ВАИСТИНУ СЕ ХРИСТОС РОДИ!

О БОЖИЋНОМ НАДАХНУЋУ

Песници су одувек покушавали да опевају Божић. Неки су успевали више, неки мање. Не може се о Божићу импровизовати стих, он тражи целу песму из срца. Нема много антологијских песама посвећених Божићу. Али их ипак довољно има у српском језику.

Узмемо ли Претпразничко вече Алексе Шантића као ишчекивање Божића, ето нам топле породичне слике оличене у мајчиној тихости: Ко симбол среће, наша мајка бдије,/ за скори Божић кошуље нам шије,/ и каткад на нас благе очи диже. У тој антологијској песми отвара се читав један уређени свет породичног поноса и части, поштовања и реда. Успомене у осами и напуштености бриде у тишини боног Шантића: Кандило и сад пред иконом тиња,/ и сад је позно предбожићње доба,/ ал' глува јама сад је моја соба,/ а ја лист свео под бјелином иња. Ето нам песничке снаге у дивном чуду ишчекивања Божића, далеко до најмилијих, оних којих више нема... Али бадње пахуље топло милују душу и доносе срећу над срећама. Све је дато по закону споја неба и земље.

Петар Петровић Његош је, пак,  најживље насликао значај и лепоту Божића у свега два стиха: Нема дана без очнога вида/ нити праве славе без Божића. Ово је ненадмашан двостих који одређује дубину и смисао Божића. Не само на симболичном плану, Божић је породична (колективна) радост без премца: Брда јече, врте се пецива,/  гусле гуде,  а кола пјевају... Све радошћу дивно наравњено.

Свако од нас носи нешто од пламичка усхићености Божићем; нема православног Србина, а да му се Бадње вече и Божић нису под кожу примили.  У честим селидбама, као дете, до своје шесте године, Божићу сам се радовао прво у Шајкашу код Новог Сада, а затим, до деветнаесте, у Гомјеници код Приједора. И једно и друго поднебље имају своје специфичности, своју боју и мирис, али свугде је рођење Господа Исуса Христа доживљавано на исти начин – у срцу.

Захвалан сам и мајци и оцу на топлом треперењу нада мном и сестром Надом, захвалан им на изненадним местима рођења, мом у Панчеву, сестрином у Новом Саду. Захвалан  на задржавањима и  краћим становањима у Земуну, Падинској Скели, Сибници и Новој Пазови. Свугде се догађао по један Божић. Тако су се године распоредиле. Захвалан сам на годинама проведеним у Босанској крајини, на Божићу у учараном амбијенту моје ране младости.

Иако сасвим млада, мајка Стоја је, од своје седамнаесте године у новој породици, показивала одану присност са Божићем захваљујући наслеђеној топлини своје мајке, моје баке Тодоре. Све се указивало у очима, у светлици зенице и осмеха, у аурама на длановима. Неки надземни тријумф физичке присутности најближих насељавао је душе и горео неугаслом радошћу рођењем Господа Исуса Христа.

Отац Драшко, ојкачки господин Поткозарја, и за Божић давао је одушка своме даровитом грлу да пева и игра у Старом козарском колу са рођацима и комшијама. Духовите опаске на тему дионизијског аспекта Божића могле су се чути у многим ојкачама. Памтим једну барабинску, искошену, на сопствени рачун домаћина, духовиту, онакву каква је ојкачка у својој природи,  ојкачу која слави даривање, голи живот, сиротињу и богатство: Ој, Божићу, алај си бараба,/ оде моја печеница џаба.  Аспект паганског даје чар свакоденом ковитлацу живота кад се људи нађу скупа, на Божићном слављу, кад проговоре и запевају, отресу бриге и дају себи на вољу.

Како год било, на овоме свету, пре нас, с нама и после нас, Божић је био и остао неугасла душа кућнога прага, мир Божји посвуда и у свакоме, а понајвише у нама самима. Владика Николај Велимировић пева: На земљу слеће, и радост јавља,/ песмом и сјајем Бога прославља.

Бадње вече сам скромно опевао у два-три сонета. И они, у додиру, при читању, зближавају различите просторе мога детињства, уливају се један у други и пламте родитељском љубављу. Песма је остварена ако од ситних призора и мрвица свакодневице  створи усталасану планину/низију значења у матерњој мелодији језика. Тада је доживљај песме скопчан са надахнућем које бане. Бадњи дан и Божић дају надахнућу пунији мисао, отварају унутрашње очи наших бића и непрекидно, на задивљујући  начин певају у славу Господа: МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

                                                                                                                                          Ненад Грујичић