КЊИГЕ ИМАЈУ СВОЈЕ СУДБИНЕ

Београд, 24. октобар 2023.

Са 66. Београдског сајма књига

УСРЕЋИТИ ДРУГОГ НА САЈМУ КЊИГА

Мислим да је књига једна од могућности среће коју ми људи имамо (Борхес). Неко је рекао да је срећан само онај који успе да усрећи другог. И заиста је тако. Ево данас на Београдском сајму књига, поред мноштва сусрета, наиђосмо једно на друго, насмејана Маја Белегишанин Ивановић и ја, изненађен, а с њом и њена љубазна пријатељица са факултета, Данијела Станковић. У Зборнику радова о моме стваралаштву, у издању Бранковога кола, поред тридесетак других текстова, налази се и Мајин о књизи „Сремскокарловачке терцине“. То је био детаљ који је, од Маје и мене, усмерио ову књигу у Данијелине руке као сајамски поклон пријатељици од пријатељице. Маји је од мене с посветом припала поема „Козаро, сејо и прамајко“ у издању бањалучке Бесједе, а Данијела поста богатија за још једну књигу поезије за децу, „Лија пандемија“, издавач Институт за дечју књижевност из Београда. И Маја и Данијела упутише ми цветове-осмехе који из очију рекоше: хвала. Доживех велику радост на Београдском сајму књига. И заиста, сви усрећисмо  једни друге.

                                                                                                                                                           Н. Грујичић

Маја Белегишанин Ивановић

АПСОЛУТ ПЕВАЊА И СВЕТА У КЊИЗИ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ ТЕРЦИНЕ                                                                              

Терцина, врста песме, спада у сталне песничке облике. У овом облику испевана је Дантеова Божанствена комедија, али и песници потоњих епоха и разних језика користе овај песнички облик јер је погодан да у свој неомеђен број стихова и ланчани систем рима (abа bcb... mnm n) прими разнолике теме и спектар осећања, да развије нарацију, дескрипцију, као и рефлексивне моменте. Ове погодности терцине прихвата и Ненад Грујичић, иначе сјајан версификатор који поред терцина користи и друге сталне песничке облике (сонет, пантум). Код њега је терцина (постоје чак и венци терцина у његовом опусу) чест облик поетског казивања, а књига Сремскокарловачке терцине на посебан и непоновљив начин спаја тему овог лепог и историјски важног града са говором у тростисима, говором који, и поред тога што прати књигу од почетка до краја, не доноси замор једноликости, будући да су теме: живот Сремских Карловаца у прошлости и садашњици, догађаји, здања и личности важни за овај град, поезија и уметност уопште, али и, кроз све то, једно ширење у свепространство живота и бивствовања. Такође, стих ових терцина није само класични италијански једанаестерац са цезуром иза петог слога (заправо, тим стихом испевана је само једна песма у овој књизи), или француски александринац (стих од дванаест слогова са цезуром иза шестог слога), него књигу настањују и бројни други стихови уткани у српску традицију: шестерац и седмерац, осмерац, деветерац, епски и лирски десетерац, стихови од 13, 14, 15 и 16 слогова, при чему се шеснаестерац  јавља у форми чланковитог стиха (4+4+4+4), односно тужбаличког стиха народне књижевности који је коришћен и у уметничкој књижевности да искаже претежно елегична осећања (често га користи, на пример, Владислав Петковић Дис у књизи Утопљене душе), али га користи и Ненад Грујичић у свом ранијем песништву[1].

Сама књига Сремскокарловачке терцине устројена је као обимна а складна композиција. На почетку песма „Годишња доба“ јесте пролог, мали увод у разуђену лирско-наративну позорницу, а потом следе циклуси: „Са извора“, „Карловачки мотиви“, „Сремскокарловачке каже“, „Стражиловски портрети“, „Вино и песма“. Песма „Годишња доба“ полази, језиком логике речено, од општег ка појединачном, од цикличне смене годишњих доба до једног места на земаљском шару, а то су Сремски Карловци са лепотама сваког годишњег доба у том граду; но и песма „Дворска башта“, иако припада завршном циклусу и није одвојена, може се доживети као епилог, јер се мотив годишњих доба и цикличности живота јавља и у тој песми, а лепота младости карловачких ђака и констатација о вечној љубави семантички се благо надовезује на стих-цитат из пролошке песме: „да, сеоба има, али смрти нема“.

