Нови Сад - Бања Лука - Приједор, 17. септембар 2023.
ПЕСНИК ПРОЧИТАО ДЕЛОВЕ ПОЕМЕ НА 51. КЊИЖЕВНИМ СУСРЕТИМА НА КОЗАРИ
У издању „Бесједе“ из Бања Луке, љубазношћу и предлогом власника издавачке куће, господина Ненада Новаковића, управо се појавила књига-поема Ненада Грујичића „Козаро, сејо и прамајко“. То се догодило баш у данима 51. Књижевних сусрета Козари, где је и ове године, наступио Ненад Грујичић, иначе родом из Приједора, из Поткозарја, са Козаре. Делове поеме из књиге-поеме „Козаро, сејо и прамајко“, Грујичић је говорио на Академији поводом свечаног отварања 51. Књижевних сусрета на Козари 15. септембра у приједорском позоришту и на традиционалном „Поетском часу“ на Мраковици, 16. септембра на Козари. Судећи по рекацији публике, по дужини громогласних аплауза, књига је изванредно примљена и доживљена емотивно и снажно, добоко у срцима разноврсне публике, младе и омладинске, средовечне и старије.
Иначе, део поеме појавио се током августу на две средње стране београдских „Вечерњих новости“, а потом на сличан начин у бањалучком „Гласу Српске“ и приједорском „Козарском вјеснику“.
У књизи „Козаро, сејо и прамајко“, ауторка поговора је Данијела Регојевић, млада бањалучка песникиња, ауторка књиге песама „Сјеноход“ у Бранковом колу и лауретакиња награде „Стражилово“. Доносимо њен поговор у целини.
НАД КОЗАРОМ У ВРЕМЕНУ
Један од најзначајнијих пјесника српске неомодерне књижевности, Ненад Грујичић, чија, поред осталог, горчина и бриткост у богатом језику и имагинацији буде и одржавају сјећања на застрашујуће дијелове српске историје, не дозвољава да нехај и туђи пропагандни планови закључају легендарну Козару у заборав. Као и прије двије године (2021), послије поеме „Шеснаест година разапет на великом дрвеном крсту на Мраковици“, овај пјесник изњедрио је још једну величанствену поему, „Козаро, сејо и прамајко” (Речитатив о геноциду, забораву и слободи), у којој подсјећа на библијско страдалништво српског народа за вријеме Другог свјетског рата на Козари. Он уствари ствара живе споне између прошлости и садашњости, то јест указује на данашње синдроме који подсјећају на вријеме пред анексију Босне и Херцеговине или пред почетак Првог и Другог свјетског рата.
У свему томе, и оном што живимо данас, пјесник уочава истог незаситог завојевача и непријатеља који, иако два пута поражен у двадесетом вијеку, поново се приближава нашим предјелима и крајевима, ливадама и рудницима, кућним праговима и столовима, безобзирно жели да се домогне дефинитивне побједе над српским народом на Балкану.
Крајем прошлог вијека тај исти завојевач завадио је и у грађански рат гурнуо народ истог језиком, са три вјероисповести, и успио у томе, да закрви памет свима помоћу медија, за заврти обичне људе што не успијевају да се ослободе, око врат,а стегнуте оне старе западњачке максиме: завади па владај! Исти непријатељ, преобучен у јудински загрљај, незасито жели поново да пали огањ на брдовитом Балкану. Пјесник каже: „Стиже нам пљачкашка инкарнација/ с нагонима Првога и Другога свјетскога рата/ да покори наше душе и мишице, образ и част,/ да удари жиг на наша чела и вратове,/ да под вражјим печатом све исјече,/ исциједи и сасуши до бола,/ а крвљу наших рана и модрица/ упише своје име у окупаторски катастар,/ отпише наше претке и затамничи нам дјецу.“
Пјесник нас враћа у период катаклизме на Козари и тугује за пострадалим српским живим душама, обраћајући им се редом, и користећи се најтананијим ријечима у ритму новоспјеваног речитатива, умјетничког дјела између говора и пјевања. Пјесник помиње свог младог стрица Сретка Грујичића Среду, који је изрешетан њемачким рафалима и никад пронађен: „Ни костију, ни трага од твога гроба, стриче мој млади,/ ни капе, ни каиша, ни ципеле твоје нема,/ а ево металних шљемова из Берлина и Дрездена./ Ко је ту коме долазио у походе да гања и убија?“
