НА СТРАЖИЛОВУ ДАН ПРЕ СВЕЧАНОГ ОТВАРАЊА 52. БРАНКОВОГ КОЛА

Стражилово, 7. септембар 2023.

ПОДСЕЋАЊЕ НА 140. ГОДИШЊИЦУ ПРЕНОСА ЗЕМНИХ ОСТАТАКА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА ИЗ БЕЧА НА СТРАЖИЛОВО

Дан пре почетка 52. Бранковог кола, обишли смо Стражилово где ће у суботу 9. септембра 2023.  бити одржани програми у знаку 140. годишњице преноса земних остатака Бранка Радичевића из Беча на Стражилово и свечаног уручења полувековне награде „Стражилово“. Облепили смо плакате-постере, пре свега на „Бранков чардак“, традиционалнии ресторан где ћемо по завршетку програма приредити мали коктел-ручак за лауреате и учеснике овогодишњег „Стражиловског митинга поезије“.

Попели смо се и на сам врх, до Бранковог гроба и споменика подигнутог 1885. године, два лета после славног преноса костију Бранка Радичевића из Беча.  Доносимо данашњи снимак споменика који је одолео недавним великим олујама што су порушиле и почупале дрвеће и стабла на Фрушкој гори. На стази до Бранковог гроба лежи попречно дрвеће, али нам чврсто обећаше из Националног парка "Фрушка гора" да ће у току сутрашњег дана све то средити за суботу.

И европска штампа писала је о митском преносу Бранка из Беча на Стражилово. Вест из недељника „Џон Бул“ (Лондон, субота, 4. август 1883. године) пронађена је истраживањем Милене Грујичић, и доносимо је, ево, у њеном преводу с енглеског језика: „Ове недеље, земни остаци најпопуларнијег српског песника уклоњени су са гробља Св. Марка у Бечу и пребачени на Стражилово, близу Карловаца, које је песник одабрао за место свога починка. Бранко Радичевић, или само – Бранко, како је обично у народу називан, рођен је у Броду 1824. године. Он је имао највећи утицај на књижевни развој српске нације. Бранко се може назвати и зачетником модерне српске књижевности. Као лирски песник, он се, можда, најбоље може описати као српски Бернс, и као такав, српски песник par exellence. Бранкова највећа амбиција – да посети фатално Косово Поље и напише еп о тамошњој бици – спречена је његовом прераном смрћу 1853. године.“

У Бранковом времену, епохи националног препорода многих народа у овом делу Европе, и српски је имао своју потребу – да се уједини на целокупном балканском простору. Међу песницима у то доба било је популарно писати на тему родољубивих кола, локалних и ширих, па су се тако појављивале песме о славонском колу, далматинском, бачком и другим колима. И, штампане су у тадањој периодици песме са таквим називима и садржајима. Песници су били махом анонимни, аматери, што би се данас рекло, дакле, често и недовољно талентовани, понесени идејом локалног патриотизма, каткад и племенског.

Бранко је то пратио и читао, и увидео своју шансу. Као талентован песник, он је у „Ђачки растанак“ унео „Коло“ у којем призива Србе из свих крајева на јужнословенском делу Балкана, из аустријског и турског царства. Он их позива и именује по географским областима и (по)крајинама. Када каже: „Србијанче огњу живи/ Ко се теби још не диви“, он мисли на Србе који живе у Кнежевини Србији, на Србијанце. А када пева: „`Рваћане не од лане/ Одувек си ти без мане“, Бранко мисли на Србе на другом, аустријском делу географије, на Хрваћане, што је иначе назив од миља за Србе у тим крајевима, где вековима живе Банијци, Кордунаши и Личани, крајишки Срби.

И даље, у „Ђачком растанку“, Бранко се обраћа Србима по областима где живе, па их тако и назива – у Босни: „Ој, Босанче стара славо,/ Тврдо срце, тврда главо“; у Херцеговини: „Ао, Еро, тврда веро,/ Ко је тебе јоште теро?“; у Срему: „Ао, Сремче гујо љута,/ сваки јунак по сто пута“; у Црној Гори: „Црногорче, царе мали,/ Ко те овде још не хвали“; у Далмацији: „Ој, соколе, Далматинче,/ Дивна мора дивни синче“; у Дубровнику: „Ој, ти красни Дубровчане,/ Наш и данас бели дане“; те у Славонији, Банату и Бачкој: „Ој, Славонче танани,/ Банаћане лагани,/ Ој, Бачвани, здраво, здраво,/ Ко ј’ у песми већи ђаво!“ Затим, позива, и даље, све Србе расуте диљем Дунава и Драве, али пружа руку, дабоме, и њиховим комшијама да се, бар на трен, придруже, заиграју и осете окићено српско коло: „И ви други дуж Дунава,/ и ви други где је Драва,/ И сви други тамо амо,/ Амо да се поиграмо!“ Ваља уочити, и овај детаљ у „Колу“: Херцеговци и Далматинци, на пример, или Славонци, Сремци, Бачвани, и Банаћани – то нису што би се данас рекло конститутивни народи, то јест нису посебне нације. Њиховим именовањем Бранко уствари, и даље, помиње и не заборавља све географске крајеве где живи српски народ. Временом свест о томе се мењала, онако како би идеологија зајашила српски народ, па је и Михиз једном приликом рекао да Срби и не знају да је Бранково „Коло“ српско.

Бранко Радичевић као да је писао „Коло“ из визуре данашњег времена на Балкану. То његово „Коло“ и данас је и те како актуелно, могло би бити позив на уједињење српског народа после распада Југославије деведесетих година прошлог века. Само да је мудре главе да то види, објасни и у миру реализује. Ето, шта су песници – прекогнитивни чудотворци, они чак надскоче сопствене иницијалне идеје, релативизују време, то јест распрше у парампарчад наметнуте концепте током историјских фаза и разноразних идеологија и политика, које у сукобима и крви стварају и разбијају кратковеке државе.

