ТРАГОВИ И ЗНАЦИ

"Блиц недеље", Београд, 10. март 2024.

Пише: Ненад Грујичић

Двестота годишњица рођења Алексија Радичевића, потоњега Бранка, великога српског песника романтичара, славне младе личности чије се дело стопило с народом,  представља ретку привилегију у времену, у сусрету са песничким култом младића који је из земнога света отишао напунивши свега двадесет девет година.

" /> ЗАПИСИ УЗ ВЕЛИКИ БРАНКОВ ЈУБИЛЕЈ
Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ЗАПИСИ УЗ ВЕЛИКИ БРАНКОВ ЈУБИЛЕЈ

slika

Двестота годишњица рођења Алексија Радичевића

ТРАГОВИ И ЗНАЦИ

Пише: Ненад Грујичић

Двестота годишњица рођења Алексија Радичевића, потоњега Бранка, великога српског песника романтичара, славне младе личности чије се дело стопило с народом,  представља ретку привилегију у времену, у сусрету са песничким култом младића који је из земнога света отишао напунивши свега двадесет девет година.

Ово је ретка годишњица која се јавља једном у стотину година, тек неки од нас крајичком свога века могу да је захвате. Као таква, она представља несвакидашњи моменат у животима савременика поводом песничке личности која је оставила предубок стваралачки траг. Иако није стигао земним животом у поезији дуго да сади своје божанске речи (тек је заорао златну бразду и посејао прво семење), Бранко је попут изненадног метеора силовито ударио у тло српскога језика и пред нашим чулима оставио запањујући траг свога доласка у нашу књижевност, културу и историју.

А поводом 100. годишњице смрти нашега песника, у  есеју „Један век Бранкове лирике“, чији је део под насловом „Угаони камен“ штампан у НИН-у 1953. године, Борислав Михајловић Михиз каже: „Велика песничка имена над својим живим наследницима имају једну надмоћ, ненадокнадиву предност трајања. Прођу деценије и песничко дело  ужљеби дубок траг у душу народа, сталожи се, окамени, фиксира. Путују стихови, строфе, песме и песници од једне генерације другој, уђу у школске читанке, продру до села и града, преживе ратове, режиме и окупације, и полако попада по њима племенита патина времена. Добију нови квалитет нечег трајног, добро знаног, блиског, свог. Како год била посматрана историја нашега песништва, увек ће се у њеном темељу указати Бранков угаони камен.“

Друго Радичевићево име (Бранко) настало је 1847. године, двадесет три лета после његовога рођења – појавом прве књиге „Песме“ у Бечу. Зато је ова велика годишњица Бранковог рођења, по црквеним књигама, везанија за име Алексије, крштеног имена насталог рођењем у Броду на Сави уочи светог Алексија. Али ми славимо песника, и његову поезију – зато Бранко, дакле. И, притом  не можемо  изоставити датум  када се Алексије родио у Славонском Броду: 15. марта по јулијанском календару илити 28. марта 1824. године по грегоријанском календару.

Не доживевши ни пуних тридесет година, богомдани Бранко Радичевић показао је да песнички таленат поседује надвремену меру и висину, и да ничим нису и не  могу бити у српском језику уништени трагови и домети таквога чуда. Понекад нисмо ни свесни да настављамо нечију животну причу на другачији, непланирани начин, у непрестаном присусутву тог нечијег имена, чему и не придајемо значај док се контакт одвија, али касније уочимо пун смисао свега тога.

Пре четрдесет година (23. фебруара – 6. марта 1984.)  објавио сам у листу „Дневник“ фељтон о Бранку Радичевићу. Око седмог наставка, у близини Бранковог споменика сусрео ме у Дунавском парку, Божидар Ковачек, мој бивши професор са Филозофског факултета (предавао ми народну књижевност), потоњи  председник Матице српске. Осмехнут и зацакљених тамних очију, рече да са задовољством чита мој фељтон о Радичевићу и –  предложи да одмах по завршетку фељтона објавим књигу о Бранку, а да ће ми он бити рецензент. То ме изненади и осоколи, и прихватих без речи савет човека који ми је причао да је рано детињство провео у Брезичанима код Приједора где иначе заврших основну и средњу школу..