Пјесник отвара личну рану на грудима, али његов бол разраста у бол и жал за страдалим српским народом у цјелини у надирању њемачких и усташких фаланги што усмрћују Козару и њено становништво. Сходно томе, и поема „Козаро, сејо и прамајако“ израста и прераста саму себе, пламтећи на врховима крвљу орошене планине као подсјетник нама данашњима, и будућима, да увијек памтимо и никад не заборавимо да се догодио генцоид над српским народом на Козари, геноцид заборављен и неосуђен од планетарних институција и политичких конвертита са земаљском правдом богиње Јустиције, коју империјални западни свијет држи у својим крвавим рукама, у мрачном власништву. Али, Божја ријеч је посљедња... и пјесник каже: „О, Боже, милостиви и једини,/ сапери са људскога чела гријех и зло,/ и просвијетли ум, чемер и јад на земљи/ од које смо пролазни саздани сви,/ у коју се враћамо тијелом и копамо.“
Поема уствари започиње пјесниковим отпором да наступа са ауторима који не знају гдје се налазе када на „Пјесничком часу“ на Мраковици читају некакве своје стихове писане у досади или вјештачком експерименту, стихове „о шпагетама или глистама послије кише“, „о далеким океанима са крузерима, вискијем и доколичарима“, „о парфемисаним шетачима у надуваним престоницама Европе“. Пјесник из свога ранијег конкретног искуства на књижевној Козари преноси атмосферу наступа залуталих пјесника и њихових прочитаних стихова који су стотинама миља удаљени од теме Козаре и њене епске трагедије што не дозвољава такву небригу и ноншаланцију, заборав и импровизацију, не прихвата празан приступ, свјесно или несвјесно негирање и заборављање огромне трагедије на Козари. На Козари је тако изоштрена тачка трагедије Срба на Балкану да јој се мора прићи са много пажње и разумијевања, бдијења и љубави.
Грујичић маестрално персонификује Козару у мајку и прамајку, сеју и посестриму, и рида у њезином крилу, слично вапају Скендера Куленовића у поеми „Стојанка мајка Кнежопољка“. Сличности између ове двије поеме нису случајне, као што су разлике очигледне, јер су обје вјечни бастиони и свједоци страдалништва на Козари. Грујичић и цитира неколико Скендерових стихова да би након осам деценија изразио свијест и спој са чувеном поемом. Тај дјелимични додир потребан је у токовима времена јер је ријеч о Козари, они омогућавају пјеснику да лирско-епски изваја генезу таквог јаука у српској новијој поезији и створи нешто потпуно ново и оригинално, нешто актуелно што одише уневрзализмом. Грујичићева нова поема је везана за данашње вријеме и опасношћу која се надвила над српским народом: окупација са губљењем слободе и идентитета.
Пјесник прецизно дијагностификује понашање надолазећег и присутног окупатора и све његове амбиције освијетљава. Ово је и другачије вријеме, доба нових технологија и медија. Информације и вијести се крећу већом брзином и другом логиком, тешко је нечији план сакрити, све се види као на длану, и више од тога. Невјероватно је колико тај колонизатор чини сличне потезе и грешке из прошлости, као да има програм који ће га опет одвести у пораз.
Историјски посматрано, данас вријеме колонизаторима истиче иако настављају агресију, односно, на цијелој планети имамо тачке великог освјешћења и пружања отпора. Можемо рећи да су империјалне силе у губитку, њихово царство земаљско неће потрајати дуго, или ће наступити нови велики ратови, непрестана борба добра и зла. Пјесник опомиње: „Долази потомак њемачких стријелаца/ на мјесто злочина и поново репетира шмајсер,/ ништа није научио, блентаво поступа опет,/ никакве историјске поуке записао,/само је брисао и фалсификовао,/ опет хоће да нам командује и гура уза зид,/ да клечимо рогатој сили и молимо,/ учи нас како ћемо и шта ћемо са собом/ у пониженом животу и губитку слободе.“
Грујичићев болни грцај одјекује кроз вријеме и простор повезујући храбре народне трибуне и јунаке попут Петра Кочића и Гаврила Принципа све до Младена Стојановића који „и сада нас гледа са ранама из Јошавке“. Пјесник иде и дубље, помиње двије у деветнаестом вијеку буне у Поткозарју, прве преко Дрине послије Првог српског устанка 1804. године у Србији. То су двије машићке буне и једна Јанчића буна, све на Козари и у Поткозарју, па онда двије Пецијине буне у Кнешпољу, све против Турака, против набијања на колац и страшног османског зулума над српским народом.