У првом циклусу „Са извора“ налази се шест песама протканих религиозним и породичним мотивима и осећањима. То су песме-слике које дочаравају сакралне објекте Сремских Карловаца као што су: иконица са извора, студенац „Патријарховац“, Саборна црква Светог оца Николаја, крипта Горње цркве, платан у порти Доње цркве сремскокарловачке, крст са голубицом. Биографски моменти и подаци из живота самог лирског субјекта/песника постоје у овим песмама и с тим у вези осећање љубави према жени и кћерки, према родитељима и прецима... Садашње време одговара нарацији, но ту је и план сећања; на пример, у Саборној цркви где је крштена кћерка, лирски субјект у магновењу види за певницом млађаног Бранка Радичевића како пева тропар, а план историјске прошлости настањује и друге песме, те је стари платан био сведок и Његошевог (Петар Петровић Први) рукоположења. Критички моменти, такође важна одлика Грујичићевог песништва, постоје већ у овом циклусу када се с тоном осуде говори о немару, забораву и политичким гонитељима свега онога што је у овом граду чиста духовност и духовна вредност. Истинско, надахнуто певање, сетна мелодија чланковитог шеснаестерца у свим песмама овог циклуса, са зрацима љубави и захвалности („Хвала, душо, што си светлост која моје кости мије“) и живописно осликана места духовности и природе , која такође поприма обележја духовности, уз моменат чуда у песми „Голубица на крсту“ – чине овај циклус посебном целином, али и фином најавом следећег циклуса, „Карловачки мотиви“.

И циклус „Карловачки мотиви“ садржи песме-слике (такође шест), настале из пажљивог посматрања: „Чесма Четири лава“, „Чамац“, „Човек са три пса“, „Две клупе“, „Јоргован“, „Шест карловачких ветрова“. Прва и шеста песма теку у стиху чланковитом шеснаестерцу, песме „Чамац“ и „Човек са три прста“ су у четрнаестерцу, а стих песама „Две клупе“ и „Јоргован“ јесте тринаестерац (7+6), такође стари стих народне поезије који, као и остале врсте стиха, Ненад Грујичић прилагођава своме певању и мишљењу. Песма о старој чесми, поред описа чесме и подсећања на карловачку легенду, призива и сећање на Бранка, као што и песма „Чамац“, након описа напуштеног чамца на дунавској обали, призива Бранково доба ђаковања и утопљење Бранковог друга Арсе Путника. У песми „Човек са три прста“ смена четрнаестерца и тринаестерца дочарава динамику кретања, а кретање ветра уз кретање фантазије постоји у песми „Две клупе“, где пред видом лирског субјекта искрсава кућа и живот старе породице Штрасер. Дескриптивни и социјални мотиви прожимају песму „Јоргован“, о старој жени са пијаце, док песма „Шест карловачких ветрова“ показује како се и географско знање може преточити у песничке слике и онај шири план који води ка трансценденцији...

Циклус „Сремскокарловачке каже“ уводи читаоце на позорницу прошлости, а чине га приче о личностима везаним за историју и културу овога града; то су Бранко Радичевић, Павле Марковић Адамов, Јован Живановић, породица Ћирић, Владимир Николић, Лукијан Мушицки. И „Бранково коло“, као значајна институција и манифестација, налази место у овом циклусу, као и други важни маркери овог града опевани у песмама: „У Карловачкој гимназији“, „Видиковац“, „Карловачка гробља“, „Галерија Милана Кечића“, „На Стражилову“. Песме „Карловачки мир“, „Српски Хајделберг“ и „После рата“ посвећене историји граде на неки начин  хронику овог места и историјски пресек.

О чувеном Карловчанину Бранку Радичевићу, о његовом детињству и школовању говоре песме „Алексије Радичевић“ и „У Карловачкој гимназији“, с тим што друга песма садржи каталог и других значајних ђака ове гимназије од епохе романтизма до новијих дана. О преносу Бранкових костију из Беча на Стражилово реч је у песми „Вито ребро“, а завршна песма овог циклуса, „На Стражилову“, кроз фине интертекстуалне споне са још једним песником, Милошем Црњанским, оживљава моменте из Бранковог песништва са поетским рефлексијама лирског субјекта/песника.

О „Бранковом колу“ говори истоимена песма, али и песма „Павле Марковић Адамов“. Као директор „Бранковог кола“, Ненад Грујичић оставља драгоцене податке о Адамову, том знаменитом претходнику, а историјска линија прати ову песму, као што и у другим песмама хроничар-песник има у виду целину збивања и преплитање историје овог града са историјом у целини као неодвојивом позадином. Наративни тон терцина и дуги чланковити шеснаестерац у свим песмама овог циклуса (једино је песма „На Стражилову“ у дванаестерцу) садејствују са светом песама из којих извиру бројни подаци из историје, историје књижевности и уметности, а опет, у садејству са сетом, провејава на неким местима и критички тон – на пример кад је реч о мучењу свештеника Иринеја Ћирића (песма „Ћирићи“), или поводом архитекте Владимира Николића, који је дао грађевински лик овом граду, у форми питања иде тужна констатација да он „ни улицу своју нема? Прошло време људског стида“.

Кроз личности и догађаје расту кружнице у све шири круг историјског и културног памћења; овај циклус, а и књига у целини, доживљава се као једна ризница знања којој обиље података не квари чар поезије, а повремена обраћања читаоцима/слушаоцима („послушајте сад и ово“; „почуј ово“; „а – зелено, који каза?“) са маркерима који указују на сказ дају овим песмама динамичан и занимљив тон приповедања.

У појединим песмама присутни су и коментари-рефлексије лирског субјекта (налик на свезнајућу инстанцу у прозном делу) било да се односе на историју, уз већ поменут начин од општег ка појединачном, односно од шире позорнице одређеног светског/српског догађања до карловачке позорнице у том тренутку, или су у тим коментарима оцртана важна виђења живота и света, уз призвук осећања/расположења лирског субјекта,  а често и поетичка виђења („сваки песник јесте и Симеон Наход / у пустињи света остављен да пева“...) Такав поступак одликује и песме ван овог циклуса (посебно оне у целини „Стражиловски портрети“) и омогућава широки увид у разноликост света, у онај апсолут[2] који овде није само романтичарска жудња да се искаже и највећа срећа и највећи бол, него је и – сазнајни апсолут, мудрост песничка и животно-искуствена спознаја бројних аспеката бивствовања.

Најобимнији циклус „Стражиловски портрети“ садржи песме о песницима који су у дане књижевне манифестације „Бранково коло“ долазили на Стражилово и у Сремске Карловце да говоре поезију, почев од Десанке Максимовић, Мирослава Антића, Стевана Раичковића, Ивана В. Лалића па до бројних песника савременог доба. Поред песника ту су и прозни писци, као: Милорад Павић, Борислав Пекић, Светлана Велмар Јанковић и други; ту су и глумци (Миша Јанкетић, Петар Краљ), затим сликари, музички уметници, филозофи, теолози... Све њих је песник Ненад Грујичић као директор „Бранковог кола“ дочекивао, те ове песме имају и документарну вредност, биографску и анегдотску, а све то у руху надахнућа и истинске поезије којом Грујичић слави и од заборава чува ове личности и њихово стваралаштво, без обзира да ли је песништво или други вид стварања.

Зависно од песме, неке су више усмерене на портретисање путем нарације односно излагања одређене приче/анегдоте (често је учесник и сам песник у првом лицу, у својству домаћина „Бранковог кола“, као на пример у песмама о Дејану Медаковићу или Браниславу Петровићу), а неке теку у виду дескрипције; чак има и таквих песничких момената попут фотографије која верно бележи тренутак, а каткад је ту и блесак као у кадру неког филма, да дочара лице и покрет песника: „С рукама на леђима, у лаганој шетњи, / кроз Карловце пролази Александар Тишма – / припази да човеку не будеш на сметњи“. У овим песмама-портретима присутни су ведри, весели тонови, слављенички полетни, негде постоје примесе благе карикатуре и хумора, има и тона критике када, насупрот узвишености поезије, стоји материјализам света, људско непоштење, политичке размирице... Али, ту су и сетни тонови, када је тема несрећна судбина одређеног песника (увек уз жал лирског субјекта), или неуспели сусрет са болесним Кишом, као у песми „Данило Киш“ („Има кад се нешто не да, када неће да се деси, / а требало и морало по свему да смислом гране“) или телефонски разговор са Весном Парун праћен њеним цитирањем Бранка („Мог живота вир је на увиру“), као што и у другим песмама Бранкови стихови имају улогу како у томе да дочарају животне околности неког песника сличне са Бранковим животом, тако и у постизању песничког свејединства и повезаности са Радичевићем од кога је све почело и чији млађани лик обнавља Ненад Грујичић кроз целину књиге Сремскокарловачке терцине.

Поменута цитатност постоји и кад је реч о другим песницима. Тако је у дочаравању наступа Љиљане Петровић док пева Андрићеву песму „Лили Лалауна“ – цела Андрићева песма инкорпорирана у ову терцину пуну надахнућа које потиче и од Андрићеве језичке игре и од лирског описа занесене уметнице. Слично надахнуће уз употребу туђих стихова, али на други начин, јавља се у песми „Петар Краљ“, где су стихови Лазе Костића расејани по Грујичићевој терцини која је, попут предлошка, такође испевана у лирском десетерцу и тече као похвала и самом глумцу, рецитатору ове Лазине „лабудове песме“, и самом песнику Лази, али и поезији као надстварној срећи и заносу, те је и на плану стиха ова апсолутна песма сва у моноримама, са завршним стихом „Santa Maria della Salute“, као тријумфом љубави, заноса и васколике васељене.

Коментари-рефлексије у овом циклусу понајвише говоре о песништву и сродним темама. Било кроз начин поетски надахнут или кроз есејистички дискурс третирају се песништво, лик и биће песника, стварање, разлика између песника и филозофа, између песника и прозаиста, дакле – све оне теме које су велике истине за песнике свих времена и језика. Такође, Грујичић обелодањује и оне мисли које је излагао и у својим есејистичким и књижевно-критичким текстовима: „За нашу културу, и сваком песнику, / од првог је реда и суште важности, / да кроз светске форме, на радост велику, // покажу да српски језик има јаке / кости које могу изум Италије / дићи без по муке небу под облаке, // показати бисер наше мелодије / матерњи садржај као оригинал, / у томе је снага сваке поезије“. Управо то и чини песник Ненад Грујичић у сопственој поезији и у овој књизи, као и у овом циклусу наравно – користећи и дуге стихове (16, 15, 14, 13 слогова), и дванаестерце као Дучић и Ракић, и десетерац епски и лирски, деветерац, осмерац, али и смену кратких стихова седмераца и шестераца (у песми „Ђорђе Сударски Ред“ који одговарају веселом и разиграном тону ове песме) – показујући да му метар не смета у истинском надахнућу и испољавању свога осећајно-мисаоног света.

Завршни циклус „Вино и песма“ доноси песме које дочаравају лепоте и особености Сремских Карловаца невезано за поезију, но које се у песничком виду лирског субјекта претачу у похвале, па тако једна песма садржи каталог карловачких вина, једна, опет, дионизијски пева о чувеном карловачком бермету. Описана је и карловачка берба, па чак и болести грожђа (у тону обраћања читаоцу); опеван је и куглоф, са драгоценим подацима о називу из осталих словенских језика. Ту је и песма о карловачкој пијаци, са свим мирисима и обиљем живота, ту је и огласна табла о продаји прибора за свињокољ, што је потврда да не постоји тема која не може бити опевана; ту су и Хотел „Боем“ и Дворска башта, препознатљива места овог града. А у ритму епског десетерца дочарана је једна свадба (песма „Сватови“) у којој се укрштају елементи древног и новог (па и новокомпонованог, са примесом хумора и гротеске), уз навођење Бранкових стихова из поеме „Ђачки растанак“.

И у овом циклусу терцине нису једнообразне, него се метар прилагођава атмосфери песме, а повремена обраћања слушаоцима дају драж занимљивог приповедања које и подучава у садашњости и преноси у прошло доба. Сетни тон завршне песме „Дворска башта“ носи цикличност живота и годишњих доба, а завршни стих „љубав никад уминути неће“ представља расплет ове лирске драме којој јединство места (Сремски Карловци са Стражиловом) а разноликост времена (садашњост, прошлост, њихово преплитање, као и благи наговештај будућности) прибавља посебну трансцедентност какву имају само истинске уметничке творевине.

