РАСТКО ЛОНЧАР О КЊИЗИ "ЛИЈА ПАНДЕМИЈА"

ЛИЈИ НЕДОХВАТНО

(Ненад Грујичић, Лија пандемија. Београд: Институт за дечју књижевност, 2023)

Када се кроз неколико десетлећа буду писале савремене историје, епоха коронавируса ће остати обележена годинама – почетком и крајем – и бројем жртава. Темељнији историчари ће констатовати на које је начине пандемија променила глобалну политику, економисти узети ово време за доба почетка разгранавања услуге кућне доставе и малих бизниса, психолози ће говорити о последицама изолације на појединце и породице. Сваки научни еснаф ће тражити резултате који га занимају, док ће човек, у својој бити, остати мимо свачијег интересовања.

Када нас кроз неколико десетлећа, они што долазе за нама, буду питали како смо се понашали за време пандемије, имаћемо различите приче. Сетићемо се како смо гледали грабљење брашна, шећера и тоалет папира по радњама (или и сами дали свој допринос хистерији), како смо проводили викенде закључани (завидећи по први пут у животу пензионерима који су имали слободу кретања у одређеним сатима), куповали кучиће и мачиће (и не само њих) да бисмо имали изговор да изађемо у шетњу, како смо откривали таленте које смо до тада запостављали (па је многи од тада – коначно – постао сликар, вајар, мајстор савијања папира, глумац или забављач путем друштвених мрежа), како смо најближе – породицу и пријатеље – гледали преко екрана и довијали се на све начине да та баријера делује невидљиво. Много ћемо догодовштина и духовних криза имати да препричамо, углавном се ослањајући на то како је било тешко. Били смо затечени и неспремни, и најтеже је било признати да до тада нисмо имали животно упориште, темељ који би нам помогао да пандемију превазиђемо без већих последица.

У атомској породици Грујичића, коју чине мала Даница, и мама (Милена) и тата (Ненад), читамо ли Лију пандемију, делује да су ствари текле глатко, или, макар више глатко него што многи од нас могу да кажу за своје пандемијско и изолационо искуство. Грујичићи – јер ова књига је несумњиво аутобиографска – живе као породица и мимо пандемије, и стога је њихова прича она која улива наду, и извлачи смех.

Четири су, судећи по књизи, кључна приступа животу и живљењу у време пандемије: прво, постојање свести о ономе што је било, и што је нормално, што смо као нормално доживљавали. Друго су вежбе и игре за развој ума, разума, логике, интелекта. Потом, као треће, ту је вођење рачуна о изгледу, о хигијени и лепоти, и на крају, као четврто, значај породичног јединства и заједничко учествовање у сваком од ових аспеката. Пођимо редом.

Када помињемо значај сећања на прошло време, на чињеницу да је било могућности да се иде у школу – што је изузетно значајно за перспективу мале Данице, која је илустрацијама постала коаутор Лије пандемије – говоримо о томе да је свест о прошлом значајна у тренуцима када се намеће и заговара једно стање које је названо новом нормалом. Наравно, као и у свако време када се жели макар мало променити светски поредак и свакодневни живот, онај који жели да мења инсистира на екстрему: у овом случају, на затварању, изоловању, удаљавању из школе, онемогућавању непосредног дружења и игре. Он то чини да би могао да добије потребну дозу промене након што криза прође. У којој мери је то тако било, рећи ће нам дани који долазе. Колико је било значајно очувати познавање сопствене, непосредне прошлости, и не одрицати је се као животног вјерују, о томе је сувишно и говорити. Она је предуслов сваког даљег делања, и борбе.

Даница и њени родитељи, у виду борбе и разбибриге – истовремено – не раде оно за шта нису кадри (нису напрасно открили, примера ради, да су талентовани за свирање гајди), већ се баве развијањем ума. Они играју реми, шах, решавају ребусе и математичке задатке, заједно гледају и играју чувену и омиљену Слагалицу. Због чега све ово, када је најједноставније решење било малој Даници дати таблет, телефон или рачунар, и на њима  безброј шарених игрица и апликација? Или, са друге стране, усмеравати њену личност у правцу развијања само, на пример, ликовног дара, или свакодневне гимнастике?

