ЖИВОТ ЈЕ КРАТАК, A УМЕТНОСТ ДУГА

О СВЕТЛАНИ ВЕЛМАР ЈАНКОВИЋ

"Блиц недеље", Београд, 23. април, 2023.

Пише: Ненад Грујичић

Када је долазила у Сремске Карловце, долазила је као у свој свет одвајкада, у грађанску парадигму српске духовности и културног напретка. У њеном доживљају Карловаца као српског Сиона врхунио је Алексије Радичевић, дечак који је у својој једанесетој с братом Стеваном из Земуна стигао у овај рај на земљи далеке 1835. године, и ту ће остати све до 1841.  као „најодличнији ђак“ Карловачке гимназије.

Пре двадесет година, на свечаном отварању 32. Бранковог кола у Карловачкој гимназији, Светлана Велмар Јанковић имала је главну, највећу улогу коју наша институција може да подари песнику или писцу – да својом беседом отвори чувену манифестацију у част романтичара Бранка Радичевића. Том приликом припала јој је и награда „Статуета Бранка Радичевића“ (рад Јована Солдатовића), високо признање Бранковог кола за укупно дело, а поводом свеже беседе о Бранку и његовој неумрлој поезији.

Ево почетка беседе Светлане Велмар Јанковић под сводовима најстарије српске гимназије: „Окупили смо се да у светлост овог дана, 5. септембра 2003. године, обележимо три догађаја. Два из прошлог времена, један из садашњег часа: сто педесет година од смрти Бранка Радичевића, сто и двадесет од преношења његових посмртних остатака из Беча на Стражилово и отварање књижевне свечаности успостављене у славу Бранкову – „Бранковог кола“. Чиме нас то призива после века и по, песник који је изашао из живота са дведесет девет година, а своје песме оставио, како је сам рекао, у траљама?“

А онда је надахнуто наставила: „Бранко Радичевић  је био, дозволите да употребим једну старинску реч – видилац. Као песник он се, заокретима свога времена, нашао на размеђу двају доба: разиграни и светлуцави барок већ је измакао а примакао се осенчени романтизам са својим трагичним доживљајем света. Бранко је ишао самом ивицом тог размеђа и као да је, истовремено, гледао и у једно и у друго књижевно доба а још их више осећао и проосећао. Како су већ одавно утврдили они најпроницљивији тумачи његовог дела, можда је био највише свој кад је као власник светлости и чулне радости, славио освит дана, блесак сунца, говор птица, зов на игру тела. И, свакако, лепоту девојке, то јест моме – како је у својој, понекад намерној, смераној језичкој безазлености, звао младу жену, младост у жени.“

На свечаном отварању 32. Бранковог кола, уз Хор Карловачке гимназије са диригентом Радетом Зејаком,  наступили су песници: Стеван Тонтић, Милан Ненадић, Илеана Урсу, Раша Попов, Слободан Костић, Владимир Копицл, Миро Вуксановић, Никола Вујчић и Гојко Божовић; глумци: Весна Чипчић, Горан Султановић, Гордана Ђурђевић, Миодраг Петровић, Тијана Максимовић, Александар Алач и Југослав Крајнов; оперски певачи: Вера Ковач Виткаи, Александар Саша Петровић, Сенка Солдатовић, Весна Поповић, Жељка Здјелар и Агота Виткаи Кучера.

У Бранково коло Светлана Велмар Јанковић увек је долазила са својим другим супругом Жарком Рошуљем, авангардним песником и истраживачем књижевне традиције. Тих, осмехнут, са наочарима испод којих су, као и код Светлане, светлуцале радознале очи што су упиле много слика и детаља у несвакидашњој истаживачкој мисији. Наиме, он је створио пројекат у осам књига „Час описа часописа“, где је предочена српска шаљива периодика од 1830. до 1918. године. Грађу за свој пројекат, Рошуљ није проналазио у библиотекама, већ разбацану широм Балкана где се говори српски језик, па и у славним Сремским Карловцима, улажући доста својих средстава за остварење оригиналне идеје.

О томе је ретко причао, али то драгоцено прегнуће специфичан је траг бурне српске прошлости, оличен у хумору као другом, често правом лицу нашег човека и народа. Видело се да се Светлана поноси Жарковим открићима и резултатима, да јој импонује та међу њима извесна стваралачка разлика на књижевним путевима. Осму књигу овог несвакидашњег пројекта Жарко је посветио Светлани, а постоји и девета у рукопису која чека на објављивање. У сарадњи са Институтом за књижевност и уметност и Матицом српском, прва књига је изашла 1995. а осма 2017. године. Пре Другог светског рата у народној библиотеци Србије постојала је збирка-ризница шаљивих и сатиричних листова и часописа, али је 6. априла 1941. године и она страдала од Хитлерових бомби сручених на Београд.

