СТОГОДИШЊИЦА РОЂЕЊА ПЕСНИКА ПАВЛА ПОПОВИЋА

И  ЊЕГОВА  ЋУТЊА  КИПЕЛА  ЈЕ  РЕЧИМА

"Блиц недеље", 26. март 2023.

Пише: Ненад Грујичић

Догађа се у многим културама да сећања гасну, а заборав немилосно почне да прекрива важне личности и њихов стваралачки траг. То се збива из разних разлога, најчешће  због пуке небриге за минулога и његово дело. У нас су постали нека врста хобија неодласци са цветом до хумки на гробљима,  па се без опомене – memento mori, немилосно затрављују земна места „вечнога починка“. А тек брисање са програмских спискова у јавним институцијама које се уствари баве афирмацијом тренутних својих кадрова, тобож високих функционера, привидно живих салијерија и мешетара умуљаних у дневнополитички брлог са ефемерним механизмима за постизање тзв. славе.

„Време је оно у којем све ствари умиру“, рече Шопенхауер и оста жив за сва времена. Aли, време је и чудо у којем се те исте ствари рађају, додаје писар ових редака. Када је Павле Поповић, пре двадесет два лета, отишао са овога света, изговорио сам на комеморацији: „Кад песник умре, песме се подмладе.“ Да, оне постају пупољци што не старе пуштајући и ширећи мирис својих латица и младица кроз време. Ово је тренутак да обришемо скраму са плоче заборава и оживимо успомену на изузетног песника.

„Ништа није брже од година“, додаде и Овидије, и оставио нам у аманет да осветлимо стогодишњицу рођења једног српског песника: Павле Поповић (1923, Беране –2001, Нови Сад). Јер, кад си познавао, и то веома добро, онога о коме пишеш, то је привилегија са вишим апектом одговорности. Она ће можда подстаћи неког младога писца у времену пред нама да поново просеје у „мајсторском решету“ оно што смо написали заједно с песником.

Павле Поповић био је човек отворен за песничку љубав међу писцима, тако оскудну међу људима од пера, и уопште.  Не болујући од сујете и омразе, Поповића је красила грличија радост при сусрету на улици, на Стражилову, на књижевној вечери или у договорени час побратимског разговора.  И разиграни осмех одобравања те радости, тактилно слављење размене речи у тренутку руковања кад трепавице заиграју преко зеница и запуцкетају муње у очима комплементарних душа.

Често је наступао на Бранковом колу, био, у исти мах, драг гост и домаћин,  Новосађанин, суграђанин са Лимана на Дунаву. На Свечаном отварању 28. Бранковог кола, 10. септембра 1999. године, у славној Карловачкој гимназији, Павле Поповић имао је главни задатак – да својом беседом свечано отвори 28. Бранково коло које је протицало у знаку 175. годишњице Радичевићевог рођења.  А тек су била прошла три месеца од грозоморног бомбардовања Србије од стране деветнаест западних земаља.

Сећам се петка, пре подне, 10. септембра те године, сви ми, учесници Свечаног отварања 28. Бранковога кола, чекали смо на обали скелу са Дунава да нас превезе са бачке стране на сремску, а поред порушених новосадских мостова. Било је то као у сну, као у филму уживо –  нешто што се није лако дало примити као истина, као – није се то нама догодило, то је само привид. Носећи чисту поезију у срцу, ишли смо из Новог Сада у Сремске Карловце преко Дунава подно Петроварадинске тврђаве, реке која пуно памти, поред рушевина, са свешћу о свеприсутној смени добра и зла. На скели која је клизила преко Дунава, на ум ми пао Вергилијев стих његошевске провенијенције: „Где је мед, тамо је и жуч“ (Ubi mel, ibi fel). Да, све се смењује, а зло је неуништиво, само се примири неко време, а онда поново букне.

