БРАНКО - ВЛАСНИК СВЕТЛОСТИ И ЧУЛНЕ РАДОСТИ

Сремски Карловци - Нови Сад, 11. април 2023.

БЛЕСАК СУНЦА ИЗ БЕСЕДЕ СВЕТЛАНЕ ВЕЛМАР ЈАНКОВИЋ НА 32. БРАНКОВОМ КОЛУ

Пре двадесет година, на свечаном отварању 32. Бранковог кола у Карловачкој гимназији, Светлана Велмар Јанковић имала је главну, највећу улогу коју наша институција може да подари песнику или писцу – да својом беседом отвори чувену манифестацију у част романтичара Бранка Радичевића. Том приликом припала јој је и награда „Статуета Бранка Радичевића“ (рад Јована Солдатовића), високо признање Бранковог кола за укупно дело, а поводом свеже беседе о Бранку и његовој неумрлој поезији: „Окупили смо се да у светлост овог дана, 5. септембра 2003. године, обележимо три догађаја. Два из прошлог времена, један из садашњег часа: сто педесет година од смрти Бранка Радичевића, сто и двадесет од преношења његових посмртних остатака из Беча на Стражилово и отварање књижевне свечаности успостављене у славу Бранкову – „Бранковог кола“. Чиме нас то призива после века и по, песник који је изашао из живота са двадесет девет година, а своје песме оставио, како је сам рекао, у траљама?“

А онда је надахнуто наставила: „Бранко Радичевић  је био, дозволите да употребим једну старинску реч – видилац. Као песник он се, заокретима свога времена, нашао на размеђу двају доба: разиграни и светлуцави барок већ је измакао а примакао се осенчени романтизам са својим трагичним доживљајем света. Бранко је ишао самом ивицом тог размеђа и као да је, истовремено, гледао и у једно и у друго књижевно доба а још их више осећао и проосећао. Како су већ одавно утврдили они најпроницљивији тумачи његовог дела, можда је био највише свој кад је као власник светлости и чулне радости, славио освит дана, блесак сунца, говор птица, зов на игру тела. И, свакако, лепоту девојке, то јест моме – како је у својој, понекад намерној, смераној језичкој безазлености, звао младу жену, младост у жени.“

На свечаном отварању 32. Бранковог кола, уз Хор Карловачке гимназије са диригентом Радетом Зејаком,  наступили су песници: Стеван Тонтић, Милан Ненадић, Илеана Урсу, Раша Попов, Слободан Костић, Владимир Копицл, Миро Вуксановић, Никола Вујчић и Гојко Божовић; глумци: Весна Чипчић, Горан Султановић, Гордана Ђурђевић, Миодраг Петровић, Тијана Максимовић, Александар Алач и Југослав Крајнов; оперски певачи: Вера Ковач Виткаи, Александар Саша Петровић, Сенка Солдатовић, Весна Поповић, Жељка Здјелар и Агота Виткаи Кучера.

          На фотографији из архива Бранковога кола: Раша Попов, Ненад Грујичић, Светлана Велмар Јанковић и Жарко Рошуљ, у позадини Гојко Божовић, немачки песник Рихард Питрас и сарадница Бранковог кола, на парастосу Алексију Радичевићу, у Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, 5. септембра 2003. 

Ненад Грујичић

СВЕТЛАНА ВЕЛМАР ЈАНКОВИЋ

Долетела из Лондона истог дана кад на Колу

беше наступ који нетом испустити није хтела,

ал’ ми рече да је глава чудно жига, па у болу,

од умора, путовања, да се игра – не би смела.

А публика очекује, видела је да је дошла,

но Светлана моли тужна, главобољна, лица бела,

да у њено име кажем да би кући сада пошла

и да ћемо наћи датум да наступи другог пута,

али ја је убеђујем – да би бољка одмах прошла

чим би стала пред публику темом Кола надахнута,

златоусте прве речи са кореном јаког духа

отклониће бол у глави, јер ће озон апсолута

очистити умор душе и земнога људског руха;

поверова, и прихвати, неста вражјег калауза:

предавање текло тихо, не чује се чак ни мува,

а Светлана руји, светли, радосница сија суза,

прође време као минут, загрмеше овације,

осмех цакли из очију, стиже утом братска пуса,

неста бола из Лондона и све поста скроз друкчије.

Ја оздравих, рече Велмар, и загрли – као мајка,

ово ми је нешто ново, никад досад било није,

нешто сасвим ван времена, стражиловска нека бајка.

                    (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)