НОВА КЊИГА БРАНКОВОГА КОЛА: "ВЕЗ" ЉИЉАНЕ ПАВЛОВИЋ ЋИРИЋ

Сремски Карловци - Нови Сад, 12. јуни 2023.

ПОЕЗИЈА ИЗ КОРЕНА СРПСКЕ БАШТИНЕ

У издању Бранковог кола, управо је изашла књига поезије „Вез“ Љиљане Павловић Ћирић, која ће бити промовисана на 52. Бранковом колу (8 -18. септембра). Ова врсна песникиња рођена је 1983. године је у Крушевцу. Студирала на катедри за српски језик и књижевност, те на групи за славистику на Филозофском факултету у Нишу. Објавила књиге поезије ,,Од суречја до сумрачја“, ,,Сетосејачи“ и ,,Благо царице Радованице“,  те драму у стиху ,,Бајка о Пријезди и Јелици“. Већ од својих почетака награђивана за најбоље песме на конкурсима, као и за драме за децу. Добитник је награде „Србољуб Митић“ за најбољу песничку књигу у 2022. години. Живи и ради у школама у Сталаћу и Варварину.

Нова збирка поезије, Вез, показује се у пуној лепоти урођеног талента који наставља да шири своје распоне и увећава спратове песничког говора. У корену српске народне магме, ова поезија пламти рођајем сваке речи. Пред очима, и у звуку прочитаних стихова, указују нам се басме, то јест бајалице и питалице, гонеталице и загонетке једног већ увелико изграђеног поетског духа. У том духу су и називи трију колекција песама: Разговаралице, Откривалице и Бај(к)алице. Укупно тридесет три песме, једанаест у сваком циклусу.

            Књига Вез Љиљане Павловић Ћирић доноси поезију снажне имагинације, богате лексике и уочљиве реинтерпретације традиције, то је рукопис пун стваралачке радости и духа. Песникиња поседује моћ артикулисања затомљених и новостворених лексема у песничком говору, те способност трансформисања знакова и амблема традиције у нови степен израза кроз прерастање метафора у симболе. Већ уочена по способностима да завидно влада разноврсним жанровима, ова ауторка ће, нема сумње, наставити да истражује поља књижевности и уметности, и шири креативну лепезу новим плодовима и вредностима.

ПИСМО

Понекад себи напишем писмо.

Она од некад – оној за икад.

Не стигне никад.

КРСТ

Глагољам. Гредем.

Груду под главу.

У руци: крст. Чесницу.

Славу.

ПЕСНИК

Није још ни израстао из песме

А већ се за  песму скратио

И све речено побратио

И неречено повратио.

НЕБО

Питам се:

Што трава нисам зелена

звезди бих небо била?

Одговарам:

Не можеш, мила.

МАСЛАЧАК

Питам се:

Облаку мутном сунце

да л' бих била

Маслачак да сам жути?

Одговарам:

Ћути.

СЕЋАЊЕ

Дишем те.

 Да л су сете тренуци?

 Сећања трнци? Остаци жеље?

Свеједно – меље.

ШУМА

Ту је некада била шума, кажу.

Сакривалиште за звери љуте.

Уточиште, двери круте

за све одбегло.

Сад је поље. Слегло

се ту пусто. У се побегло.

Слутим негдање горобиље,

папрат зелену, шумско иње;

опоре боре борове бура омела,

јалову јеловину јела, па помела.

Девојче се залутало, само,

запути каткат тамо

у зорин цик.

Покрије велом чело бело,

па танак испусти крик:

Глас пребели извија

у  пољу жито нек исклија;

Жито ће брашна,

брашно ће хлеба,

хлебом ће чедо,

чедо ће песму,

песма ће шуму.