Павле Поповић имао је, дакле, највишу улогу на 28. Бранковом колу, песник No1 – како рече тада један критичар, његов земљак који га је данас потпуно заборавио. За укупно песничко дело, тим поводом Поповићу је припало високо признање наше институције – „Статуета Бранка Радичевића“ (рад вајара Јована Солдатовића).  Још испретурани демонским звуцима сирена и бомби, у кошмарним сликама сна и јаве, на Свечаном отварању 28. Бранковог кола, уз боготворна звона сремскокарловачких цркава, наступили су песници: Танасије Младеновић, Драган Колунџија, Ранко Рисојевић, Крстивоје Илић, Вукман Оташевић, Тања Крагујевић, Раша Попов, Душко Новаковић и Радослав Златановић. Затим – глумци: Бранко Плеша, Весна Чипчић, Бранислав Лечић, Новак Билбија, Гордана Ђурђевић Димић, Јелена Трепетова и Миодраг Петровић.  Дабоме и – музички уметници: Живан Сарамандић, Милка Стојановић, Љиљана Петровић, Светлана Стевић, Данијела Јовановић и Агота Виткаи Кучера, а сви у озрачењу хора „Свети Арсеније“ из Сремских Карловаца, са диригенткињом Данијелом Ходоба Леш.

Уз директан теклевизијски пренос, у препуној сали Карловачке гимназије, у својој беседи песник Павле Поповић је, поред осталога, рекао: „Тешко је рањена Бранкова Фрушка гора, наш северни Атос: свуда су рупчаге и ране од експлозија бомби и ракета. Тресле су се кости Бранкове на Стражилову, уздрмане су наше светиње, цркве, манастири и споменици. Али, дух није сломљен, јер његова снага је у коренима, у оним моралним и духовним константама које држе наше национално биће. Културне и књижевне вредности, дакако, чине један од битних ослонаца. Међу њима је и велики српски песник Бранко Радичевић  – и његово дело.“

Као сваки прави песник, Поповић је веровао језику као матерњем млеку, у набујалим лавиринтима речи ослушкивао звукове и мелодије,  слике и значења, срећан што се такве речи јате и здевају у песме: „Језик лелекач/ У јектању скривен, у ћутању ливен.“ И сваку добру туђу песму или књигу дочекивао је озарено, брижно тражећи лепоту стихова и духа. Ни борице од зависти, ни зрнца од таштине код овога реткога човека и песника.

Павле Поповић волео је да припиткује и задаје питања о речима, о чудесним путањама којима су долепршале, настале ко зна кад и где, или баш у тренутку док искрсавају и копне –могу као пахуље нестати ако их тога трена сковане, нове, не запишеш. Напросто, Павле је поседовао ту моћ, крилатио се речима и пуштао их да се калеме са својим кореном у аури новога времена. У књизи „Столовача“, отац је учестали мотив, на очевом „презимену се седи“, мотив који искрсне и озари:  „Сву ноћ хитам да пронађем оца/ А отац покрива кућу.“

А 28. Бранково коло протекло је, рекох, у знаку беседе Павла Поповића који је и ово рекао: „Није наодмет да се подсетимо 1824. године и краја марта месеца, и Славонског Брода, када се као прво од троје деце Тодора Радичевића, ситног царинског службеника, и лепе и интелигентне Руже, ћерке богатог трговца Јанка Михаиловића из Вуковара, родио син коме су надели име Алексије. У патриотско-романтичарској еуфорији тог времена многи знаменити Срби мењали су своја имена како би што српскије звучала, па ће тако, рецимо, Тимотије Атанацковић, писац и чувени адвокат, постати Богобој, Ђорђе Поповић, филолог и велики бранилац Вукових идеја – Ђуро Даничић, песникиња Милица Стојадиновић додаће свом имену Српкиња, а Алексије Радичевић постаће Бранко.“

О поезији Павла Поповића, Бранко Миљковић је 1957. године записао: „Он постиже да речено буде шире и веће од онога што се рекло. Он не пева оно што види, он оно што види потчињава својој песми и имагинацији". Да, управо тако, нема Поповићеве песме која би лагодно завршила именовањем ствари и појава, а да при том све није подигнуто креативним замајцем на висок степен уметничке вредности која подразумева ауторски печат, непоновљив и проживљен: „Под Обровом отац засадио врт/ Да ослади срце и превари смрт/ Унутарњој тами прети земни сјај/ Све је слађе воће кад се гаси трaj.“

Павле Поповић

ЕВО ИХ, ИДУ

Ништа на себи немају

Ништа не носе

Осим Језика

Из Језика ће изродити децу

Испећи хлеб и воду у земљи пронаћи.

Ево их, иду

Трче, ходају, гмижу, мравињају

Пузе, гавељају, цотају

Кљакају, бангају, шуњају

Табанају, тумарају, посрћу

Ево, долазе ушуње

Сенке победе

Возе се колима, возовима

Запрегама, таљигама, каруцама

Дрошкама, чезама, сулкама

Ha коњима, магарцима

На мулама и мазгама

На ветру и облацима

Ни на чему

Сами себи на леђима

Ево их, иду

Преко ритова и бара

Живобара и мртваја

Про лимана, рукаваца и шодроша

Преко Тисе и Дунава, и Караша и Бегеја

Преко Нере и Тамиша, преко Чика

И Мостоноге

И Златице и Криваје

Про потока и канала

Ево их, иду

Табанлије

Преко стрништа, кромпиришта

Пасуљишта, купусишта, бостаништа

И буњишта

Излазе из кукуруза и винограда

Иду тратином, слатином, лазином

Ливадама, њивама, угарама, пешчарама

Путевима, ленијама, беспутице

Излазе из треки и ритова

Створе се Ниоткуд.

Ево их, иду

Јебузеји домороди јаокају

Ко да затар на њих иде

Спасавај се, спасавај се

Затараби, заканати

Koje овај гибет

Куда иду ови људи

Зар међу нас

Аламет, аламет, аламет

Нико није довољно далеко

Од себе одмако, да га не би стигли

Ево их, иду, иду

Стићи ће нас, питаће нас

Везаће нас Језиком

И презименом

И кобом несмира

У чвор ће нас, неразвез

Дедом ће нас, чукундедом

Парђипаном и курђелом

Аскурђелом, курлебалом

Сукурдовом, ожмикуром

Нећемо се препознати.

Ништа на себи немају

Што не би било наше

Ништа не носе

Осим Језика

Из Језика ће изродити децу

Испећи хлеб

И воду у земљи пронаћи.

(Из „Антологије српске поезије (1847 – 2000)“ Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012)

Удивљују свежина песничког израза, стваралачка концентрација и контрола текста, духовита и храбра језичка решења,  богатство лексике и сликовитости у „дођошкој“ силини надирања и „нађошкој“ затечености и чуђењу. Песма универзалних кругова, и као свака права поезија, свеверемена и актуелна, надвремена и неуништива. Павле Поповић одобравао је сваку новину (читај: старину), сваки присенак свежине у заборављеним речима. Неке су, саме по себи, и тиме што их је баш он одабрао, биле лирске минијатурице: стидак, гроња, тануша... И његова ћутња кипела је речима које су трчале, мравињале, гавељале, цотале, бангале, шуњале се и тумарале.

А у беседи Павла Поповића на свечаном отварању 28. Бранковог кола, проналазимо и овај пасус, дефиницију Радичевићевог певања: „Изградивши свој лични песнички израз, јединствен и непоновљив, Бранко је песник снажних лирских емоција, животне радости, ритма и мелодије, импресивни сликар чари и лепота природе, али и песник меланхолије и слутње смрти. Ова два антипода се не искључују у психологији Бранкове поетике, већ налазе неку чудну природну сагласност.“

И урбано и рурално јављају се у Поповићевој поезији, као калеидоскоп волшебних пируета из којих понаособ прште нови ватромети језика и слика. И историја и интима, и предак и потомак, и отац и туђин, и мајка и песма, и жена и отаџбина, и динарска виолентност и равничарска меланхолија, и дођошки руксак и лимански цегер, и Беране и Беч, и Фрушка и Света гора, и речица детињства и горки бели свет. Све је дохватио и пелудом инспирације расцветао у језику овај расни песник, а у књигама: „Камена шума“, „Светлости и сенке“, „Човекова битка“, „Сентименталне панораме“, „Замке“, „Предео иза речи“, „Човек из предграђа“, „Градови и битке“, „Претвори ме у реч“, „Столовача“, „Дођошке и друге“, „Никуд од куће“, „Раселица“ и „Лимске свите“.