У припреми преноса земних остатака Бранка Радичевића, у два покушаја, из Беча на Стражилово, у илустрованом календару „Орао“, 1877. године уредник Стеван В. Поповић, поводом дéла поеме названог „Бранково коло“ у „Ђачком растанку“, каже да је то “симболичка фигура којом песник спаја све Српство у једно; задахњује га успоменама на славна јуначка дела предака и одушевљава га за бољу будућност“. Затим додаје: „Вид поскочице којом јури овде поема на вис, тако је згодно изабран, да песниково одушевљење узноси свакога муњевитом брзином у оне више сфере, где престаје сва пределска и племенска разлика, но се све Српство спаја у једно коло.”

Дакле, Српство у „Колу“ Бранковом, и то великим словом исписано, живуће је и истинито, логично и природно као препородна идеја у 19. столећу. Век касније, Миодраг Поповић каже: „Коло братства, најпопуларнији Бранков текст, пева се и игра као посебна игра. Кола младих српских родољуба била су у Бранково доба знак националног пркоса и поноса.“

По неким сведочанствима, нема сумње да се „Коло“ Бранково појавило и 1846. године на једном балу у Бечу у сали „Софијиног купатила“. Коло је повела Вукова кћерка Мина Караџић, Бранкова неостварена љубав, одевена у српску народну ношњу са фесом и кићанком. Уз Мину су се у коло хватали наши млади који су тада из свих српских крајева живели и школовали се у Бечу. Дабоме, било је и Бечлија, и других, у колу те вечери, и касније, и другде – да осете, што би Петар Кочић рекао, „слатку душу“ српску, распевану, разиграну, душу бранковску која воли и љуби сваког добронамерног, као сестру своју или брата свога пред Богом.

Дакле, „Коло“ Бранково релативизује све пределске и племенске поделе српскога народа расутог у аустријском и турском царству, а примарним делом настањеног у тадашњој Кнежевини Србији као нуклеусу српског друштва и државности. И у поеми „Пут“, пред осталога, Бранко Радичевић предочава српско јединство у борби за матерњи језик, извор народне чистоте, па се наспрам совуљаге као симбола српске раскорењености указује слика спасоносног јата уједињених птица одасвуд:

Једна – друга – баш читаво јато,

Али јато, брате, умиљато,

Све славуји са Дрине и Саве,

Са Неретве воде и Мораве,

И са Крке, Лима и Цетиње,

И са мора, оне воде сиње,

Долетеше, одма’ попадаше,

На јаворе дрва поседаше,

Запеваше српску царевину,

Српску славу, српску госпоштину.

И, коначно, и данас, на Бранковом гробу на Стражилову, на споменику подигнутом 1885. године, испод златног крста златним словима је исписано: БРАНКУ – СРПСКИ НАРОД.  Споменик је конструисао београдски архитекта Светозар Ивачковић, родом из Баната, а потребне радове извео каменорезац Петар Китузи. Два доња степеника направљена су од топчидерског камена, а трећи од камених коцака планина где живи расути српски народ, на којима је ћириличним словима исписано: Фрушка гора, Динара, Клек, Ловћен, Пљешевица, Вршачки брег, Велебит и Авала. Треба ли томе шта додати?

У Бечу, 1883. године, на челу са Пајом Марковићем-Адамовим, који ће касније постати власник и уредник листа „Бранково коло“ (1895—1914), формиран је нови Одбор за организовање и пренос Радичевићевих земних остатака на Стражилово. То је била изузетна идеја, високо изражена свест о значају таквога чина са митским предзнаком, то јест знаком имена и дела Бранка Радичевића, а тиме српског идентитета и континуитета.

За разлику од првог покушаја, 1877. године, све је кренуло како ваља: организоване су многобројне приредбе, сéла и забаве чији је приход био намењен за трошкове преноса Бранка. Новосадска „Застава“, 1883. године, из месеца у месец, доноси дуге спискове имена приложника из свих крајева где живе Срби, који новчано и на друге начине помажу из Дубровника, Новог Сада, Задра, Београда, Сплита, Пожаревца, Книна, Сомбора, Сења, Кикинде, Карловца, Будве, Загреба, Крупња, Вршца, Брода, Лознице, Граца, Беча, Дрниша, Каменице, Земуна, Котора, Херцег Новог, Суботице, Бечеја, Рисна, Руме, Вуковара и других градова. У низу наведних градова, и по ширини географије коју они показују, наново се, на јасан начин указало „Коло“ из „Ђачког растанка“. Најлепши венац, са Бранковим именом, искован од чистог сребра у Русији, поклонио је црногорски кнез Никола. Венац се данас налази у Завичајном музеју у Сремским Карловцима.

И, све се то догађало много пре Првог и Другог светског рата, који су донели стравичне дисконтинуитете у српској историји, то јест у онтолошкој вертикали српскога народа. Дошле су две Југославије, као државне творевине различитих идеологија, иначе, веома лепих замисли и претпоставки, но ипак патетичне идеализације јужнословенског братства на Балкану. У стварности, горко се испоставило, две велике утопије. У оба случаја, Југославија је уништавана од стране оних који нису хтели са Србима да живе у истој држави. Обе се разбијене, ова последња у парампарчад, не остављајући иза себе ни камен на камену. Једноставно, тадашње политичке елите нису биле дорасле југословенској идеји.

                                                                                                                                              Ненад Грујичић

      На фотографији: Ана Гојковић, оперативна сарадница Бранковога кола, Стражилово, 7. септембар 2023.