О политичким приликама у земљи и свету, Светлана Велмар Јанковић имала је разговетне ставове, свесна моћи и немоћи политике, али и несреће коју политика може да донесе свом народу. Једном је испричала да се после 2000. године нашла у тролејбусу, пред „изборно врење“ у Србији, и чула како млади свет говори: „Ако и овога пута пропаднемо, ако нас и овог пута пређу – ја одмах бежим преко границе. Не чекам више ни дана, макар се тамо потуцао као физички радник.“

Светланин син Ђорђе Протић 1999. године отишао је у Америку и тамо остао. Бака је свом најстаријем унуку Марку посветила „Књигу за Марка“ (1998), а унуки Ави Милени и унуцима-близанцима Алекси и Локи  „Очаране наочаре“. Овај наслов има анаграмски створену прву реч (очаране-наочаре), чему је вероватно кумовао супруг Жарко, чија поетика имала је и такве „експерименталне“ сегменте. Поред осталих, пред свечано отварање 32. Бранковог кола, у просторијама Бранковога кола, Светлана нам је поклонила, никад одоцнело, и једно од нових издања „Књиге за Марка“, где се налазе бајке о неколицини српских владара. 

На свечаном отварању 32. Бранковог кола, у својој беседи, Светлана Велмар продубила је место Бранкове позиције у времену и простору: „Мора да је било тешко бити аустријски поданик у Бечу 1848, у години револуције, а у исти мах, и припадник народа сербског, готово исто толико тешко колико и бити непожељан странац у сербском Београду или бранити, поезијом, језичку реформу Вука Караџића од убитачних утука др Јована Хаџића. Не, није био Бранко тада мање свој, био је другачије свој: раскалашни Бранко, рокајно спадало, био је препустио место уозбиљеном песнику са задатком, нагло остарелом од тежине задатка.“

А онда је повезала наше и Бранково време налазећи подударне историјске моменте, онако како она само то уме: „Из данашњег времена мора да је било неудобно и несигурно живети, као туђин и као отуђен, у две државе, у два царства, у аустријском и отоманском, на два тла, оба заљуљана а сневати о томе да мали пошалук постане слободна српска земља и да српски језик узрасте и разбокори се непосредно из својих коренова. Кад се из сиротињског тумарања по Србији и Војводству, у револуционарним годинама 1848/1849. вратио у Беч, слутим да је Бранко, скрхан од разочарања које је морало допринети његовој болести више од сиротиње у којој је живео, поново могао да испише онај стих из своје ране песме ‚Рибарчета сан’ – само у контексту другачијег сазнања: ‚Оде санак пусти’! Тада му се већ увелико био отео пусти санак о слободи и о слози свег Српства, о његовом уједињењу. Као и рибарчетови снови, и песникови су се распршили, а руке остале празне.“

Употребљавајући једно поређење песника Ивана В. Лалића о осамљености, Светлана закључује да од Бранка нико није био „самљи у последњим годинама живота и песниковања“.

Већ се у раној његовој поезији „повлачила спознаја тамне стране живота коју је Бранко сагледавао и осећао као садржину и суштину људског постојања.“ У тренуцима кад се као песник „најпреданије радовао светлости освита и дана, он је назирао, по ивицама обзорја, сенке ноћи и смрти“.

И светлост и таму постојања „умео је да види наш Бранко: светлости се радовао, од таме стрепео али их је казивао измешане, да их најлакше испије, можда по савету Његошевом“. Звук те песме, „поезије Бранкове, надилази време, има га овде, изнад Стражилова, Карловаца, Новог Сада, свуда под војвођанским и сербским небесима.“ И онда је, пре бурног и дуготрајног аплауза у свечаној сали Бранкове гимназије, завршила латинском изреком која говори о супериорности поезије, о дугом трајању уметности у односу на кратки живот: „Ars longa, vita brevis!“

Прелепа и акустична Свечана сала Карловачке гимназије одушевила је и Светлану Велмар Јанковић, с којом сам после отварања 32. Бранковог кола на трен зачео причу: Зидови су богато украшени орнаментима у виду фризова инспирисаних средњевековним мотивима, а таваница је декорисана орнаментима у духу сецесије, док бордуру (оквир, венац, поруб) испуњавају мотиви стилизованих палмета (украси на грчким сводовима у облику палминог лишћа или гранчица); упркос свом хетерогеном концепту, ентеријер Свечане сале је значајан и по томе што је један од ретких примера сачуване зидне декорације с краја 19. века у амбијенту световног, нецрквеног миљеа. Наступи у овој божанској сали увек су стварали надвремени осећај са звуцима карловачких звона и светлошћу која нас је умивала кроз велике прозоре.