На свечаном отварању 28. Бранково коло, Павле Поповић ће филигрански прецизно рећи и ово: „Једна строфа у песми ‚Туга и опомена’ почиње стихом: ‚Ње више нема – то је био звук’. На оваквој концизности стиха могли би позавидети и многи песници данашњице који негују економичан поетски израз. Романтичарски теоретичари оног времена, при својој подели света на свет слика и свет звукова, увели су и термин: звучна стварност света. Овде се звуком означава онај врхунац љубави и њене егзалтације где се љубавници, духовно и емоционално, спајају у једно биће и тако трају непрекинуто као нека мелодија, као звук. Али, и смрт љубљене особе, заправо, оно што остане, она нематеријалност, љубав у сећању, прерасте у мелодију, песму, звук. Тако и Ерос и Танатос у својим крајностима имају исту резонанцу: неки исконски звук, прамелодију.“

Чим сам дошао (1983) на чело Бранковога кола, непуну деценију пре распада Југославије, Павле Поповић наступио је на свечаном отварању с песницима из целе земље у то време:  Радован Павловски, Стеван Тонтић, Томислав Марјан Билоснић, Иво Светина, Драган Колунџија, Будимир Дубак, Али Подримја, Флорика Штефан, Вићазослав Хроњец, Марина Феличиа Мунтеану и Ирина Харди-Ковачевић. Затим – угледни драмски уметник Фабијан Шоваговић (заједно с Билоснићем) у име Горановог прољећа из Загреба и Луковдола, група студената Академије уметности у Новом Саду. Дабоме, и славни хор Јосиф Маринковић из Зрењанина,  са бројним светским признањима, под диригентским вођењем надахнутог Слободана Бурсаћа.

Непосредно пре рата, песници из Војводине били су позвани на „Сарајевске дане поезије“. Стигли смо на рецепцију хотела „Европа“ и смештали се, један по један, у собе по списку имена која је мастиљавом оловком подвлачио бркати рецепционер. И – нигде имена Павла Поповића, баш га нема; још једном прочешљан списак – нема. Павле се истог трена окренуо с путном торбом у рукама и директно на железничку станицу, натраг у Нови Сад.

А на Бранковом колу, Павле Поповић је наступао разноврсно и радосно, најпре на свакогодишњем „Песничком митингу“ на Стражилову (приложио и свећу, и полагао цвеће на Бранков гроб). А у среду, 23. септембра, на 21. Бранковом колу, 1992. године, у Карловачкој гимназији, у подне, приређен је програм „Портрет песника“ у част Павлу Поповићу, говорио Јован Делић. Павле је одлично казивао своју поезију, гласно и звонко, са детиње зрикавим погледом уносио се у сваки стих, изговарао речи очишћене од пузећих звукова, све је морало да буде као кристал – јасно и чисто.  

И сâм сам више пута писао о Павлу Поповићу, и објављивао текстове на важним местима. Знао ме је Павле суботом, сабајле,  назвати телефоном и јавити да се у Културном додатку „Политике“ појавио мој нови текст, не само када је о његовој поезији реч. Уврстио сам Павла Поповића и у „Антологију српске поезије (1847-2000)“, и дао му значајно место, у предговору записао и ово: „Павле Поповић је своју песничку радионицу доврхунио изразитим интересовањем за лексику, за онај супстрат српске културе који по својим архаичним основицама, сам по себи,  носи прикривену поезију.“

А подалеке 1985. године, у Матици српској, на рецензентској клацкалици нашао се мој нови рукопис, моја будућа књига песама „Врвеж“. Павле Поповић написао позитивну рецензију, а Миливој Ненин негативну. Тадашњи главни и одговорни уредник Матичине издавачке делатности, Раша Попов, позвао Гојка Јањушевића да пресуди. И, Гојко написао позитивну оцену, па је књига, ипак, штампана у познатој „белој едицији“ Матице српске. Који месец потом, ту књигу ће у новосадском „Дневнику“ напасти Флорика Штефан, а у „Гласу омладине“ Владимир Гарјански, чак и анонимни потписник пасквиле на целој задњој корици часописа „Поља“. Павле Поповић ми је младоме говорио да је то веома добро, песник кога не нападају није ни постојао. О „Врвежу“ позитивно су писали Ранко Рисојевић у загребачком „Оку“, Иван Негришорац у београдској „Књижевној речи“ и Зилхад Кључанин у сарајевским „Нашим данима“.