Све ово у поеми, Грујичић ставља пред очи новим колонизаторима из њемачког шињела који, што у забораву, а што у алавим чељустима, поново крећу са планом освајања и доминације над Балканом, над Србима који се не покоравају тако лако као неки наши сусједи. Стари непријатељ поново удара на нашу јабуку петровачу и крушку јечменку, кукуруз и пшеницу, крушну мрву, погачу, цицвару и попару, славски колач, бадњак и Божић, на васкршња јаја, луковину и дјетелину, на наше изворе и потоке, рудокопе и старе мајдане, на Љубију, Угљевик, Озрен и Шипово, на шуме грмечке и романијске, на преживјели наш народ и дјецу. Пјесник старе колонизаторе упозорава на шта ће опет као освајачи наићи: „Хује вјетрови, Козаро, а страни режим/ опет долази на нашу дједовину и грунт,/ по скупу слободу и жежени отпор,/ по предачко јунаштво и свету жртву.“
Земља плаче с пјесником, кука и нариче над поубијаном дјецом у колијевкама и двориштима, и нерођенима, заједно с младим мајкама у њиховим топлим утробама по којима Нијемци и усташе туку кундаком, и боду бајонетима: „Гоне и жене у бијелим рупцима/ и дјецу њихову жедну и гладну сагоне/ ... са тек пристиглим трешњама у јуну,/ у црном прогону, изгону и згону.“ Све то даје снагу урлика пјеснику над погубљеном дјецом, младићима и дјевојкама што не сазнаше за дужину живота, и крик добија громолики призвук над свим, никад до краја побројаним губицима, али и непоколебљиву снагу и свијест да то никад не смије пасти у заборав: „Напаћена Козаро, прамајко наша,/ не дај да заборавимо српску нејач у збјеговима,/ са твога брђа и забрђа, обронака и пропланака, продола и долина, пољана и сокака/... не заборавимо молебан за српску нејач/ сатјерану у пакао Јасеновца и Градине/... о, не заборавимо младу браћу,/ имену и безимену, заклану пред/ мајкама козарским у крику и јауку,/ ни сестре њихове не заборавимо/ у дугим мрким хаљинама/ што чудом осташе у колу пјевајући: Црна ми је роба омилила/ откад су ми браћа изгинула!
Поема говори о несхватљивим размјерама зла у човјеку и са човјеком, о његовој помахниталој машти у чину сакаћења и убијања људи и уништавања читавог једног народа. Језиком снажне имагинације, пјесник слика болне посљедице: „Ја видим раширене дјечје зенице и страх на уснама,/ чујем залиске срдаца што трепере као у ласице,/ и видим њихово неискуство са људима-звјерима,/ незнање о човјеку као идеолошкој мрцини,/ о људском стрвинару кад обуче и опаше униформу,/ ја видим оборену дјецу и крваве кошуљице од кудеље залијепљене уз бијела тијела, и отворене младе очи, слијепе,/ заустављене у последњем хвату сунца.“ Из ове поеме можемо да научимо да је зло неуништиво, да се оно може само неко вријеме примирити а онда опет активирати са неким новим идеологијама и униформама, политикама и војним доктринама, до неслућених размјера производње и употребе оружја.
Поема „Козаро, сејо и прамајко“ у пар наврата добија и иронични тон склон опомени, гдје се Грујичић експлицитно обраћа тзв. високим представницима у данашњој БиХ, чији су преци очеви и дједови бесавјесно и бесловесно планирали и одобравали геноцид над српским народом на Козари и другдје. Пјесник их претвара у лажног Цара Шћепана Малог (по називу познатог Његошевог дјела), у „високог“ малог представника који лукаво најављује да ће радо обићи све природне љепоте Босне и Херцеговине, у ствари крвљу заливене планине, и долине са ријекама и језерима, али се ипак не усуђује да прошета по Козари у својим (такође крвљу) углачаним ципелама у данима кад се српски пјесници и народ окупљају на многобројним поменима за пострадале у Другом свјетском рату на легендарној планини.
