Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ОРИГИНАЛНОСТ ПЕВАЊА ЉИЉАНЕ ПАВЛОВИЋ ЋИРИЋ

slika

Сремски Карловци - Нови Сад, 12. октобар 2023.

БИТИ И ОСТАТИ СВОЈА

Аутентичност једног песничког дара огледа се поред осталог у моћи талента да кроз матерњи језик изрази неизрециво у симбиози семантичке ауре речи и њене музике. Такав дар поседује Љиљана Павловић Ћирић, овогодишња добитница награде „Стражилово“ за књизу поезије „Вез“ у издању Бранковога кола.

Махом минијатуре, тек тридесет три песме у збирци указују да је пред нама таленат поменуте провенијенције. То је таленат којем не треба доказивање на пољима других и другачијих поетичких решења. Јер, она то засигурно може, то јест за њу нису несавладиве друге и другачије поетичке матрице. То је зато пошто поседује таленат за таленат, ултра-свест о извору свога песничког дара.

Зато, кад прочитамо њене песме другачијих поетичких решења, дивимо се томе - да осваја друге концепте писања, нећемо рећи певања јер то припада само оној примордијалној супстанци њеног песничког бића коју многи песници не могу освојити. Да – не могу освојити, а она, гле, може њихове поетичке обрасце.

У томе је цела истина – њено свевидеће стваралачко око, у најлепшем смислу речи, играч је у свим правцима, лакокрили живи анђео, бели, без људског дисања, који филигрански претаче видљиве и невидљиве нијансе из боје у боју небеске дуге, то јест речника датог само њеном стваралачком бићу.

Зато бисмо јој радосно предложили да не пише пошто-пото оно што је у тренду или популарно у књижевној периодици. То јој напросто није потребно поред раскошног талента и откривене јој златне жиле-куцавице певања. Дабоме, све то што напише у помоћним рукавцима занатске знатижеље, биће веома добро, али ће недостајати она само њој дата матерња мелодија у одјеку смисла сваке речи коју употребљава на свој, потпуно оригиналан начин, онако како нико други у српском језику није употребљавао нити данас употребљава. Из различитих разлога, како рече Иво Андрић, "од природе нарочито обдарена створења често изазивају судбину, смело и несмотрено".

Доносимо двадесет две песме (минијатуре) из књиге "Вез", које указују на поменуту оригиналност и непоновљивост.  У мрежи симбола, број двадесет два представља границу речи, бројку света, то јест број којим стваралац закључује своје дело. То су они песнички улови у бескрају матерњега језика који су веома ретки и по којима аутора сматрамо аутентичним. Пада нам на ум једна реченица Артура Шопенхауера: "Таленат је сличан стрелцу који погађа мету до које остали нису у стању да добаце; геније, пак, погађа мету коју остали не могу ни да виде."

                                                                                                                               

                                                                                                                                                           Н. Грујичић

 

         На фотографији: Љиљана Павловић Ћирић поред Бранка говори поезију на Стражилову, 9. септембар 2023.

 

 

Љиљана Павловић Ћирић

 

ПИСМО

 

Понекад себи напишем писмо.

Она од некад – оној за икад.

Не стигне никад.

 

 

КРСТ

 

Глагољам. Гредем.

Груду под главу.

У руци: крст. Чесницу.

Славу.

 

 

ПЕСНИК

 

Није још ни израстао из песме

А већ се за  песму скратио

 И све речено побратио

 И неречено поврати.

 

                           

ОСКОРУША

 

У рану зору, росу на прозору

влажним оком приметим.

Обришем прозор, умијем образ,

па изађем.

Дланом осушим оскоруше лист.

Нека бар он остане чист.

 

 

МИМОЛАЗ

 

У ноћи, често, себе будну сусретнем.

Мимоиђемо се пријатељски.

Без журбе и буке.

Свакој своје муке.

 

 

ВРТ

 

Данас руже обилазим.

Понекој воду, понекој песму.

Затим оплевим.

Па онемим.

 

 

ДАТОСТ

 

Сваком од нас дато је много.

Некоме меда.

Некоме жуч.

Но – сваком грч.

 

 

ЈАУК ЗА НАУК

 

Глава – гостионица.

Мисли – мени.

Кад сутра постане јуче

тад зајауче у мени

прошло. И пени.

 

 

ИМЕ

 

Бугарим, брате,

подно планине.

Само Романија зна ми име.

 

 

ДИВ

 

Зими.

Див у врту заувек спава

на срце оглувео.

Не буди се. И ја нећу.

Шта је битка рату, ласта пролећу.

 

 

НОВИ ЧОВЕК

 

Још није ни умро,

а већ се поново родио;

Одживео, огрешио, окајао

и препородио.

 

 

ЖИВА ВОДА

 

Жива си вода моја.

Сакривена, неоткривена.

Руке у крст ко рашље носим.

Шире се саме кад ти их приносим.

 

 

МУК

 

Ваздух сам летњи.

Свуда. Око свега.

Од себе спласнем, у тебе згаснем.

Ни светло, ни мрак.

Ни звук, ни хук.

Грлени мук.

 

 

ВОДА ЈОВАЊСКА

 

Вода сам бистра, јовањска.

Отпиј за отпој и спокој.

Извор на увиру.

Вољени ни по смрти не умиру.

 

 

ПЛАВЕТ

 

Губави глас гугутке сам

У зорје кроз прозорје.

Лет у плавет извијен..

Рат недобијен.

 

 

РАНА

 

Сунчев зрак сам на длану.

Сам на рану.

Сенком ти одсуства грејем.

Не плачем више;

 Нити се смејем.

 

 

ОЛУЈА

 

Мајска сам киша.

Ненадана.

Пучина олујом савладана.

 

 

ДАВОР

 

Песма сам ђурђевска.

На челу ловор,

Под  ребром давор.

Одјекујем светом белим.

Лелек делим.

А не целим.

 

 

НЕБО

 

Питам се:

Што трава нисам зелена

звезди бих небо била?

Одговарам:

Не можеш, мила.

 

 

МАСЛАЧАК

 

Питам се:

Облаку мутном сунце

да л' бих била

Маслачак да сам жути?

Одговарам:

Ћути.

 

 

СЕЋАЊЕ

 

Дишем те.

Да л су сете тренуци?

Сећања трнци? Остаци жеље?

Свеједно – меље.

 

 

 

ЕХО

 

Одрекох – ох – хо-хо

Обрекох – ох – хо – хо

Порекох – ох – хо – хо

Па понових – их –хи – хи

 

                                                           (Из књиге „Вез“, Бранково коло, 2023.)