Време које смо дочекали након пандемије, а које је доба непосредно пре ње најавило, доба је које је довело логику и здрав разум до огромних изазова. Тренутни тренд је такав да, уколико се осећамо као средње лице двојине, можемо да захтевамо од других да нам се тако обраћају. (Сутрадан може бити и друкчије.) Од појединца се тражи да пружи свој максимум где максимум пружити мора – у оквиру служења финансијском поретку – како би могао бити уважен као појединац са својим осећањима. Цела прича наликује на жељу да се исцеди и сува дреновина људи који заиста имају проблема са сопственим идентитетом и интеграцијом у заједницу, али и да се они који немају сопствени систем вредности и начине функционисања доведу у стање запитаности. Након тога, не постоји количински и квалитативно боља атмосфера за манипулисање оним којем се пружи макар привид разумевања и прихватања.

У том смислу, вежбање логике, когнитивних и свих других способности и компетенција, неопходно је да би појединац – а нарочито дете, које тек треба да крочи у свет за који га припремамо и који смо му припремили – постао јединка која је јака, која не сумња у себе, и која неће пристати на поништавање логике, њој наочиглед. Такође, не развијајући се само у једној области и не овладавајући само њоме, Даница гради темељ да постане полихистор, чија будућност неће зависити од константног прилагођавања тржишту рада.

Потом, у стилу чика Јовином, Даница наставља да води рачуна и о свом креативном изражавању, али и о значају лепоте и хигијене. Прво подразумева развој њеног дара на пољу ликовне уметности – цртања, пре свега – а друго вођење рачуна о изгледу и лепоти (не у оном смислу у ком то развија будућег малог нарциса или стармалост у детета, већ у ком то подразумева бригу о сопственом изгледу, као будућем интелектуалцу који не допушта себи да буде етикетиран као „ексцентричан“ или „на своју руку“, већ који је рођен да предводи у сваком смислу). Вођење рачуна о хигијени, јесте оно које није вођено паником, хистеријом и незнањем (сетимо се екстрема везаних за дезинфикациона средства), које треба да од детета начини хипохондра или бактериофоба, новог Хауарда Хјуза или њему налик личности. Хигијена у Лији пандемији јесте наставак вођења рачуна о себи на онај начин на који су то учили и наши преци од Јове Змаја. То је хигијена елементарна – али темељна, и она подразумева не само умивање и прање зуба и косе, већ иде и до свакодневне фискултуре и одржавања и здравог тела, и здравог духа.

Напослетку, пошто Лија пандемија није приказ живота само једне девојчице, већ и њене породице, потребно је сагледати како су чланови породице међусобно сарађивали – осим у играма и разбибризи, они функционишу у оквирима улога које свако у њиховој породици има, уз довољно времена и за лични простор (колико је појединцу потребно за интроспекцију или обављање оних радњи које се тичу контакта са спољним светом у оној мери колико је то део његове улоге у овој микрозаједници). Они не робују екстравагантностима, нико од њих није личност која зависи од преостале две, нити друго двоје или било кога себи подређује, већ троје чине један ентитет који постоји и ван оквира стана у који су, силом пандемије, затворени.

Само породица која своје (ко)егзистирање није изградила на финансијском темељу – узимања новца и полагања рачуна једно другом – и која нема страх од саживота, чије бивствовање није уграђено у заједницу ван породице (у каријеризам или парасоцијалне односе), може да опстане и да преживи. Њен живот се не темељи на сувопарним разговорима и патетичном резону који прерастају у комику бивања – као што је то, сетимо се, у серији Цео живот за годину дана  Александра Поповића – нити на међусобном комуницирању само у контексту баналних свакодневних проблема, неретко заборављајући на вољење и љубав – какве су све породице Синише Павића. Њихово постојање је заједничко, од ручка и Слагалице, до заједничког духовног и емотивног раста.

*

Лија пандемија није, верујем, само књига за децу, и књига за децу о времену пандемије. Није само за децу, јер ће и родитељи научити много – не само о томе како васпитање иде у правцу детета, већ и којим квалитетима и снагама мора да располаже родитељ, као васпитач (јер грех је, велики грех уколико родитељ сматра да је он само онај који обезбеђује средства, а да децу треба да васпитавају наставници, вршњаци, на крају улица и „живот“). Са друге стране, ово није књига само о пандемији коронавируса (2020–2022?), већ и о сваком другом виду пандемијског погледа на свет, на живот.

Сваки корак, у сваку несигурност постојања – била она старе „нормале“, или нове –  креће из породице. Уколико не постоји снага родитеља, уколико не постоји љубав детета – и обратно – онда у проблему није само појединац (дете или родитељ), већ читаво постојање друштва почиње да почива на темељима који ће се урушити. Тада ће увенути стабљика винове лозе, и чокоти слатког грожђа ће се сами спуштати – различитим лијама, у шапе, и у зубе.