У поему је уграђена и свијест о колонијалним освајањима и тлачењима, на примјер, црнаца у огромном Конгу под великим оружјем и злочинима мале Белгије у 19. вијеку. То пјеснику служи као упоредба с Балканом и облик приказивања генезе европских империјалних захвата са немилосрдном експлоатацијом и тамањењем домицилног становништва. Међутим, бумеранг се враћа директно у чело: „Данас, Козаро мајко, у Бриселу и Минхену,/ у Белгији и Њемачкој затварају цркве/ и претварају у хотеле и пиваре, кафиће и барове,/ ноћне клубове и борделе.“ А затим одсјечно додаје: „Нећу да слушам инквизиторе/ у франкенштајновским фраковима и цилиндрима,/ у колонијалним црно-бијелим рукавицама/ на шакама крвавим до лаката и рамена,/ са Дракулиним очњацима у нашим аортама.“
Пјесник се дотиче и њемачких пјесника романтичара, који другачије од својих сународника-колонизатора гледају на овај и онај свијет. Каже да Гетеу и Хелдерлину или Хајнеу и Рикерту није мила крвожедна помама њихови сународнка у војним униформама за крвљу српске дјеце, жена и стараца, и уоште људи са планине Козаре и шире. Пјесник уграђује у поему позитивну слику сусрета Волфганга Гетеа и Вука Караџића, Нијемца и Србина, које је спојио наш епски десетерац са гусала (и стихови народни, српски), а што је формула за зближавање народа и људи, кроз културу и духовност. Уз слике војничких фашистичких хорди, тиме је постигнута слика контраста на универзалном нивоу, контраста између људи и нељуди, доброте и зла, свјетлости и мрака.
При самом крају поеме, Грујичић указује на поновне муње и громове што сијевају и грувају од Козаре до Теслине Лике („нетјелесни Никола Тесла, / православни Србин планете,/ творац свјетла мимо сунца“), јасно осликавајући ауре пострадалих како бране земљу од углачаних чизама Запада, његових „високих представника“ који непозвани, понижавајући нас тиме, долазе, како кажу, да остану, не да оду, већ да оробе, опљачкају и покупе све шта је преостало, где ће пун себе тиранин нама самима омогућити да од њега купимо своју ливаду, да му будемо слуге и робови, а он ће нас упутити у његов бизнис око ливаде. Ха, ха, ха, из којег ли је вијека ова империјална наредба, а ево још жива у времену убрзаних медија и нових технологија. Мораће да нестане или нас неће бити.
Уствари, у свему томе наслућује се потенцијални сукоб, и намјера колонизатора да преостале Србе још једном изгна на тратине попут каквих грла стоке у стаду и распореди за будућа стрељања и клања. Све ми се младој чини да ће то бити друкчије овога пута. Пуна сам пркоса, ината и отпора, постаћу први женски Гаврило из Грахова. У даљњем току поеме, пјесник Ненад Грујичић указује на њемачку себичност и надменост, које никад нас нису позвале на своје свечаности, на част и кулинарске специјалитете, нити нас је икад угостила у свом дому. Напротив, та ратовима импрегнирана нација само нам је правила невоље, и сама се наметала и долазила под пуном војном опремом за наше пуне столове.
Тај менталитетски контраст изванредно је приказан на сљедећи начин: „Никад нас нисте позвали на излет,/ у вашу башту звану „четврти рајски врт“,/ на ваше чувено пиво „берлинервајс“/ на баварска пецива, переце и кифле,/ на празничне ситне колаче „линзере“,/ нисте звали ни на слатки хлеб „штолен“,/ ни на супу „филештајнер“ од црвеног кромпира,/ лука и целера, мркве на дебеле колутове,/ празилука на танке прстенчиће,/ никад на швапску шунку и палачинке,/ на слани куглоф од тиквица и путера,/ ни на љуту кобасицу из Баварске,/ ни на поховане шницле од свињетине,/ на пуњено прасе на њемачки начин,/ на пуњеног голуба из Баден-Виртемберга,/ а све то заливено коњаком и бијелим вином,/ па онда и опљачканом балканском шљивовицом/ у подруму дједа Ханса из Келна/ са пуцачким успоменама са мајке наше Козаре.“
Овдје је насликано обиље њемачке хране и пића резервисаног само за освајача наше отаџбине. Његова незаситост и дрскост огледају се у сљедећим Грујичићевим стиховима, којима је колонизатор карикатурално приказан на врло суптилан начин и у богатству наше лексике: „Али зато сте ви долазили/ на нашу софру, и незвани, и незнани,/ без позива – ми таквога називамо погузија,/ читав двадесети вијек,/ и овај пришивен на њега,/ турали сте се међу нашу родбину/ и госте за пуним српским трпезама,/ долазили на пите масленице и кљукуше,/ гужваре и квргуше, разљевуше и звркуше:/ Мили Боже, слатка ли је пура/ кад се у њу кајмака нагура!