И заиста, у тадашњој агилној Књижевној заједници Новог Сада, појавило се 1984. године прво издање моје књиге „Бранко – песник младости“ у тиражу од пет хиљада примерака.  Већ наредне године, код истог издавача, изашло се и друго издање у тиражу од шест хиљада примерака! За не веровати, дивно чудо успеха. Беше то време без компјутера и интернета, без тзв. друштвених мрежа и мобилних телефона.

Нису се сви моме успеху радовали, па тако редакција „Поља“ наговори једног младог и помало наивног писца (данас не постоји у књижевном животу) да нападне моју књигу о Радичевиићу, и – појави се текст са насловом „Претендент на Бранка“. Одговорих са насловом „Пацер с увећаном диоптријом“. Израна сам научио да се браним од разних салијерија и завидљиваца, па  се тако, без своје намере, формирах и у полемичара који је досад објавио две књиге такве провенијенције.

Коју годину потом стигоше у Сремске Карловце представници тзв. Истраживачког центра ССО Србије, траже да потпишемо уговор о објављивању књиге о Бранку у две хиљаде примерака. И то се догоди.  Објавише неку врсту фототипског издања, није ми се свидео квалитет штампе. А онда 1992. године позва ме београдски Завод за уџбенике и наставна средства да потпишемо уговор о објављивању књиге, али под насловом – „Бранко“, у пет хиљада примерака. То је престижна едиција „Српски источници“ у којој су већ биле објављене књиге о Његошу, Десанки и Аласу, чувеном математичару. Тираж књиге „Бранко“ обнављан је и наредних година, дуго, и дошао је до низа и броја, које више нисам могао контролисати.

Те године обележавали смо 160. гоодишњицу рођења Бранка Радичевића.  Бранково коло је у Славонском Броду, родном граду Бранка Радичевића,  подигло споменик (рад Јована Солдатовића) пред школом песниковог имена у улици такође његовог имена. Међутим,  споменик је немилосрдно срушен 1991. године и још није обновљен у Бранковом родном месту. И нико данас у Хрватској не говори о томе, а ни у Србији, нити ико повлачи конкретне позитивне потезе,  а велика је 200. годишњица Бранковог рођења.

Данас је Друштво новосадских књижевника пандан накадашњој, вредној и за памћење Књижевној заједници Новог Сада. И једна и друга асоцијација окупљале су писце који живе у Новом Саду. Од негдање Књижевне заједнице Новог Сада и те како има и може пуно тога да се научи, нарочито на пољу ширења издавачке делатности која је тада у Југославији била феномен са поменутом Заједницом  у главном граду Војводине. Поводом 200. годишњице Бранкова рођења, могло би данас новосадско друштво писаца да штампа ново издање поменуте култне књиге о Бранку, која, опремљена дагеротипијама, сликама и илустацијама, намењена је породицама, омладини и осталима, свима онима који би требало да упознају и не забораве своје културне и духовне корене. А и ја сам писац из Новога Сада, и сада као и пре четердесет лета.

Ако сам пре четири деценије објавио прво издање књиге „Бранко – песник младости“, и од тада све време радим у Бранковом колу, требало би претпоставити да понешто о Радичевићу знам. Тада сам имао двадесет девет година, онолико колико је Бранко имао отишавши с овога света. Многи су ми говорили да то није случајно и да у мени виде неку врсту инкарнације Бранка. На то бих завртео главом, смешкао се и пустио њиховом маштаријуму да кује приче до звезда. Међутим, има нешто у свему томе ако бих покушао да набројим знакове који су претходили моме доласку у Сремске Карловце и запошљавању (1983) у Бранковом колу где се и данас налазим.

Који су то били „знаци поред пута“? Најпре те година је била стогодишњица преноса земних остатака Бранка Радичевића из Беча на Стражилово (1883). Али, није реч о томе овде, већ о мојој личној путањи до доласка у Бранково коло које ће ми обележити целу досадашању каријеру. Што у шали, што у збиљи, многима кажем да имам циљ да достигнем Јована Ћирилова који је четрдесет седам година био на челу Битефа. Дај Боже здравља, па да то буде и пола столећа.

Подалеке 1978. године, као студент друге године књижевности, добијем у Матици српској Бранкову награду за есеј (семинарски рад) „Јавна птица Милана Дединца“. На препоруку професора Петра Милосављевића, окитим се овим високим Матичиним признањем заједно са Радославом Петковићем, Љиљаном Пешикан, Савом Дамјановом и Палом Шандором.  Ни слутио нисам да ће Бранково име судбински бити везано за мене.

