МАЛИ ДЕО ИСТОРИЈАТА "ПЕЧАТА ВАРОШИ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ"

Сремски Карловци – Нови Сад, 11.април 2023.

НАГРАДА СТАРА ПЕДЕСЕТ ШЕСТ ГОДИНА

Награду „Печат вароши сремскокарловачке“ 1967. године основао је студентски лист „Индекс“ у Новом Саду. Идеју је предложио Перо Зубац.  Те године проглашено је  осам лауреата: Рајко Петров Ного, Бранко Бошњак, Радомир Мићуновић, Петко Војнић Пурчар, Карољ Јунг, Милорад Миленковић Шум, Звонимир Хусић и Тито Билопавловић. Традиција да сваке године буде више лауреата махом је поштована и  настављена до данашњих времена.

Тако је 1979. године ова награда припала Горану Симићу из Сарајева, Илеани Урсу из Зрењанина и Ненаду Грујичићу, младом песнику из Новог Сада. Награду су добили за поезију објаваљену у листу „Глас омладине“ који је наставио традиције „Индекса“. Дошавши да ради у Бранково коло (1983), Ненад Грујичић, својом вољом и одлуком, никад није наступио као песник на овој чувеној манифестацији, јер је улогу домаћина схватао као свети чин служења другима у свету поезије и уметности на Бранковом колу.

Овогодишњи добитници „Печата вароши сремскокарловачке“ су, као што је познато, Перица Марков из Фаркаждина, Јулија Капорњаи из Новог Сада, Маја Белегишанин Ивановић из Сурчина и Слободан Јовић из Тобута. Доносимо, опет, њихову поезију на читање. 

                                                                                                                                       М. Борић

Перица Марков

ЛОПТА ЈЕ ОКРУГЛА

Јуче је падала киша цео дан

и ништа се велико није радило

сем истовара шпанских врата

„Јесус Хереос“ од медијапана

које је купио бивши спорташ у стилу

                         П 2 Б 625

                         П 3 М 725

                         М – 800 итт

па смо Јова Босанац

избеглица из Сплита и ја Фаркаждинац

из Баната

чекали да шлепер прође кроз уско двориште

и виљушкар то обави

са инжењером машинства

који је узгред буди речено

вртео златан накит

                         око набилдованих екстремитета

                         бизниса и повести

Јулија Капорњаи

СОБА

Једном је моја пријатељица

написала песму

о соби

која јој је пружила

уточиште

била је то соба са старим намештајем

и духовима који су шапутали

о прошлим љубавима

та соба још увек негде постоји

мада у њу нико не улази

данас су собе простране и добро осветљене

у њих се радознало

завирује кад

не треба

а оставља на миру

онај који тамо плаче

Маја Белегишанин

ПАНОРАМА

Ледено јутро обгрлило град.

Небо плаветно иако је студ.

Светлост је снажна на реци, и свуд.

Хоризонт чудан, сав нестварно млад...

Са једне стране бројних зграда сплет,

с друге дрвеће, усамљени брег...

Мирише ваздух на скорашњи снег.

У тешке бунде ушушкан је свет.

Сунчеви зраци падају на мост.

Размишљам: живот многима је прост

јер радошћу, као, сунцем, ткан...

А ја сам често странац, чудан гост

у овом свету хладном као кост...

Само у песми видим топли стан.

Слободан Јовић

ЊЕЖНОСТ

И деси се да

двије-три муве слете на мене;

додирују ми усне,

милују очне капке,

бојажљиво шетају

по образима.

И кажем себи:

ево, оне ми пружају њежност

коју ми упорно

ускраћује овај свијет.