Затим се, у делу протокола после свечаног отварања 32. Бранковог кола, на коктелу у тадашњем хотелу „Боем“ (власник Бранко Ивановић) у строгом центру Карловаца, заметнула прича о Медаковићу и Михизу, славним ђацима најстарије српске, чувене Карловачке гимназије, о њиховом раном духовном стасавању у Сремским Карловцима, о тој привилегији школовања која се није могла, тако специфична, осетити ни у Београду ни Новом Саду, али ни другде. Млађа од Дејана Медаковића и Борислава Михајловића десетак година, поштовала је ту деценију разлике у искуству њихове младости која се већ претворила у „карловачки мит“. Дабоме, у послератној историји Карловачке гимназије налазе се и друге важне личности, на пример, две интелектуалне даме, скоро десетак година млађе од Светлане – Ксенија Марицки Гађански и Вида Огњеновић. Два имена која креативно стрше и врхуне слику о јединственој гимназији у Срба.

А онда смо у просторијама Бранковог кола, сећали се, и о њој причали, о Љубици Цуци Сокић,  угледној српској сликарки, и њеним додирима и прожимањима са Сремским Карловцима. Године 1948. она је с породицом исељена из куће на Топчидерском брду и тако остала без простора за рад. Током лета те године, на пријатељски позив Дејана Медаковића, боравила је у Сремским Карловцима уживајући у природи и лепоти још колико-толико сачуваног јединственог градића српске духовности и културе, који ће у наредих пола века бити занемарен и девастиран, потпуно запуштен од стране Титовог режима, што се добрано осећа и дан-данас. Карловци су Љубици Цуци Сокић постали јака инспирација, урадила је значајан број слика са мотивима овог легендарног места.  На 17. Бранковом колу, 16. септембра 1988. године, у галерији Милана Кечића у Сремским Карловцима, отворена је велика изложба радова Љубице Цуце Сокић. Светлану је све то занимало, живо и присно, с призрацима снаге која не одустаје да, и кроз привидне ситнице, сазна што више о крупним Сремским Карловцима.

Први пут Светлана Велмар Јанковић појавила се, уствари,  на 17. Бранковом колу, на „Стражиловском митингу прозе“, у недељу, у подне, 11. септембра 1988. године. Наспрам уобичајеног „Стражиловског митинга поезије“, било је то по први пут да организујемо и митинг прозаиста који су се често жалили да песници имају у јавном простору не само енормно већи број награда него и – песничких манифестација. Да бисмо на неки начин исправили ту неправду у име свих културних организација, Бранково коло је две године заредом организовало митинг прозе на Стражилову. 

На поменутом митингу, на списку учесника, била су тридесет четири писца који су читали по једну страницу своје прозе, међу којима и Милисав Савић, Радослав Братић, Миодраг Булатовић, Владимир Пиштало, Ласло Вегел, Давид Албахари, Петко Војнић Пурчар, Ђура Ђуканов, Миросав Тохољ, Милица Мићић Димовска, Драгомир Попноваков, Петар Сарић, Дарио Џамоња, Милутин Ж. Павлов, Душан Белча, Ђорђе Писарев, Сава Дамјанов, Фрања Петриновић, Миодраг Кајтез, Љиљана Јокић, Немања Митровић и други.

Једном је дошла у Бранково коло и одмах, чим смо сели на орахове столоваче у просторији са дојчиновским портретом „боланог“ Бранка у Бечу (рад Лазара Микулића, ученика Уроша Предића), одмах је гласно рекла: „Драги Ненаде, да ли ти знаш шта све радиш?“ Нисмо се персирали, она није дозвољавала, па сам збуњен, заустављеног погледа,  упитао: „На шта мислиш, драга Светлана?“ „Па на твоју мисију, Ненаде, на ово што из Сремских Карловаца чиниш за српску културу!“, рекла је још гласније. Ух, намах ми спао с главе неки отврдак нелагоде створене који секунд раније, јер Светланино обраћање имало је, као на раскршћу, више праваца у своме значењу.  Заруменех од неког стида још из детињства, и сетих се муњевито, као у сну – тако то у тим тренуцима бива,  сентенце Барнадра Шоа: „Што се због више ствари човек стиди, то је поштованији“. Добро је, помислих у новој секунди, а наш нобеловац Андрић ме утеши: „По чудној логици осећања, човек се стиди онога што је најлепше у њему.“