Те године изађе мој песнички првенац „Матерњи језик“ у београдском „Пегазу“, тада много запаженој едицији Књижевне омладине Србије. У тој књизи, гле чуда, помињем Бранка Радичевића, а те стихове ће на промоцији књиге у старој згради Филозофског факултета у Новом Саду (Његошева 1) цитирати тадашњи асистент Јован Делић: „Ужурбаност моје крви/ и свих досадашњих/ вјекова поезије/ што почивају/ над/ и под гробовима/ Хомера/ Дантеа/ Бранка/ и осталих.“ И ту се Бранко, дакле, указа, али потпуно изван икакве свести о прекогнтивној линији мога земног путешествија.

С јесени те године, нађем се на Књижевној колонији у Кањижи, међу најмлађима. Примети ме и поздрави Славко Матковић, авангардни уменик и песник из Суботице, и онако мало уз флашу-две пива, румено рече пред другима: „Види овог нашег Ненада, исти Бранко Радичевић“. И остали се сложише и насмејаше. Можда је та опаска имала за циљ да ме косне и као младог песника на неки начин поетички сличног Бранку у односу на нова истраживачка превирања у ппоезији. А Енес Кишевић није престајао да прича како сам мршав као Бранко, „исти онај дугокоси Алексије Радичевић“.

Већ наредне године (1979), на  Стражилову, буде ми на 8. Бранковом колу уручена награда „Печат вароши сремскокарловачке“. Уз мене лауреати: Илеана Урсу из Зрењанина и Горан Симић из Сарајева. Ни тад помислио нисам да ћу ја бити тај који ће годинама на Бранковом колу уручивати ово високо признање старо педесет седам година, основано иницијативом Пере Зупца у новосадском студентском листу „Индекс“.

Исте године (1979), била ми је зграбљена из руку Бранкова награда Друштва књижевника Војводине за прву књигу песама „Матерњи језиик“ о којој се навелико писало.  За тадашње газде, није се смело догодити, годину за годином, да још једна награда са Бранковим именом, припадне младом поети што је својом првом књигом однекуд бануо у Нови Сад и Београд. То се морало спречити, те књижевна братија, њушећи мој песнички таленат, учини све да тако буде. Али ме, гле, и на тај начин окрзну Бранко, те се и та знаковна светлица сабра у ауру са дугокосим младим раменима песника у настајању.

Зато за утеху на све то, у листу „Политика““, у престижној годишњој анкети „То је била њихова гоодина“ (1979) изабран сам за најуспешнијег младог песника-писца у Југославији заједно са уметницима-почетницима, Емиром Кустурицом, Наташом Вељковић, Меримом Исаковић и другима из целе земље. И утом ће се појавити моја друга књига песама „Линије на длану“ (Просвета, Београд, 1980), чији рецензент беше Милорад Павић који је и мени као студенту држао предавања о Бранку Радичевићу, али као професор тада на часовима не рече да ће ми бити рецензент нове младе књиге.

Годину дана био сам сарадник листа „Глас омладине“, уређивао рубрику поезије на целој страни, понекад и на две, писао текстове одогађајима културној сцени, правио интервјуе с песницима. Тако сам забележио и један догађај на Бранковом колу, боље рећи писао о томе како је на Стражилову младом Рефику Личини уручена Бранкова награда ДКВ за песнички првенац, а онда је лауреат остао без ручка, нико га по протоколу није позвао на „Бранков чардак“. Ни тада наслутити нисам могао („а слутити још једино знам“) да ћу на Стражилову годинама бити домаћин, и као председник Друштва књижевника Војводине, уручивати Бранкову награду (и „Стражилово“ Бранковога кола)  овенчаним песницима и обавезно, притом, частити их ручком и карловачким берметом на „Бранковом чардаку“.

Одем у војску (ЈНА, 1981) у Рашку, и тамо сретнем војника Бранка Радичевића. Плавушан, јарко светлих очију, леп, али промењивог расположења, час анксиозан час полетан. Залетао се из даљине и ударао главом у стабло у кругу касарне. Није подносио војничке обавезе, а није био назарен. Отпустише тог „лудог Бранка“ из војске, али оста несвакидашсња успомена на те дане.

