СВЕТЛОСНИ ГЛАС ЖИВАНА САРАМАНДИЋА

О ЖИВАНУ САРАМАНДИЋУ, МИЛКИ СТОЈАНОВИЋ И ЊИХОВОЈ ВЕЛИКОЈ ЉУБАВИ

Пише: Ненад Грујичић

"Блиц недеље", Београд, 20. август 2023.

Онај ко је свестан значаја, духовне дубине и симбола Сремских Карловаца, разумеће да су они озвучени вековним појањем талентованих људи, свакодневним литургијским расцватом људскога срца у Богу. Ту су и црквена звона што више пута у току дана означавају и узвисују ток времена на Земљи у овом несвакидашње малом, а великом месту.

Данас око девет хиљада, а у Бранково време четири хиљаде душа, живи подно Стражилова, у српском Сиону. Светлост и звуци, тако назвах пре две деценије једну своју књигу песама у Српској књижевној задрузи. Да, Сремски Карловци и Стражилово то јесу, светлост и звуци времена земног ка вечном животу.

А тек младо певање у најстаријој српској, Карловачкој (1791), Бранковој гимназији и три године млађој Карловачкој богословији „Свети Арсеније Сремац“. Ове две младолике установе у свом старом корену држе у континуитету духовни и просветни живот данашњи Сремских Карловаца, онаквих каквима их овде доживљавамо и представљамо.

Нека вас не завара бирократска хладноћа општинских шалтераша и велики број паса луталица и мачака по улицама овога славног места, па онда и потрага за њима преко фејзбука и других социјалних мрежа. Сремски Карловци су свето место српске духовности, писмености и културе. Они поседују надвремени ореол кога су свесни ретки људи што не маре за тренутну обневиделост партијско-административне ограничености и надмености.

Ако хоћеш да водиш тако славно место на српској културној мапи, онда није довољно да се протоколарно појавиш с краватом и празноликом свитом у строгом центру градића, и сликаш се за информативни програм неке страначке телевизије, већ је потребно заћи у оронуле и заборављене улице и уличице, у град без плаже на Дунаву, то саопштити грађанима и признати себи да се опет мало или готово ништа не ради.

Нису Карловци грађевински полигон за испирање Јанусових лица дебелих народних новчаница, већ нешто сасвим друго. Они не желе да буду на брзину обновљено (окречено) Потемкиново село без консултовања релевантних мештана и културних неимара. Толико пута су многи прелетачи покушавали и све им је падало у лакрдију и бесмисао. Карловачки винари и медари, професори и духовниици то најбоље знају, требало би их упитати за савет.

Сећање на Живана Сарамандића (1939 – 2012) има, некако, посебан пријатељски предложак садржан у људикању у Сремским Карловцима. Овај надарени и радосни уметник и човек волео је Сремске Карловце као да их је познавао и пре рођења. Долазили су, заправо, готово увек заједно у овај Бранков светлосни градић, Милка Стојановић и он, обоје бардови оперске уметности и сцене у земљи и свету.

Живан је попут дечака, а онако крупан, проговарао из опуштене жице свога бића, једноставан и моћан у исти мах, најпре зато што се не хвали и ничим не показује да је он –  Сарамандић, звезда оперског певања, а с њим и лакокрила, блистава му супруга, оперска дива – Стојановић. По повратку са наступâ у Америци, на пример, Милку је младу, већ уврштену у четири најлепша оперска гласа 20. века, на аеродрому дочекивала група новинара и телевизијских камера.

Са лавиринтом искушења у младости, Живан Сарамандићу се у једном тренутку указала светлост која га је позвала да се животно бави певањем. Родио се у Београду, али основну школу и гимназију завршио у Аранђеловцу, где се данас у парку Буковичке бање налази авенија с његовим именом и спомен-биста, рад вајара Зорана Кузмановића. Уписао се на Економски факултет у Београду и догурао до апсолвентског стажа (1962), а онда нагло, како се то већини судбински важних уметника догађа, све напустио и посветио оперском певању. Похађао је  часове код Зденке Зикове, велике оперске певачице тога времена. У Народном позоришту запослио се  1968. године ступивши на сцену као велики таленат и остао непоновљив целога живота.

Бранково коло одувек је окупљало оперске певаче и тиме украшавало своје манифестације и програме. Тешко је замислити Свечано отварање мартовских „Пролећних Бранкових дана“ или септембарско „Бранково коло“ без оперских уметника различитих генерација, са посебном подршком младима, онима који започињу неизвесу уметничку каријеру. Али, приређивали смо и самосталне концерте истакнутих оперских певача у Сремским Карловцима, у акустичној сали славне гимназије.  

Овде се најчешће пева Радичевићева поезија, али и песме других песника чији стихови одговарају композиторима, као и песме из наше и светске баштине. Осим, и најпре, на српском, на програмима Бранковога кола могли су се чути и певачи који композиције изводе и на италијанском, руском или немачком језику. Колико је важна симбиоза написаног и певаног, својевремено је у Бечу рекао Волфганг Амадеус Моцарт: „У опери текст мора бити послушна кћерка музике“.

Да бисмо до краја разумели контекст у којем наступају оперски певачи у Сремским Карловцима, песници и други уметници, потребно је у овом тексту призвати оперска имена која су досад певала на Бранковом колу у славу неумрлога младића стражиловске лирике,  великог песника српског романтизма, Алексија (Бранка) Радичевића.

Прелепа и акустична свечана сала Карловачке гимназије одушевљава оперске певаче и друге уметнике који у њој показују своје божанске дарове, као и публику која не штеди дланове. Зидови су богато украшени орнаментима у виду фризова инспирисаних средњевековним мотивима, а таваница је декорисана орнаментима у духу сецесије, док бордуру (оквир, венац, поруб) испуњавају мотиви стилизованих палмета (украси на грчким сводовима у облику палминог лишћа или гранчица). Упркос свом хетерогеном концепту, ентеријер свечане сале је значајан и по томе што је један од ретких примера сачуване зидне декорације с краја 19. века у амбијенту световног, нецрквеног миљеа. У таквом амбијенту, мотивисани и инспирисани, наступили су бројни оперски певачи.

На самом заснивању Бранковога кола 1972. године, а и касније, био је понеки оперски наступ и у холу Патријаршијског двора Српске православне цркве у Сремским Карловцима.

На Бранковом колу певали су многи оперски уметници, од најчувенијих, и већ минулих са овога света, до младих и најмлађих: Мирослав Чангаловић, Жарко Цвејић, Милка Стојановић, Живан Сарамандић, Милица Миладиновић, Звонко Крнетић, Вера Ковач Виткаи, Призренка Петковић, Јулија Бисак, Јадранка Јовановић, Тања Обреновић, Виолета Срећковић, Тамара Марковић, Анђела Сарамандић, Сузана Шуваковић, Јелена Бодражић, Александар Саша Петровић, Сенка Солдатовић, Агота Кучера Виткаи, Марија Дебић, Ивана Димитријевић, Оливера Дукић, Зорица Белић, Катарина Брадић, Весна Поповић, Жељка Здјелар, Изабела Гужвањ, Весна Аћимовић, Александра Петровић, Данијела Јовановић, Памела Киш, Маја Андрић, Љиљана Лишковић, Горан Стргар, Ивана Поповић, Адријана Кувељић, Светлана Ђокић, Огњен Миливојша, Наташа Рашић, Албина Смајловић, Александра Плетикосић, Астина Брачер, Јована Рогуља, Алекандра Коцић, Душан Дакић, Силвиа Минеа, Адриана Петровски и други.

Тако је, на пример, у недељу, 8. октобра 1972. у холу Патријаршијског двора у Сремским Карловцима, у 11 сати започео концерт Мирослава Чангаловића (Гламоч, 1921 –  Београд, 1999), славног и у много чему непревазиђеног оперског певача. Поводом свога доласка на 1. Бранково коло, пре пола века, Мирослав Чангаловић је дао изјаву коју је тада пренео подлистак „Бранково коло“ у листу Дневник:  „Увек ми је била блиска идеја о Карловцима као центру специфичних уметничких манифестација. Мало је градова са таквим условима за стварање атмосфере која инспирише и надахњује уметнике.“