После овога за мене веома упечатљивог догађаја који се збио на 33. Бранковом колу, 8. септембра 2004. године, отишли смо,  пред сумрак, у галерију „Палета“ Милана Кечића у Сремски  Карловцима, која се налази тик уз Бранково коло, наслоњена десним делом, на адреси Патријарха Рајачића 14.  Светлана је уживала и дивила се сталној поставци Кечићевих слика, његовом непревазиђеном магичном реализму у сремско-бачком миљеу крајолика, ораница, кућерака, гегавих патака и гусака у шору, једне свраке поред кристалне плаве кугле, расечених лубеница и бундева што светле божанским сјајем, а под огромним небом панонске равнице, које захвата две трећине слике. Ту, у  лепо уређеном лагуму за предавања, лирске трибине, монодраме и сличне програме (маестро се трудио да осмисли галерију на више планова – да културно још више унапреди клонуле Карловце), са Светланом је разговарао Гојко Божовић поводом 200. годишњице првог српског устанка. Био је то уствари разговор о рукопису њене књиге „Востаније“ која ће се те године појавити за октобарски Сајам књига у Београду.

Чули смо нову причу о Карађорђу почев од његовог детињства до смакнућа, вождову интиму и призоре из личног света. То је роман који уза све то предочава друштвене и политичке, егзистенцијалне и људске, а компликоване историјске прилике тога доба. На темељу грађе за којом је списатељица посегнула, роман говори о томе како наоко умирена и покорна раја наједанпут се диже и  постаје жива сила, устаничка војска без премца, која савладава и руши све пред собом. Публика је дугим аплаузом наградила госте, а Сремски Карловци опет осетили шта значе програми Бранковог кола засновани на „тихом гразговору“ о крупним појавама и личностима српске историје, без панађурских таламбаса и дреке у центру градића огромног духовног наслеђа.

Светлана Велмар Јанковић долазила је често на песничку и културну манифестацију за коју се прочуло по лепом домаћиновању и богатим програмима. Уз бојазан да не испустим неке, навешћу и њен наступ после отварања 32. Бранковог кола, у престижној рубрици „Свечани портрет“ у Градској библиотеци у Новом Саду. У крцатој сали, о главној гошћи Бранковог кола  говорио Гојко Божовић који је као њен издавач, и по њеној жељи, често био присутан.

Чувене су биле и остале трибине у оквиру циклуса „Тема манифестације“. На 27. Бранковом колу, говорило се „Уметности и животу“, из дана у дана наступало је по двоје аутора из разних области.  Тако је 15. септембра у Карловачкој гимназији, у подне, са Светланом Велмар Јанковић говорила Вида Огњеновић. Био је то веома ведар и жив сусрет с обзиром да је Вида била ђак Карловачке гимназије, посебно везана за чувену Спомен-библиотеку коју је васпоставио писац Павле Марковић Адамов, професор гимназије, и оснивач и уредник листа „Бранково коло“ (1895-1914). На 27. Бранковом колу у оквиру „Теме манифестације“ наступили су још и ови парови:  Оља Ивањицки и Драган Јовановић Данилов, Александар Тишма и Чедомир Мирковић, Раша Попов и Ивана Жигон, Марина Арсенијевић и Ласло Блашковић.

На 28. Бранковом колу, три месеца после варварског бомбардовања Србије, састали смо се 13. септембра у Градској библиотеци у Новом Саду на „Теми манифестације“ која је те године гласила „Уметност и време“. Наступили су Светлана Велмар Јанковић и – Драган Јовановић Данилов.  Светлана је уметност посматрала у контексту историјских токова и ломова износећи своја конкретна стваралачка искуства. Из дана у дан, напрескок, о овој теми говорила су ова имена: Драгослав Михаиловић и Бранислав Лечић,  Бошко Петровић и Чедомир Мирковић, Оља Ивањицки и Небојша Дугалић. Занимљиво је да смо те године у сагласју са „Темом манифестације“, организовали и Округли сто „Бранко и време“: Драгиша Живковић, Јован Деретић, Ђорђија Вуковић, Радомир  В. Ивановић, Душан Иванић, Никола Грдинић,  Драгомир Брајковић, Никола Страјнић, Милан Орлић и Милена Стојановић.