А ја у Рашки, у паузама између вежби на терену и у кругу касарне, почнем ужарено писати драму о својим мукама у једној злехудој новосадској књижевној редакцији. У тексту обухватим однос Бранка Радичевића и Змаја, убацим их у дијалог између младог јунака- писца и његове девојка с правног факултета. Ни то ми тада није давало знака да ме Бранково име води у стражиловску орбиту, на стални посао у Бранковом колу.

Из Рашке сам чудом прекомандован у Војну гимназију у Београду да предајем књижевност. Хвала Господу, то беше једна од највећих радости и привилегија које грешан готово да нисам био ни заслужио. Ту сам много играо шах у лепо уређеној просторији са шаховским столовима за питомце и не слутећи да ћу већ за коју годину потом организовати (још траје!) јединствен песнички шаховски турнир у свету, по угледу на Бранка Радичевића који је одлично играо шах, а о томе сведочио Јован Ђорђевић 1849. године у Земуну.

По изласку из војске 1982. године, тадашње јако Друштво књижевника Војводине, пошаље ме у младој делегацији југословенских песника и писаца у СССР, у Москву. Стигнемо 12. новембра 1982, а дочека нас вест да је умро Леонид Брешњев, шеф велике државе. Шта ће с нама – пошаљу нас у Грузију, у Тбилиси, па онда у Стаљиново родно мето Гори. У Тбилисију одведу нас у редакцију књиженог часописа за младе, „Светлост“, кад – тамо  уредници шездесетогодишњаци?!  Утом стиже у редакцију један, заиста, младић, ликом подсећао на Роберта Фишера, харизматичног првака света у шаху. Тај младић изјави да говори двадесет пет језика, па и српскохрватски (тако се тада звао). И да би то потврдио, он напамет одрецитова песму Бранка Радичевића „Девојка на студенцу“. Ни у сну снова помислити нисам могао да ће ми та песма често бити у програмима за госте Бранковога кола и да ћу је казивану и певану много пута слушати у Сремским Карловцима и на Стражилову, а и сам радо певушити.

Ове године, у оквиру обележавања 200. годишњице рођења Бранка Радичевића, саставио сам антологију песама посвећених Бранку, „Ао, данче, ала си ми бео“.  Ретка књига о Бранку, први пут штампана у Срба.  Биће промовисана у оквиру прославе два века од песниковог рођења на „Пролећним Бранковим данима 2024“ –  за Светски дан поезије, 21. марта, у 11 часова, у Карловачкој гимназији. Ту се Алексије Радићевић са братом Стеваном школовао (1835-1841) од своје једанаесте до седамнаесте године, одакле као невини дечаци одлазе у Темишвар да студирају „мудрољубије“ (филозофије). Ту су под родитељском бригом оца Тодора који, веома учен (претплатник на Летопис Матице српске), беше запослен као цариник-тридесетник. Он је своју децу за руку из Земуна довео у Сремске Карловце на школовање у гимназију коју је и сâм похађао две године (1817-1819).

Ова књига је уствари цветник сачињен од песама из надахнутог пера сто четрдесет девет песника који су у периоду од Бранкове смрти, то јест од преноса његових земних остатака (1883) из Беча на Стражилово, све до данашњих дана, певали и певају о „убавом славују“ српске поезије, култном песнику српског романтизма, чије су многе песме ушле у биће народа и певају се као изворне народне: „Кад сам синоћ овде била/ и водице заитила/ дође момче црна ока/ на коњицу лака скока...“, или „Де си душо, де си рано,/ де си данче био,/ де си сунце огрејано,/ де си досад био...“ и тако даље. А када је књига отишла у штампу, моја сарадница Ана Гојковић досетила се да преброји колико има песма у цветнику, и након троструке провере, утврдила да их има тачно две стотине. О, каква коинциеднција, виши аспект броја и тренутка, Божји знак поводом 200. годишњице Бранкова рођења.

