провенијенције. Аплаузи су дуго трајали после наступа Данице Петровић.

Била је то још једна прилика многобројне, махом младе публике, да се увери у таленат и труд Данице Петровић. Свечаност је обиловала младоликим лицима и нешто старијим, али озареним осмесима лауреата и других, који су на велику радост неговане и јединствене публике у Карловачкој гимназији  с Бранковим колом на челу обележили 199. годишњицу рођења Алексија Радичевића, великог песника српског романтизма школованог у Сремским Карловцима од 1835. до 1841. године. И, како често уместо Бранка  умемо казати: „Е, па дотле, а докле ћеш више!“

 

 

" /> НОВИ ЗАДАЦИ И УСПЕСИ ДАНИЦЕ ПЕТРОВИЋ
Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

НОВИ ЗАДАЦИ И УСПЕСИ ДАНИЦЕ ПЕТРОВИЋ

slika

Сремски Карловци - Нови Сад, 18. март 2023.

БРАНКОВЕ ВЕЧНЕ ПЕСМЕ "МОЛИТВА" И "ВРАГОЛИЈЕ"

 

На Свечаном отварању „Пролећних Бранкових дана 2023“, и ове године наступила је драмска уметница Даница Петровић, сада, и по први пут као водитељка програма, али са „специјалним“ задатком да, у својој глумачкој радионици, припреми и премијерно изведе две антологијске Бранкове песме . „Молитва“ и „Враголије“. И, успела је, на почетку и на крају свечаности чули смо надахнуту интерпретацију двеју, по својој тематској основи, опречних песама. Прва је духовне (религиозне), а друга љубавне (чулне) провенијенције. Аплаузи су дуго трајали после наступа Данице Петровић.

Била је то још једна прилика многобројне, махом младе публике, да се увери у таленат и труд Данице Петровић. Свечаност је обиловала младоликим лицима и нешто старијим, али озареним осмесима лауреата и других, који су на велику радост неговане и јединствене публике у Карловачкој гимназији  с Бранковим колом на челу обележили 199. годишњицу рођења Алексија Радичевића, великог песника српског помантизма школованог у Сремским Карловцима од 1835. до 1841. године. И, како често уместо Бранка  умемо казати: „Е, па дотле, а докле ћеш више!“

 

 

Бранко Радичевић

МОЛИТВА

 

Месец јасни, звезда јато,

И сунашце умиљато,

Зору што нам небо шара,

А и муњу што га пара,

И ту силну грома буку,

И олује страшну фуку

Ти сатвори вељи Боже,

Ко овако јоште може!

 

Цвеће љупко и долину,

Стадо, врело и планину,

Ти’у реку, силно море,

И под небом орла горе,

И над орлом шарну дугу,

И славуја у том лугу,

И још његов глас умилни

Ти сатвори Боже силни.

 

Осим другог овде свега

Мене створи из ничега,

Ду’ом својим ти подуну,

У менека душу суну;

Па ми Боже јоште таде

И у душу нешто даде,

Та и моја песма ова

И њу мени ти дарова.

 

Фала, Боже, на дар ови,

О помози благослови,

Да ми како с права пута

Душа млада не залута!

 

                  (На Васкрс, 1844)

 

 

ВРАГОЛИЈЕ

 

Момак иде враголан,

По гори се шири,

Леп је ка’но лепи дан

Што кроз гору вири.

 

А са горе, крај потока,

Стазица се дала,

Једна мома милоока

Ту је рубље прала.

 

Ал’ кад смотри враголана,

Повикала сека:

''Ој, стазице, ој, танана,

Донес’ га менека!''

 

Викну мома, па ти брже

За жбун један зађе,

А момак се чисто трже

И чудо га снађе:

 

''Јао мене, и до сада

Шета’ ја по горе,

Али не чу’ још никада

Да славуји зборе!''

 

Тако рече момак туна,

Па с’ млађан захуја

Да он види иза жбуна

Тог чудног славуја.

 

Ал’ и мома из заседе

Поскочила ома –

Бежи, селе, ето беде, –

Бежи мајци дома!

 

Бежи мома, ману рубљe...

Бежи л’ дому своме? –

Све у гору бежи дубље,

А момак за њоме.

 

Бежи мома, до колена

Ноне јој се беле, –

Беле ноне до колена

Момка су занеле:

 

''Та да имаш крило лако

Да пр`неш облаку,

Не би мене, чедо, јàко

Утекла јунаку!''

 

Па се, млађан, за њом стисну,

До’вати је саде:

''Јао мене!'' – она врисну,

Па под липу паде.

 

О, да чудна ваљушкања

По зеленој трави,

О, да чудна љуљушкања

Да т’ подиђу мрави!

 

Лаки ветрић осме’ну се,

Листак лиска дирну,

Бели данак покрену се

Па кроз липу вирну.

 

Липа брсне гране шири,

Шапће дану сјајну:

''Вири, дане сјајни, вири,

Али чувај тајну!''