Павле и ја имали смо снажну блискост, разумевали се као да смо иста генерација. А делило нас је пуно – три деценије. Међу песницима та разлика у годинама нестаје када се таленат судбински умеша у надвремено побратимство.  Био сам у прилици да утичем да Павле Поповић заслужено добије награду „Лаза Костић“ за поезију на Салону књига у Новом Саду, који сам основао заједно са Рашом Перићем пре три деценије. Тада је тај Салон годинама додељивао награде за све жанрове којима се Лаза бавио; данас даје само једну чиме су оштећени издавачи који излажу књиге на сајамској манифестацији.

У Матици српској Павле Поповић дуго је био члан жирија за „Змајеву награду“. А када је одлучио да се повуче пуштајући, напокон, своју нову књигу да се такмичи за то признање, осетио је оно што се обично у таквим случајевима догађа – директно настојање преосталих чланова жирија од онемогуће да се њихов колега заслужено овенча наградом. Та хладноћа и немилосрдност Поповићевих колега у жирију да се он не нађе ни у ужем кругу за поменуту награду, могла би се поредити са једним призором из Андрићеве прозе. Наиме, један од пишчевих јунака што је у свему помагао друге људе, управо је од њих, пролазећи кроз шпалир у заједничкој махали, добио највише удараца палијом преко леђа. Исти Андрић записао је и ово: „Има у једним људима безразложне мржње и зависти које су веће и јаче од свега што други људи могу да створе и измисле.“

Павле Поповић знао је да изговори и прећути реч за кафанским столом (није пио), али у песми она би га преузимала и загосподарила њиме све до апсолутног судбинског загрљаја.  И он сâм претварао се у реч, како и вели наслов једне његове књиге. У врзином колу лексема, Павле Поповић знао се и нашегачити, поиграти и завртети у бубњу хумора и ироније, а што је давало озонску свежину младалачком лицу његове поезије. А с друге стране, прави песник увек има озбиљан одговор којим отвара врата свога егзистенцијалног хабитуса: „Господе, који си у реч затворио јунака,/  Обележи знаком његов људски страх/ Расуло света сабрано у језику, слику смака,/ Доведи нас пред Велика врата, заустави мах!“

             На фотографији из архива Бранковога кола: Ненад Грујичић уручује Павлу Поповићу "Статуету Бранка Радичевића", признање за укупно песничко дело, на Свечаном отварању 28. Бранковог кола, у Карловачкој гимназији, 10. септембра 1999. 

Ненад Грујичић

ПАВЛЕ ПОПОВИЋ

Чојство и јунаштво су, по Марку Миљанову,

особине највеће код здравога човека,

мада време данашње има другу основу,

данас образ-опанак за чојство је препрека,

нема више главуше да је лице украси,

мада пример понеки изрониће из века,

ето Павле Поповић таму ће да загаси.

И Миљанов био је презименом Поповић,

оба истог корена што из оца излази.

Кад су бомбе западне (никад да се понови),

са безбедне висине на децу нам падале,

и ракете „томахавк“, и „паметни“ дронови

(европске су њушкице све то мирно гледале),

Поповић је опев’о горопадну црну звер,

једносложна имена поредао к’о каме:

Брук, Ханс, Кол, Франц, Мок, Џорџ, Лер...

(остаде ми краћи стих чак за седам слогова),

на свакој је оштрици искежени крвождер.

То је списак спишаних планетарних богова,

лицемерних гримаса с очњацима демона,

бачених с „невидљивих“ нечастивих рогова.

Чојство и јунашто је „милосрдног“ Молоха

вражји пример варварства где Србија настрада.

Павле дао одговор за сатанског злотвора:

Нећеш мајци, душмане, Христос ће да завлада!

       (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)