Овај несвакидашњи цветник, који са примерима песама из друге половине 19. века прераста у хербаријум сачуваних ретких цветова, листова и латица, започиње песмом „Бранкова жеља“ Јована Јовановића Змаја. То је песма која је такође ушла у народ и може се данас чути уз тамбураше у Сремским Карловцима, на Скадарлији, у Бањалуци и другде. Потом следе песме посвећене Бранку Радичевићу из стваралачког надахнућа Петра Петровића Његоша, Јована Илића, Петра Прерадовића, Јована Сундечића, Николе Боројевића, Лазе Костића,  Аце Поповића Зуба,  Мите Живковић, Андре Гавриловића, Васе Крстића, Алексе Шантића, Љубомира Ненадовића, Филипа Радичевића, Марка Цара, Стојана Новаковића, Илије Огњановића, Јована Грчића Миленка, Јована Симеоновића Чокића, Ђорђа Ђ. Стратимировића, Иве Војновића,  Вида Вулетића Вукасовића, Аугуста Харамбашића, Авде Карабеговића,  Јосипа Берсе, Ћазима Ћатића, Светозара Ћоровића,  Рикарда Каталинића Јеретова, Османа Ђикића,  Стевана Путника,  Стевана П. Бешевића, Мила Јововића, Ђорђија Машанова Драговића, Владе Марковића, Филипа Ј. Ковачевића, Милутин Бојића, Милоша Црњанског, Растка Петровића, Милана Ћурчина, Уроша Тројановића, Станислава Винавера и других.

Уз песме, по концепту књиге од 400 страна, налазе се и портртети песника кроз време, што даје посебну боју доживљаја. За понеког песника у књизи нема ни године рођења ни датума његове смрти, нема дагеротипије или фотографије, никаквог портрета; не знамо како је аутор изгледао, дословно – аноним. Али, ево, има његове песме, оживљене у новом контексту; уз њу је убележена година и датум кад је објављена, и где. Ту руковет ретких примера оних који опеваше Бранка нисам могао изоставити поводом великог јубилеја: Герман Бакаловић, Тодор Драгић, А. Кузмановиић, Крста Поповић, Паво Орловић, М. Милисављевић, Миленко Д., Ружа Гајић и неколико песама потписаних  са „аноним“. Кроз њих, најпре, овај цветних на десетак места указује се заиста као хербаријум. Гимназијалац Алексије Радичевић, иначе, имао је најбољи школски хербаријом са стражиловским биљкама и цветовима.

Цветник песама (о) Бранку, као својеврсна апотеоза великом песнику српскога језика, као духовно најважнији подухват  у оквиру прославе  200. годишњице рођења Бранка Радичевића, оставиће конкретан и неопходан траг у времену. Књига са сличном идејом није објављена пре једног века, а могло се и то случити поводом прославе стогодишњице Бранковог рођења. Дабоме, она би била много мања обимом с обзиром да се у њој нису могли наћи песници и песме из будућности,  песме из прохујалог столећа (плус четвртина века што управо тече), а што говори да је Бранко и те како присутан и жив. Ако је пре стотину година неко сумњао да ће о Бранку и даље песници певати, грдно се преварио.

После прославе стогодишњице (1924)  Бранковог рођења у краљевини Југославији, све до данашњих дана, појавиле су се песме Десанке Максимовић, Бранка Ћопића, Скендера Куленовића, Драгутина Тадијановића,  Жарка Васиљевића, Мире Алечковић, Душана Костића, Борислава Михајловића Михиза, Славка Вукосављевића, Светислава Мандића, Гвида Тартаље, Бранка Миљковића, Бошка Петровића, Стевана Раичковића, Павла Поповића, Флорике Штефан, Богдана Чиплића, Мирослава Антића, Љубише Ђидића, Матије Бећковића, Момира Војводића, Ранка Јововића, Раше Перића, Србољуба Митића, Крстивоја Илића, Димитрија Николајевића, Ане Дудаш,  Ђоке Мирјанића, Бошка Ивкова, Драгољуба Павлова, Ранка Рисојевића, Часлава Ђорђевића, Пере Зупца, Енеса Кишевића,  Наде Златић Кавгић, Пауна Петронијевића, Зорана Вучића, Милана Ненадића, Милосава Тешића, Зорана Славића, Хусеина Дервишевића, Милана Живановића, Андреја Јелића Мариокова, Слободана Ристовића, Бабкена Симоњана, Будимира Дубака, Анђелка Анушића, Славомира Гвозденовића, Ђорђа Сладоја, Радомана Кањевца, Ненада Косановића Курта, Ивана Негришорца, Данила Јокановића, Игора Мировића, Живка Николића, Ранке Грковић, Милене Северовић, Верољуба Вукашиновића, Јасне Миленовић, Драгице Стојановић, Жарка Димића, Слађане Миленковић, Перице Маркова, Валентине Милачић, Ненада Адамова, Дамира Малешева, Мирка Вуковића, Јелене Алексић, Маје Белегишанин, Весне Фекете, Љиљане Павловић Ћирић, Милана Ракуља, Милана Ћосића, Николе Раусављевића, Растка Лончара, аутора овог цветника и других.