А затим додаје у духу народног пјева, са животно јаким сликама: „Навукли се на нашу препеченицу/ из букове и храстове буради,/ мрку и жуту као обад и стршљен,/ долазили на ораховачу и медовачу,/ комовицу и брљу из наше пјесме,/ из нашег весеља и вика, крика и повика: Око котла засјели бећари/ па на пинту ширу ишћерали./ Локали сте нашу љуту,/ ви кажете – „шливовиц“,/ па крушковачу и дуњевачу,/ не зна се која је боља, је ли:/ кајсијевача или бресковача,/ клековача или јабуковача?“
Овдје примјећујемо вјешто уграђене народне пјесмице-ојкаче, римоване десетерачке двостихове врцавог духа крајишког. Тиме је показана српска супериорност у односу на швапског завојевача који свијет посматра само материјалистички и тако га покорава. Зато на дужу стазу не може да оствари побједу, јер духовни принцип увијек побјеђује и врхуни божанском свјетлошћу. Ненад Грујичић је тај исти поступак (употребу аутентичних ојкача) ефектно користио и у својој антологијској поеми „Покривање куће“, и по томе је у нашој књижевности оригиналан с обзиром да је познато да је он аутор чувене антологије и студије „Ојкача“ која је досад објављена у шест издања.
Пјесник указује на огромну менталитетску и духовну разлику, па у поеми напомиње да је српска војска као побједничка у Првом свјетском рату, могла да настави преко Саве и Драве у Аустрију и Њемачку и да тамо убија, да се свети, на примјер у неком њиховом Грацу или Ахену, као што су Нијемци у Крагујевцу у срцу Шумадије стријељали 4000 хиљаде ђака у једном дану. Али ми нисмо Германима то урадили, јер: „други смо ми дух и корјен/ – светосавски је наш знамен:/ богати смо онолико колико другима дарујемо,/ друга је мајчина сиса дојила нас/ као анђеле у ћапћању,/ и други завјет, косовски, носимо у њедрима ми.“
Истичем један детаљ: занимљиво је да Грујичић у поеми, за домаће животиње, не употребљава ријеч стока, већ – благо. То говори о настојању не само да се оплемени језик већ сам облик егзистенције људи и домаћих животиња под истим небом, на Божјој Творевини. У поеми, док њемачке „штуке“ надлијећу Козару бацајући бомбе на голоруки народ, Грујичић даје слику разарања једних запрежних кола: „Све се растаче у парампарчад и пепео,/ и чивије и сврачине, и дрвене руде и срчанице, и главчине и подложњаци, и лотре и шараге“. Овдје се види богатство лексике и снага нашег језика, што указује на корјенску и болну српску специфичност на удару њемачких злотвора у двадесетом вијеку. А онда наставља да приказује слику хаоса под бомбама на идилично лијепом предјелу Козаре: „мучу краве-музаре и телад,/ блеје овце и јагањци расути по доловима, / бучу бакови жељни бодљавине, у завитланом зују пчелињака са рајских испаша,/ вилено сеоско благо бјежи испод црних птичурина.“
Поема се затвара природно, попут затишја у шуми након застрашујућег грома који небо располути, те се пјесник повлачи из ње и улази у врловито-виловито козарско коло, које истовремено опија и заноси попут планинског вихора, на све стране разносећи негативну енергију и туђинске планове. Пјесник се у искону стапа са прамајком Козаром и њеним потоцима, понорницама и потајницама, ћуковима и вуковима, соколовима и срнама, орловима и медвједима, са флором и фауном легендарне Козаре: „За тебе гинем, Козаро, сестро и прамајко,/ рађам се у твојим распореним сјећањима,/ у високој тишини мирисне смрче, бора и јелике,/ изничем у неумрлој ријечи твога имена и бола,/ ријечи која је Господња од постанка свијета,/ са посијаним душама-пупољцима/ твојих мученика у еденским баштама/ за вјечни живо гдје нема/ прљаве историје човјечанства.
То коло у пјесми и јецају призор је чисте казарзе са побједом у грудима, са визијом, са новоосвојеном слободом и вјечном љубављу према отаџбини, у вјековној пјесми која несавладана одјекује са врхова планине-мученице: Након толико деценија, поново је неко јасно и неприкосновено пропјевао: „Ево ме на Мраковици, Козаро мајко,/
ја голуб и змија, благ и приправан на све,/ у земној милини са својим родом,/ васкрсавам у завичајном витлу пјесме,/ а прваче и натпјевавају се још неожењени/ младићи Грујичићи: мој отац Драшко,/ дјед Спасоја и прадјед Никола,/ да ојкачу изнад зимзелених крошања/ чују сви – до бијеле пчеле и бијелога орла./ Грло моје ко тамбура јада,/ никад није јадало ко сада,/ ево дође да запјевам вóђе,/ ево сада па јопет некада!“
Данијела Регојевић
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије