Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ВИДОВИТА УМЕТНОСТ ОЉЕ ИВАЊИЦКИ

slika

О ДОЛАСЦИМА ВЕЛИКЕ СЛИКАРКЕ НА БРАНКОВО КОЛО

"Блиц недеље", Београд, 19. новембар 2023.

Пише: Ненад Грујичић

 

Велики уметници и њихова дела носе распоне и акције често зачудне времену и амбијенту у којем настају и живе. Они се усађују у постојећи ред ствари као нова природа, као вишак језика без којег нема праве уметности. У том наоко неприродном и често болном калемљењу, налазе се клица и замајац истинског талента и његове непредвидиве игре.

Доласци Оље Ивањици на Бранково коло, у Сремске Карловце, или наши сусрети другде, били су увек у аури радосног чуда, неке надљубавне милине у поздраву два бића која се разумеју иако их године поприлично деле, она је била годиште мога оца.  Оно што ју је одавало као присутну и удаљену у исти мах, јесу њене очи, осмех који је пратио ту несвакидашњу боју зеница и погледа усањаног у земаљске и космичке нијансе. Да, то је заиста тако, нимало  патетично, напротив, поседовала је неку врсту више свести о самој себи и свему ономе што је окружује, али се дубоко налази и у њој самој.

 Оља Ивањицки је и песникиња која зна отворити питања о тајни постојања: „О, душо моја прикована овде/ Низом чудесних тачака/ Од којих је само једна/ Велики почетак и крај./ Само једној од њих/ Било је дато све/ Као велико чудо речи/ Као молитва без жеља/ Као мач без Соломона/ Као правда без окривљених/ Као одблесак сна у огледалу дана/ Као раскошна свећа/ Што плови у таласима Ганга/ Као гнев и милост истрошених бића/ Као отупелост чула/ И вертикала сазнања/ На дугој путањи живота/ Ништа није извесно до краја./ Нигде јесам и бићу.“

Подалеке 1957. године, приликом откривања споменика Бранку Радичевићу на Калемегдану, Иво Андрић је, поред осталог рекао: „Правом песнику и његовом делу ни време ни људи не могу ништа.“ Дакле, правом уметнику проток времена може само да повећа сјај и значај. Ова једноставна, али до сржи истине, прецизна сентенца, помаже нам да, бар делимице, осветлимо комплексну уметничку природу Оље Ивањицки, несвакидашњу уметницу замамних и удивљујућих креација.

Слављена и разапињана, она је, андрићевски речено, одметник у вишем смислу речи, осуђена да натчовечанским даром допуњује виши, обичном страдалнику, невидљиви ред ствари и појава, реметећи тако и демистификујући онај нижи, очигледни, у ком се живи само делимично, а не целином бића како се наивно у вреви свакодневице подразумева.

Разговарајући с њом у просторијама Бранковог кола у Сремским Карловцима, све је личило на смирену лаву која кад проговори, иако и даље стишано, одашиље огромну затомљену енергију, ону из праска и излива те исте лаве из утробе земље. Увек су то биле нове и свеже мисли, натопљене осећањима без којих нема људског живота, мисли у речима које су морале и могле да изнесу баш такву поруку и значење. Говорила је о нашој сићушности под звездама, али наглашавајући снагу мајушног зрака талента што са планете подупире небо. А умела је и да каже: „Светска криза не постоји за онога који ствара нешто.“

У свим епохама, најдубљи траг остављали су уметници у чијем делу љубав зачикава смрт, и обрнуто, где заправо, ерос и танатос замењују места, губе иницијална својства и постају комплементарне демијуршке силе. Колико ли испреплетених (и покиданих) мрежа демонског и божанског, колико поетског авантуризма до изгибије и поновног рађања уметничког ЈА, и, напокон, колико пречисте романтичарске жудње у свим тим испремештаним и призваним световима!

Овде се нећемо бавити тиме, као ни чудесним даровима на све стране Оље Иваљици која је и песникиња, и вајар, и конструктор и визионар. Нећемо објашњавати откуд  је у својој преддседничкој резиденцији 1962. године прима Џон Кенеди ког ће  1975. године насликати, као и, визионарски,  будућег председника Америке плавооког Доналда Трампа с црвеном краватом 1999. године. Нећемо образлагати ни где се све у свету налазе њене слике, код кога и како, нити помињати висока признања, награде и позиције у анкетама и изборима, нити чудесне грађевине чијем изгледу је Оља кумовала, и тако даље, о томе је доста писано. Ми бисмо да донесемо нешто ново и мање непознато махом везано за култни амбијент и мисију Бранковога кола.

Мимо свих Ољиних чудовитих перформанса, уметничких експеримената и визија у тродимензионалном свету, њене слике су, дабоме, примарни траг. Нећемо се бавити ни тематско-мотивским спектром слика где доминирају женски ликови. И кад, на пример,  доносе предапокалиптичке призоре, њене слике увек имају негде у даљини извор светлости који ће допрети до зла и победити га. Борба добра и зла је вечна, и она као тематско поље захвата стваралаштво великих уметника. И у ликовним радовима, и у њеним песмама, и у ономе што је говорила мимо специјалистичких увида у уметности – за народ у широким медијски промоцијама, свугде се осети жудња за љубављу и хармонијом после хаоса. У свему врхуни лепо као обоготворени принцип света.

Оља Ивањицки је жена-уметник које се не колеба пред ишчуђавањима, коментарима и протестима околине, под месечином наше планете, вила која непрестано плови и хита ка новооткривеном свету, чаробнијем од тродимензионалног живота попрсканог таштином, несавршенством и пролазношћу. Њени ликовни погоци су вртови свеже уметности, оног тајанственог света што се активира у најдубљим изворима светлости. А њена срећа је у томе што успева да преброди, из себе саме, све одаслане сонде преображаја, увек се дочекујући на другој обали сна који је до малочас био живот или ће то постати у њеним делима.

Кад смо се договарали 1997. године да направимо изложбу њених цртежа „Портрети песника“ на 26. Бранковом колу, била је озарена том идејом. Тим пре што смо те године обележавали 150. годишњицу изласка Бранкових „Песама“ у Бечу, те Његошевог„Горског вијенца“, „Новог завјета“ у преводу Вука Караџића и „Рата за српски језик и правопис“ Ђуре Даничића.  Изложба је била отворена 12. септембра у тадашњем Институту српског народа, у лепој згради Стефанеума, у Сремским Карловцима. Овај институт коју годину раније основао је Миша Милошевић из Женеве.

И договорили смо се да после отварања изложбе, у суседној сали пуној бидермајерски урамљених слика и намештаја, учествује у новом програму: „Земаљска љубав – анђео или демон“. Ту тему су прихватили, из дана у дан,  и Владета Јеротић, Павле Угринов, Александар Тишма, Радослав Петковић, Светислав Басара, Јовица Аћин, Бранислав Лечић, Милица Мићић Димовска, Вида Огњеновић, Бојан Јовановић и Александар Јерков. Јеротић ме питао ко је предложио ту тему, рекох му – ја, он загонетно рече – то је права тема за нас људе.

Љубав (и љубомора) с Леонидом Шејком представљају пример непрестане буре и бонаце између два блиска бића – за уметност. Ако је заљубљеност (коју погрешно називамо љубављу) нека врста лепе немани што својим половинама живи у мушком и женском бићу, онда од њене хировитости или успаваности зависи однос између два људска хабитуса. Још као студенти, Оља и Леонид се упознају и препознају, и иницирају оснивање Медиале, уметничке групе. Створена је необична кованица која у себи садржи речи мед и ала. Била је то несвакидашња акција кроз два главна актера, која захтева опсежније увиде веома добро је објашњене у књизи „Огледало љубави“ Силвие Монрос Стојаковић.

Прихватала је да говори на Тему манифестације на „Бранковом колу“, на пример 5. септембра 1998. године:„Уметност и живот“, заједно са Драганом Јовановићем Даниловим, Или: „Уметност и време“, 17. септембра 1999, заједно са Небојшом Дугалићем, А на ове теме, уз Ољино име, смењивао се из дана у дан овакав низ имена: Александар Тишма, Драгослав Михаиловић, Бошко Петровић, Александар Тишма, Светлана Велмар Јанковић, Чедомир Мирковић, Вида Огњеновић, Раша Попов, Ивана Жигон, Ласло Блашковић, Марина Арсенијевић и Бранислав Лечић. За све њих – дивно чудо и енигма!

Годили су Ољи Сремски Карловци са својом дубоком духовном-културном и виноградарско-дионизијском причом. Све је било у знаку присуства многобројне публике која је желела не само да види слике,  већ и да чују реч Оље Ивањицки. То је онај песнички аспект њене личности који плени у њеној појави на златоустим гостовањима. Сви су желели да виде и и чују, да разумеју двоструки гест велике уметнице: чин и смисао портретисања песника и, потом, поклањања целе изложбе песничкој институцији Бранково коло у Сремским Карловцима.

Оља Ивањицки, попут Пикаса, на пример, портретише своје савременике, али и неке минуле песнике. Њени цртежи личе на речи, боље рећи, сваки цртеж јесте један амалгамисани стих. Оља Ивањицки лаким потезом сваком портрету придодаје невидљиви и неизговорени стих или најчувеније речи поетичког вокабулара песника. Тако је, у неколиким секундама поетског надахнућа, визуелно слила и оживела туђи таленат у своме.

Тако се из Његошевог израза лица читају стихови „нека буде што бити не може“, а онда као да чујемо песников глас: „Мени ништа није непознато.“. Између очију Лазе Костића, као „међу јавом и мед сном“, урезала се „ђенијална“ црта што повезује ониричко и стварносно, и као да песник баш Ољи каже: „Неуморна плетисанко,/ што плетиво плетеш танко.“ Из Дучићевог лика бије вихорна осама сетног господина који је знао скоро па све о женама, а да ни с једном није поживео на дневни начин: „Само си лепота колико си тајна“, а онда као да самој Ољи пева: „Остај недостижна, нема и далека.“

Црни шешир, црна машна и црна рукавица уоквирују уклето лице Бранка Миљковића које тули: „Узалуд је будим“,  а чије „уби ме прејака реч“ као да не излази из младих уста што су се одрекла свега написаног испод крхког дрвцета на коленима. Десанка се рукује са млађом сенком од своје тадашње док изнад лирског шешира бдију заљубљене очи што казују „не немој ми прићи, хоћу издалека“.

Профил Васка Попе, као „од злата јабука“ светли упаљен српском културном традицијом. Духовна, пак, нит Ивана В. Лалића нежно је уобличена у „страсну меру“ израза што хипнотише искуством. У младом Матијином лику напучених усана осети се зрак надвремене љубави с Вером Павладољском. А код Душка Трифуновића „има нека тајна веза“ са потребом сликарке да уради портрет песнику чије су песме масовно изводили рокенрол-певачи: „Шта би дао да си на мом мјесту,/ да те мрзе, а да ти се диве“, стихови који су се уствари односили и на Олгу Ољу Ивањицки међу сујетним колегама.

 И тако од лика до лика, од стиха до стиха, од песника до песника. Дабоме, ту је  и Стеван Раичковић који пева: „Једном нас ту, где нас има,/ Неће бити./ Ми смо нити...“,  па Миодраг Павловић: „Ја имам нада за овај град“, затим Љубомир Симовић: „И узвиси, трећом руком, Тројеручице“, а потом и Јован Христић: „Јер ја сам само гост који дође/ Закуца на врата и оде“. Није изостављен ни Борислав Радовић: „Постоји... у свакој песми неки свет што нам припасти неће.“  Многи су се већ придружили Бранку Радичевићу као незаобилазни белуци стражиловске лирске бројанице.

Бранка Радичевића насликала је тако да га чујемо са Стражилова: „Ао, свете, мио и премио,/ красно ли те Вишњи удесио“, и додаје: „Ао, данче, ала си ми бео,/ још би’ дуго гледати те ’тео.“ Та жудња за вечитошћу, за обликом продужене лепоте и метаморфисане стварности, за срцем које постаје perpetuum mobile и откуцава ланац обновљивих зденаца живота, јесте заједнички амблем уметности Бранка и Оље. Она је умела у својој поезији да ошине по новом добу као великој замци за човека: „Све је на продају све се купује/ И све изнова продаје у следећој сезони/ са сваком смрћу – нова куповина.“

Желела је да уради и мој портрет, и заиста изненадила доневши у Бранково коло цртеж на великом формату хамер-папира широког 74 а високог 100 сантиметара. Био је благо умотан у дебелу ролну. То је било за време трајања 26. Бранковог кола. Моји сарадници су пожурили да отворе ролну и – указао се кратко ошишан лик, без дуге косе коју сам тада носио и до рамена. И ја сам се зачудио. Међутим, убрзо сам разумео да је то дело Ољиних прекогнитивних силница, она је напросто имала визију мене без дуге косе и погодила –  пре десетак годинама ошишао сам дугу косу и данас имам фризуру коју је Оља показала на свом цртежу. Иначе, тај лепи портрет није изложен на поменутој изложби, нисам дозволио, јер као што је познато, ја као песник не наступам на Бранковом колу с обзиром да сам домаћин другима.

А уза све то узела је њој драге стихове из мојих сонета и исписала својом руком, стихове који уствари имају стваралачку шифру њеног уметничког талента: „Силазиш лака низ светлосне сфере,/ час те анђели, час демони бишћу,/ у ходу две се гуркају Венере,/ једна па друга сенку моју стишћу“. Затим: „Ти спаваш лепа ко планинска шума,/ на рубу лица језеро се мрешка,/ тик изнад воде цакли дуга ума,/ а с краја уста кепец сна се смешка.“

Недавно изашао је зборник радова о моме стваралаштву, који је уредио песник и критичар Растко Лончар. Инсистирао је да на корице зборника иде рад Оље Ивањицки, мој портрет сачињен пре четврт века. Сâм то нисам ни помишљао. А онда, изненађен Растковом прозорљивошћу, рекох му да ми је Оља једном приликом казала: „Све што можеш за свога живота придодати монографији или књизи о теби, неку слику, фотографисан предмет или било који редак детаљ, учини то, јер други то неће умети, неће моћи, а често неће ни хтети.“ И збиља, уместо да се ја тога сетим, млади Растко је то урадио уместо мене, и тим гестом подсетио ме на Ољин савет, видим да није погрешио.

Поклон Оље Ивањицки Бранковом колу је висока свест о значају песничке институције и поздрав мисији Бранковог кола које слави најчувенијег Сремскокарловчанина рођеног у Славонском Броду који га, гле, не прихвата. Шта ли ће бити наредне године у Хрватској поводом два века од рођења Алексија Радичевића у Броду на Сави?

Ако се Бранку никад није остварила жеља да оде у Италију и учи цртање, онда је неким вишим блеском, ова несвакидашња изложба својеврсни омаж неиспуњеном песничком сну. Бранко Радичевић је своју лирику засновао на појмовима: здраво и збогом, на дионизијском и химеричном доживљају света. Он слави живот и његов пантеистички сјај, али и преображава живу смрт у стих. То исто чини и Оља Ивањицки правећи од таквих крајности легуру изван времена и простора.

А песникова, пак, велика неостварена љубав, лепа и даровита Вилхелмина Мина Караџић, Вукова Минка, сећајући се песника, двадесет пет година после његове смрти насликала је онај чувени Бранков дугокоси профил. За живота,  Бранко јој је, на Бадње вече, 1849. године, у Бечу, у салону пуном младог и даровитог света, посветио стихове којима данас у Бранковом колу, ево, изражавамо своју захвалност и љубав према Ољи Ивањицки: „Кад си звезда, селе моја,/ Да си међу звездицама,/ Међу својим, селе моја,/ Милим сестрицама.“

 

           На фотографијама из архива Бранковога кола: Оља Ивањицки, Ненад Грујичић и Софија Љуковчан на 26. Бранковом колу, 1997.

 

 

Ненад Грујичић

ОЉА ИВАЊИЦКИ

 

Има људи који носе таленте за више ствари,

када букет Божјег дара нађе се у једној души,

кад уметник, земни човек, својим ликом и не стари,

 

већ га младост свуда прати, у дворцу и потлеуши,

где год дође, шта год ради, ореол к’о сунце сија,

то су људи кентаури, око њих се чудо пуши,

 

укрштених енергија свака реч те благосиља,

боја гласа, поглед, покрет, све – небеска симфонија.

И Оља је Ивањицки била биће тог обиља,

 

и сликарка, песникиња, дете руских губернија,

визионар новог света, златоуста звезда снова,

имала је нешто своје, тајни печат који прија.

 

На Бранковом колу, давно, изложба је била нова,

ту портрети свих песника које Оља познавала,

много света, Стефанеум, простор испод златног крова,

 

ја отварам и поздрављам лепоту без преседана,

додала је и Његоша, Бранка, Лазу и Дучића

кругу живих што к’о капи росе висе с танких грана,

 

јер сви ћемо испарити, баш те капи са листића,

ал’ остати на сликама које Колу даде дама

као поклон из времена наших земних снохватица.

 

 У то време моја коса по рамену беше пала,

 а портрет ми насликала без фризуре, голе главе,

 ко год виде, зачуди се, но међутим Оља знала

 

 да ћу једном дуге власи ошишати попут траве.

 

              (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)