Пре непуна три века један писац (Томас Пејн) са другог континента рече нешто много необично, оно што не уочавамо и потпуно губимо из вида: „Они који су напустили овај свет и они који још у њега нису стигли, даље су једни од других  више но што и најбујнија  машта смртника може себи да представи.“

Многи будући песници, представници генерација које се још нису родиле, дакле, писаће и певати о Бранку. Ова књига добро ће им доћи као предложак. Ако буде овога света за стотину година, а Бог ће дати да буде, ономе ко буде сабирао нове песме (о) Бранку, садржај овога цветника биће двостепеник за хитање и хватање даха ка митском  стражиловском вису, легендарном српском Парнасу са круном Бранка Радичевића.  У практичном смислу то ће омогућити и нова камена стаза до Бранковога гроба, чија се изградња приближава своме крају. Та нова стаза велики је подухват поводом обележавања 200. годишњице рођења Бранка Радичевића. Она оживљава и стару идеју Мирослава Антића да се у рајском амбијенту подигне Алеја песника.

Сваке године на Бранковом гробу прислужујемо свећу и  доносимо букет цвећа. Организујемо уметнички програм, чује се Бранкова поезија, а ја редовно говорим о митском преносу Бранкових земних остатака из Беча на Стражилово. Познајем сваки завијутак и стрмину ове стазе, и знам како је незгодно после кишних дана по расквашеној замљаној стази попети се до Бранковога гроба. Зато ће ова макадамска, лепо уређена стаза, бити спас за намеру и жељу да се стигне до Бранка. За његов 200. рођендан, 28. марта, уз Округли сто „Живот песничког дела Бранка Радичевића“ у Карловачкој гимназији, на врху Стражилова, биће  приређен програм „С песницима у подне уз Бранка“, где ће наступити они који су досад певали о стражиловском Орфеју.

Овај генијални младић оставио је свега педесет четири лирске песме, седам епских, два одломка епских, прегршт писама и један одговор на критику. Држи нас вансеријски осећај о одговорности и повластици, које су нам дате при реткој привилегији да уобличимо свој однос  према великом јубилеју: двеста година од рођења Бранка Радичевића! То осећање чини нас кроткима и отрежњенима наспрам инерције и буке савременог живота и света, а с друге стране  указује на нашу пролазност и смртност са којима се усрдно морамо поклонити неумрломе младићу српске поезије чије богомдано стваралаштво надживело је многе државе, идеологије и политике.

Попут светлуцаве росе на јутарњем сунцу, која лагано испарава и нестаје, а сутра се наново зачиње, наша пролазност нас кроз поезију Бранка Радичевића упозорава да извор животне светлости остаје: „Ал’ што певах неће пропанути!“.  И, заиста, није наш Алексије залуд певао о смислу живота: “Ао, данче, ала си ми бео,/ још би’ дуго гледати те ’тео!“

 

              На фотографији: Ненад Грујичић на свечаности откривања споменика Бранку Радичевићу у родном граду поводом 160. годишњице песниковог рођења, Славонски Брод, 1984.

 

Ненад Грујичић

БЕЗИМЕНА

 

Ње више нема, то је био звук,

нити се икад родила за мене,

ја само видех надвремени лук

како избија из обриса жене.

 

Ње више нема, то је био звук,

као лаки прх из нестварне пене,

ка хоризонту стуштио се мук

бачен у светлост, на пут душе њене.

 

Ње више нема, то је био звук,

тек честице траг из очиње мрене,

рука ми прође кроз њен вити струк,

 

додирнух сенку опеване жене.

Ње више нема, то је био звук,                        

само ме каткад у сну трзај прене.

 

         (Из антологије "Ао, данче, ала си ми бео", Бранково коло, 2024.)