Ту трансцендентност осећају још филозофи античког доба, а у доба романтизма немачки филозоф Шелинг (1775-1854) у свом поимању апсолута као идентитета свесног и несвесног, коначног и бесконачног, изузетно је ценио уметност као испољавање апсолута, и у том смислу поезија заузима важно место јер је и она пут откривања тајни света. Рећи ћемо да чиста поезија израња из Грујичићевог певања, али и начин на који он излаже своја поимања поезије у већ поменутим коментарима-рефлексијама обелодањује апсолут певања, односно поезију као највиши вид бивства. Божанска димензија песништва и самог песника откривају се на више места у овој књизи. Наведимо неколико, која плене посебном лепотом и снагом: „сваки песник јесте и Симеон Наход / у пустињи света остављен да пева, / одевен у глину са божанским дахом“ („На Стражилову“); „песници су као деца, остарили пре времена, / пут путују ка звездама као путник без уранка“ („Мирослав Антић); „Многи писци знају да је бити песник / нешто изузетно, привилеговано, / да песнички језик из снова је весник, // да стихови јесу нешто неговано / у крилу богова, и да је то говор / за који се каже: чудо онострано!“ („Дејан Медаковић“). А посебна снага поетског заноса населила је песму „Петар Краљ“, већ поменуту поводом цитатности, где стихови песме „Santa Maria della Salute“ Лазе Костића призивају и сам оригинал, али и добијају ново сазвучје у апсолуту надахнућа лирског субјекта, занесеног и казивањем глумца Петра Краља, и звуком и значењем Лазине песме, и Лазиним генијем, али и Бранком и поезијом уопште јер она је „срећа за људе“, (...) донесе сунце, обасја спруде“. И сама реч апсолут јавља се у овој песми, када је лирски субјект зазива: „Лаза је Костић, о, апсолуте, / живео песму сваке секунде, / где свих времена разлике ћуте“ (...)

Не само апсолут певања већ и апсолут света обележава књигу Сремскокарловачке терцине. Он се исказује кроз разнолике манифестације живота у овом граду (а и живота шире): живот свакодневни али и залагање за културу, књижевност и трајање овог града. Ту су најпре песме које носе биографски слој, односно у којима лирски субјект/песник Ненад Грујичић обелодањује поједине моменте из свог живота или из свога књижевног делања у Сремским Карловцима. (Оваквих песама има у циклусу „Са извора“, али се и касније, у говору о другим личностима, јављају подаци везани за Ненада Грујичића као песника и директора Бранковог кола.) Ту су и песме из којих просијавају знања „овосветска“, из разноликих области, али на такав начин да, умивена звуком ових терцина, поприме вео поезије; на пример песма „Шест карловачких ветрова“ у другом циклусу, али и бројне песме о вину, грожђу, прибору за свињокољ и осталим пословима у циклусу „Вино и песма“. Ту су, наравно, приче о људима, разнолике каже које осликавају туђе судбине – људске патње, као и радости, поготово у песмама посвећеним одређеним личностима, у циклусима „Сремскокарловачке каже“ и „Стражиловски портрети“. Тако, Јован Живановић, карловачки ђак и потом студент славистике у Бечу, лек од болести налази у узгајању пчела, а то знање потом преноси ђацима, подједнако као и знања о језику. Лепота његовог позива као и наставак пчеларске традиције у наредним генерацијама, уз коментаре лирског субјекта о симболици пчеле и стварању, чини ову песму једном од најлепших у књизи, али не само она него и бројне друге песме осликавају целину нечијег животног пута (често уз коментар на начин свезнајућег приповедача али и познаваоца људске психологије и психологије уметника) протканог и радостима и боловима, као што су и у поезији Бранка Радичевића радост и жалост два главна пола. Истакнимо и песме/приче о књижевницима каснијих генерација, о онима који су долазили на Стражилово, на пример ту је радосни занос Љиљане Петровић док на гитари изводи музику, односно Андрићеву песму „Лили Лалауна“. Овде се радост животна и уметничка стапају у посебан занос, у лепоту уметничког живљења... Но, на другом крају, стоји очај, као у песми о крајишком младићу Љупку Рачићу и његовом самоубиству, о пуцњу „црног апсолута“. Апсолут, у другом полу, супротан оном божанском значењу, настањује ову песму, а синтагма црни апсолут осликава такво стање негације бивства... Срећом, овакви тонови су ретки, а сама књига Сремскокарловачке терцине проговара оним светлим апсолутом, како у првом циклусу „Са извора“, посвећеном црквама у Карловцима и осталим местима духовности и вере, а тако и касније током књиге; подсетимо се узгред и лепог деминутива апсолутак у истоименој песми из књиге Сновиље [3].