На 30. Бранковом колу, 10. септембра 2001. године,  главна тема манифестације гласила је „Таленат и свет“. Са Светланом Велмар Јанковић наступио је Жарко Требјешанин. О таленту као урођеној способности да се у некој области буде добар, чули смо упечатљива сведочанства из личног искуства са круном закључка – без талента за таленат аутор не може опстати на јавној сцени. Потом су, наредних дана, о таленту и свету говрили: Зоран Глушчевић и Борис Лазић, Дивна Вуксановић и Небојша Дугалић.

На 31. Бранковом колу, 15. септембра 2002. године, у Градској библиотеци, тема „Генијалност“, говорили Светлана Велмар Јанковић и Небојша Дугалић.  О нарочито обдареним људима који су својим делима задужили човечанство, чули смо инспиративна излагања која повезују генијалност са ванредним талентом, те генијални људи понекад могу бити и тзв. полихостори који се јако истичу у различитим областима истовремено. Светлана Велмар Јанковић поменула је Канта и његову дефиницију лепе уметности за коју су потребне урођене душевне диспозиције. До краја манифестације наступили су и ови ствараоци: Јовица Аћин и Раша Попов, Симо Елаковић и Зоран Глушчевић, Ђорђе Писарев и Дивна Вуксановић.

Из бројних долазака, издвојио бих једно Светланино из 2006. године, 14. септембра на 35. Бранковом колу. Било је пердвиђено да угледна гошћа говори на тему „Реч о наопакој лествици“, коју је Светлана сама предложила и донела, желела да говори о наглавце изврнутим вредностима света с почетка 21. века. Управо је била допутовала из Лондона, и практично, с аеродрома дошла на 35. Бранково коло. Окупио се силан свет, многи стоје – нема места, а пред сам почетак Светлана ми се жали да не може наступити, да је глава ужасно боли и да нема шансе да таква изађе пред публику.Усудих се да је храбрим и подстичем – да ипак наступи, да ће кроз своје прве речи у обраћању публици, са несвакидашњом темом, озарити своје биће и бића других, и да ће бол у глави полако нестајати, и потпуно престати у радосној симбиози надахнућа и лепоте излагања, у духовној катарзи доживљаја. Ово ју је мало пренуло, али се и даље опирала, на лицу се видело да је бледа и уморна, али –  био сам упоран. И – ипак, невољко, прихватила је тешка срца.

Допратио сам је до стола, пубика одмах даривала одушевљени аплауз, и предавање је могло да почне. Мало по мало, Светлана је постајала све озаренија и све руменија, осетило се да је ухватила Аријаднину нит теме коју жели испричати,  отварала је све лепше и разноврсније класје реченица,  с уживањем говорила о теми коју је сама одабрала. Поменула је, дабоме,  и књигу монашких поука „Лествица“ Светог Јована Лествичника који је живео на прелому шестог и седмог века. Говорила је о нашем времену као „наопакој лествици“, као ђавољем добу за човека изложеног осињим препрекама, искушењима и гресима. После још јачег аплауза, и док је он трајао, ми смо се сестринско-побратимски загрлили, а она ми је с главом уз раме узбуђено рекла: „Драги Ненаде, био си у праву!“

Ненад Грујичић

СВЕТЛАНА ВЕЛМАР ЈАНКОВИЋ

Долетела из Лондона истог дана кад на Колу

беше наступ који нетом испустити није хтела,

ал’ ми рече да је глава чудно жига, па у болу,

од умора, путовања, да се игра – не би смела.

А публика очекује, видела је да је дошла,

но Светлана моли тужна, главобољна, лица бела,

да у њено име кажем да би кући сада пошла

и да ћемо наћи датум да наступи другог пута,

али ја је убеђујем – да би бољка одмах прошла

чим би стала пред публику темом Кола надахнута,

златоусте прве речи са кореном јаког духа

отклониће бол у глави, јер ће озон апсолута

очистити умор душе и земнога људског руха;

поверова, и прихвати, неста вражјег калауза:

предавање текло тихо, не чује се чак ни мува,

а Светлана руји, светли, радосница сија суза,

прође време као минут, загрмеше овације,

осмех цакли из очију, стиже утом братска пуса,

неста бола из Лондона и све поста скроз друкчије.

Ја оздравих, рече Велмар, и загрли – као мајка,

ово ми је нешто ново, никад досад било није,

нешто сасвим ван времена, стражиловска нека бајка.

      (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)