флојду, Ролингстонсима…уприличује Мирославу Мандићу (рођеном брату аутора овог текста) да оствари пројекат Ружа лутања.  Десет година ходања за Бранка Радичевића, Његоша, Прешерна…Хелдерлина, Рембоа, Вилијама Блејка… „У Карловце ме је“, како каже „довела божја рука.“ Мирослава смо испратили са Стражилова одакле се види Дунав који непрестано тече од јутра до вечери. У Карловцима су се школовали Дејан Медаковић, Михиз, Гојко Николиш, Ксенија Марицки Гађански, одржавајући дух српског Кембриџа. Бранко је унео тај дух модернизма који траје до дана данашњег. Нудили су му разна бирократска места, али овде је мир који касније подарујем другима. Мир који се осећа у костима. Па си увек спреман за несрећу.

Писао је и памфлете, есеје, коментаре и полемике… јер, како вели, био сам и много пута нападан, морао сам да се браним. Због тога у Бранковом колу сви се гледамо један другоме у очи. Искреност и етичност чини пут дугог путовања кроз поетику. Живети у Сремским Карловцима је привилегија ствараоца који ипак размишља „да овај свет може бити племенитији.“

Ненад Грујичић је добитник многих награда, као што су: „Милан Ракић“, „Вукова награда“, „Печат карловачке вароши“, „Скендер Куленовић“…објавио је много књига као што су – Јадац, Врвеж, Царска намигуша, Мужа душа, Приче из потаје, Антологија о ојкачама… На ову последњу посебно је поносан јер су то нека врста динарских бећараца. Народни исказ кроз еротику и испољавање своје паганске приметности. Цитира ми стихове из ове књиге: „Видиш,  драги, онај чопор зв`језда,  тако сам ти мараму извезла“ или „Мала моја, дигни шешир горе, да се наше очи договоре.“

„Живимо у времену када нам је нужна мисија духовности и времена. Сви, некако, очекујемо дан који ћемо назвати `пролучни` дан у којем ће таму заменити светлост. Радост! Осећај ближњег за ближњег. Због тога нам је поново важан Бранко Радичевић јер је он понео дух младости. Младе је потребно подржати, дати им елан да успеју и наставе. Младима је потребна сугестија без лакирања. Било би добро да их вратимо опојном мирису песме. Зар сам Бранко не пева – Коло коло наоколо… вечни плес, радост и слављење живота. Потребна нам је цивилизацијска романтика. Одговорност према природи и живим бићима. А књига је живо биће.“

Ненадов живот нераскидив је са Стражиловом и псалмима који још лутају Фрушком гором. Највеће питање свих уметности је пролазност човека. Нестанак уметности се неће никад десити јер у човеку је трајно уписан код талента. Уметност поседује траг неба. У стваралаштву је насељена истина. Реч беше на почетку и на крају!

Невоље настају кад сапетој речи бива забрањено да изађе из песника.

                                                                                                                                        Божидар Мандић