Радост и жалост у цикличној смени, али и скала осталих осећања и расположења, као и мисли протканих осећањима и филозофским увидима, прате свет ове књиге. Не само у наративу песама него и у коментарима-рефлексијама лирског субјекта о разним феноменима живота. „Живот носи црно-бело, на нијансе и не пази“ (песма „Ћирићи“); „Живот буде и протутњи: где си био, шта си хтео, / шаренило приказања нестане у сили смрти“ (песма „Карловачка гробља“); „Има кад се нешто не да, када неће да се деси, / а требало и морало по свему да смислом гране, / то се зове баксузлуком – црни запис на небеси“ (песма „Данило Киш“). Многе песме су и грађене тако што се од општег плана креће ка посебном лику, посебној причи. Тако да пут опште-појединачно не важи само у оним песмама где је реч о историји (ту песник-хроничар износи промишљања везана за историју као феномен, или креће од шире позорнице одређеног историјског периода до конкретног одраза свега тога у Сремским Карловцима) већ и у овим стихованим причама о људима који су, на разне начине, значајни за овај град.

Апсолуту света одговара и апсолут књижевних родова. Лирика, епика и драма на различите начине творе ову књигу. Лирско, као преовлађујући квалитет, али ту је и епско у смислу наративности, и у знаку одлазака у прошлост... А драмско, пре свега, очитује се у јединству места, а то су Сремски Карловци са Стражиловом, као и у композицији ове књиге са пролошком песмом „Годишња доба“ и епилогом, који није засебно одвојен, али смисаоно га чини завршна песма „Дворска башта“.

И временски апсолут, у смислу постојања сва три времена (прошлост, садашњост, будућност) као и њиховог преплитања, обележава књигу Сремскокарловачке терцине. План прошлости преовлађује у циклусима „Сремскокарловачке каже“ и „Стражиловски портрети“, оним циклусима који од заборава чувају значајне личности овог града, док се план садашњости и приповедање из позиције посматрања и говорења највише односи на песме из циклуса „Са извора“ и на неке из циклуса „Карловачки мотиви“ и „Вино и песма“. Но, у многим песмама преплитање прошлости и садашњости даје посебну драж песмама и прибавља онај квалитет укидања времена, као што, на сличан начин, у песми „Дворска башта“ то укидање времена долази услед свести о будућности и о цикличној смени вечне природе и безвремене љубави, а свакако посебан план вечне садашњости дају цитати туђих стихова (Бранко, Црњански, Душко Трифуновић, Лаза Костић, Иво Андрић, и др).

Јединство овој књизи обезбеђује и употреба терцине, но она никад није једнообразна, као што смо истакли на почетку рада, него је стих терцина различите дужине, односно у књизи постоје стихови различити по броју слогова. Но кад се у једној песми употреби одређени метар у њој влада силабизам и метричко мајсторство Грујучићево да песма савршено клизи и да метар никад није препрека осећајно-мисаоном свету песме.

Поезија је слављење света и захвалност Творцу. Било да слави оне пчеле које је гајио слависта и Карловчанин Јован Живановић, или онај куглоф који личи на галаксије, било да прославља песништво и стварање уопште, или платан стар три столећа. Из књиге Сремскокарловачке терцине исијава Живот сам, као дар од Бога, кроз апотеозу једном граду, важном на пољу српске историје, културе и књижевности, важном и за песничко биће Ненада Грујичића, као и за аутора овог есеја, али и за многе младе будуће песнике који ће управо у крилу овог града и Стражилова почети казивање својих стихова и удисати мирисе овог простора посматрајући исто небо које је некад гледао млађани, вечни Бранко Радичевић... 

                (Из Зборника радова „Стваралаштво Ненада Грујичића“, Бранково коло, 2023)