СЛОВО ЗАХВАЛНОСТИ МАРИЈЕ БЕЛЕГИШАНИН

Сремски Карловци, 15. марта 2023.

ОД БРАНКА ЈЕ КРЕНУЛО НОВО И ДРУГАЧИЈЕ ПЕВАЊЕ

Маја Белегишанин - у име лауреата "Печата вароши сремскокарловачке" урученог на свечаном отварању "Пролећних Бранкових дана 2023"

Изузетна је част и радост бити добитник престижне награде Бранковога кола, „Печат вароши сремскокарловачке“. И поред тога што нас четворо награђених песника спадамо у различите поетичке гласове, делимо исти осећај поноса што су се и наша имена придружила плејади значајних песничких имена, пређашњих добитника ове награде. Хвала жирију за ово велико признање.

Поготово, посебан осећај чини сазнање да смо овим вредновањем нашег песничког дела и ми припојени оном лепом низу који нас везује за Бранка Радичевића, Сремске Карловце и Бранково коло. Песник романтичар Бранко Радичевић, од ког је кренуло једно ново и другачије певање, град Сремски Карловци, непроцењиво важан за српску историју, културу и књижевност, као и за само песничко биће млађаног Бранка, те Бранково коло, знаменита установа и књижевна манифестација, која окупља песнике свих генерација и где смо и ми градили своје песничке гласове (моји озбиљнији поетски почеци јесу управо на Бранковом Стражилову, том лирском Парнасу) – све то нас чини поносним, али и одговорним да одржимо своје будуће песништво на јакој линији ове симболичне и стварне путање...

Ој Карловци, место моје драго, / као дете дошао сам амо... пева Бранко у својој поеми „Ђачки растанак“. Давно је на мене утицала ова песма, а са Бранком делим тај нестварни, прозрачни доживљај овог места, јер сам и сама, долазећи код родбине још као дете, упознавала овај град са просјајима посебне, јединствене лепоте и духовности... И зато, на крају овог говора, обратила бих се својим сонетом (написаним пре неколико година, а налази се у мојој награђеној књизи „Мајска киша“) још једном истичући захвалност и своју и својих песничких колега на овом свечаном дану, значајном признању и финим нитима које повезују сва песничка имена и времена...

ОЈ, КАРЛОВЦИ

Ој, Карловци, место моје драго

из поеме вечно младог Бранка,

и за моју душу ви сте благо

и поетска нежна плетисанка.

Дете мало, голушаво тиче,

са родбином, тих давних ферија...

И касније, како знање стиче,

све се више срцем, умљем свија –

кô звоници што у плавет стреме,

уз мирноћу историјских здања

и фонтану и крупно дрвеће –

помисао: да се ништи Време

када конац неизречног ткања

плете простор тихе, рајске среће...

                                                                  Маја Белегишанин