О томе пишем, поред осталога, у књизи „Коло, коло, наоколо“ која ће се у издању РТС-а појавити до београдског сајма књига. Подлистак „Бранково коло“ доноси текст „Чангаловић пријатељ металопрерађивача“, у којем сазнајамо да је наш тадашњи највећи оперски певач одбио да прими хонорар у износу од пет хиљада динара и одлучио да га поклони деци слабог имовног стања за куповину књига и школског прибора. Конкретно, хонорар је упутио ђацима Металопрерађивачке школе „Тито“ у Новом Саду, а они су му за узврат израдили бронзану плакету са Брозовим ликом, и захвалницу. То је повезано са причом да је Тито био бравар, мајстор металопрерађивачке струке. Затим, све културно-уметничке секције ове школе удружиле су се у заједничку којој су потом дале Чангаловићево име. Након три године, Мирослав Чангаловић је поново наступио у Сремским Карловцима, на 4. Бранковом колу, 28. септембра 1975. године, у Карловачкој гиназији која је тада носила име "Бранко Радичевић".

Познато је, и треба понављати, да је Бранко Радичевић песник на чије стихове написано је преко деведесет музичких композиција, са нотама Јована Пачуа, Светолика Пашћана Којанова, Јосифа Маринковића, Роберта Толингера, Исидора Бајића, Љубице Марић, Дејана Деспића, Љиљане Петровић, Корнелија Ковача и других. Једна од најчешће певаних песама у извођењу оперских уметника, поред чувеног „Бранковог кола“ (дела из „Ђачког растанка“ композиторâ Јована Пачуа и Светолика Пашћана Којанова) у извођењу разноврсних хорова и оперских певача, јесте Радичевићева антологијска песма „Укор“, композитора Јосифа Маринковића.

Незаборавни оперски певачи, искрени пријатељи Бранковога кола,  били су, дакле, Живан Сарамандић и Милка Стојановић, наши чести и драги гости, праћени са великом пажњом и бурним аплаузима озарене публике. Обоје су носили детињу чистоту душе и снагу божанског талента на насмејаним лицима, „са очима изван сваког зла“.

Толико природности и љубави у контактима с овим врхунским уметницима говори о томе да су велики ствараоци и људи, што ће рећи прави песници, музичари, глумци и сликари, једноставни и радосни људи, испуњени срећом што поседују од Бога дар о којем су израна стекли свест, таленат за таленат – да снажно носе дар с неба и неоптерећено се крећу на јавној сцени, међу људима и обожаваоцима, успешно надилазећи искушења и препреке којих увек има.

Живан Сармандић увек је певао с дланом на грудима, тик испод грла, и тако остао у звучном сагласју с ауром која је покривала и чувала његов телесни и духовни хабитус. Говорио је да на тај начин у потпуности слуша себе док пева. Радовао се и волео да пева у Карловачкој гимназији где се школовао најчувенији Сремскокарловчанин, велики песник, иначе рођен у Броду на Сави, чију ћемо велику 200. годишњицу рођења свечано и богато, ако Бог да, обележити наредне године.

После Живанових и Милкиних наступâ текли су разговори пуни озареног поверења и потребе да се отварамо,  да ништа не мистификујемо, да допуњујемо слике и детаље из наших јаросних исповести. А с њима се то могло, јер су веровали домаћину, и он њима, никад није било „зађевица“ око било чега, најмање око трошкова и папирологије. Једна  не баш упућена новинарка упитала је Живана Сарамандића зашто оперски певачи воле толико да се друже, на шта је он рекао да то уствари није тако, да он и нема неког великог оперског певача за дружење, а и ако има онда никад не причају о опери и певању.

Није волео алкохол, тек протокола ради можда би навио чашу, и Милка с њим,  али би оставили неиспијену. Испричали су ми у просторијама Бранковога кола много тога, а доносим ево једну причу која говори о великој преданости уметности, судбинској посвећености сопственом дару и путу на Земљи. Наиме, догодило се да су се једном, пре распада наше Југославије, у возовима мимоишли на железничкој станици у Београду. Милка се враћала са наступа у Келну, кроз Београд, не силазећи с воза,  настављала у Варшаву, а Живан се враћао из СССР-а , и у истим тренуцима, пролазио кроз Београд, такође не излазећи из воза, продужио у Немачку.

Неко би ту нешто можда и замерио, (мало)грађански се искосио и почео да попује: како су могли тако да поступе? Међутим, толика је то била љубав, и међусобна, и према оперској уметности, безрезервној посвећености и одговорности према божанском таленту и публици на два краја света. То је пример који може да подучи неодлучне и младе да ли да се баве уметношћу уколико ће их земаљско заљубљување ометати у томе, и у засенак бацити дар за дар, или ће, пак, умети да граде и једно и друго, имајући увек у себи и нешто треће – Божје, па да то све у овом животу  прерасте у агапе, у  апсолутну љубав.

Милка Стојановић изражавала је дивљење према Бранковом колу и његовом концепту рада, и светлећег погледа ширила руке у славу нас, и хвалила домаћина, и приватно и јавно, нема сумње духовно импрегнирана великим искуством у инострнству и увидима у облике организације јавних културних догађаја на сценама широм света. Онаква каква је била, игрива и кликтава,  отворена и директна, уперивши руку на мене у просторијама Бранковога кола,  једној својој пијанисткињи, ангелски насмејана, гласно рекла: „Удај се за њега, шта чекаш!“

Живан Сарамандић имао је богату и несвакидашњу каријеру, остварио је незаборавне улоге у „Кнезу Игору“, „Фаусту“, „Севиљском берберину“, „Борису Годунову“, „Дон Карлосу“, „Кнезу од Зете“, „Дон Кихоту“, те у операма „Иван Сусањин“, „Набуко“, „Ернани“,  „Порги и Бес“, „Моћ судбине“ и друге. Био познат, и у свету цењен, и по интерпретацији руских народних песама, али и црначких духовних. Често је наступао на оперским сценама  Баљшог театра у Русији и Карнеги хола у Америци, те на чувеним позорницама у Атини,  Прагу, Варшави, Бечу, Одеси, Кијеву, Санкт Перебургу, Берлину, Паризу, Даблину, Софији и другде.

Његов бас био је племенит и лековит, ко би га слушао, здравље би му се поправљало. На Бранковом колу размењивали смо позитивну енергију и уживали говорећи Радичевићеве стихове: „Певам дању, певам ноћу, певам, селе што год хоћу!“ О широкој лепези емоција које је изазивао антологијски глас Живана Сарамандића, подоста би могао рећи и један запис Милана Кашанина: „Ниједан звук на свету толико нас не радује, не растужује, не смирује, не потреса, као људски глас: њега не производи механизам, него људско биће. Певање је непосредно и чулно као љубав.“

         На фотографији из архива Бранковога кола: Живан Сарамандић на 20. Бранковом колу, Карловачка гимназија, 1991.

Ненад Грујичић

ЖИВАН САРАМАНДИЋ

Тамо где је певао, ницале су обале,

са мора су таласи лупали о хридине,

нимфе су израњале, арије их спопале,

океан је кључао из дубине нигдине,

потапaо плимом је и луке и бродове,

пучина је тргала и ланце и дизгине,

на окупу држао старогрчке богове,

капацитет гласа му било звоно небеско,

звуци се сабијали у космичке стогове.

Карловци би постали пристаниште оперско

кад би Живан стигао – да векове помери,

а Бранково коло је било место стратешко

одакле се уметност ширила у намери

да одува глупости и естрадни кичерај;

са шаком на грудима витез пев’о у вери

да таленат може све – да здухаче отера.

Сарамандић словио као нови Шаљапин,

имао је Божји глас, сиње грло етера,

а кад пружи јаки бас – к’о рударски динамит,

певао је он и џез, госпел, руске баладе,

наше старе, балканске, где мирише рузмарин,

а из баште коју је, уз бојење ограде,

уређив’о као принц, све потребне поправке

изводио лично он, најситније дораде,

мајстор кућни, насмејан, рајске руке занатске;

да додамо и ово – не би смело пропасти,

економски факултет притиснуо до даске,

ал’ је као апсловент, неће вам се допасти,

напустио студије и зграбио оперу

као своју судбину бежећи од напасти.

Певање му донело за тај потез оверу:

да је само такав пут могао се случити –

к’о што Пенелопа је послужила Хомеру

да Одисеј заплови по бескрајној пучини,

тако Милка чекала, можда и не слутећи,

да у њезин живот ће један Живан ступити

и да нико никоме неће више утећи:

нашли су се јин и јанг, андрогинска милина,

а у таквом сусрету, који јесте највећи,

уметност и љубав су апсолутна истина.

         (Из књиге Ненада Грујичића „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)