"Блиц недеље", Београд, 17. март 2024.
Пише: Ненад Грујичић
Несвакидашња је привилегија бити сведоком величанственог јубилеја који говори о громадном значају песничке личности Бранка Радичевића, која се одржала и запевала звезданим сјајем у времену. То је песник који је својом неугашеном младошћу метузалемски искусно опевао вечите теме и дао им свевремени печат што се пресијава у оригиналности непоновљивог талента у српском језику.
" />200. годишњица рођења Бранка Радичевића
ДИВНО ЧУДО ФЕНОМЕНА БРАНКО
"Блиц недеље", Београд, 17. март 2024.
Пише: Ненад Грујичић
Несвакидашња је привилегија бити сведоком величанственог јубилеја који говори о громадном значају песничке личности Бранка Радичевића, која се одржала и запевала звезданим сјајем у времену. То је песник који је својом неугашеном младошћу метузалемски искусно опевао вечите теме и дао им свевремени печат што се пресијава у оригиналности непоновљивог талента у српском језику.
Бити поета-ватес, прави песник-пророк, попут Бранка, то значи не марити за грађанско рачунање времена, већ трајати вечно – док је језика матерњег, нашег – српског, и његових прекогнитивних моћи што вапе за чудима. Таленат Бранка Радичевића божанске је провенијенције и нема му мере на земним кантарима. То је онај дар који је знао запевати: „Осим другог овде свега,/ Мене створи из ничега,/ ду’ом својим ти подуну,/ У менека душу суну;/ Па ми Боже јоште таде/ И у душу нешто даде,/ Та и моја песма ова/ И њу мени ти дарова.“
Бранково коло сваке године на „Пролећним Бранковим данима“ обележава рођендан Бранка Радичевића по старом и новом календару: 15. и 28. марта. Ова година је несвакидашња, обележавамо два столећа рођења Алексија Радичевића, потоњега Бранка, славног песника српског романтизма. То је годишњица која се п(р)ојављује једном у столећу, тек сваких стотину година, дакле, па тек понека генерација својим кратким и смртним животом дотакне то дивно чудо.
И, као у причи, све почиње рођењем, рече Данило Киш. Крштен као Алексије, Бранко Радичевић је рођен 15. марта по старом или 28. марта по новом календару 1824. године у Броду на Сави, од оца Тодора и мајке Руже (Михајловић, родом из Вуковара). У Славонском Броду, дечак Алексије живи пет година, а потом с породицом прелази у Земун, где две године учи српску, а три немачку основну школу. Као једанаестогодишњак, с десетогодишњим братом Стеваном, 1835. године уписује се Караловачку гимназију где остаје све до 1841. године. С братом Стеваном те године одлази код оца у Темишвар, који тамо ради као цариник, и уписује филозофију „мудрољубије“. У Темишвару умире деветнаестогодишњи Стеван, а Бранко одлази у Беч 1841. године да, по наговору оца, студира права за која каже: „Учење права баш ме незадовољним чини, кад помислим још три године, згрозим се.“
У Бечу живи десет година у непрестаном контакту с Вуком Стефановићем Караџићем и кругом наших и словенских књижевника и лингвиста. Ту упознаје и Вукову образовану и лепу кћерку Мину, рађа се фатална љубав која изнедри вечне стихове: „Певам дању, певам ноћу,/ певам селе што год, ’оћу“. Прва му књига излази 1847. године, која изазива контрадикторне судове па тиме и скреће пажњу на несвакидашњег песника. Бранко се разболева од сушице и, уз стипендију кнеза Михаила, уписује медицину да помогне самоме себи – да се излечи од туберкулозе. Али, авај, Бог генијалне људе спасава од земнога живота што их прерано призива к себи – у вечни живот. Бранко, земно, умире рано, у својој двадесет деветој години, и бива заборављен од људи четврт века. Након три деценије, из другог покушаја, његови земни остаци буду пренесени из Беча на Стражилово.
И ово је збиља једна прича, животна, кратка, и прејака. А претпоставимо да је Бранко живео дупло више. И тад би, рецимо писац ових редака са својим садашњим годинама био дупло старији од Радичевића, па се заиста можемо питати да ли би његово дело било веће и значајније. Бранков савременик, Лав Толстој, на пример, живео је осамдесет две године, и све време писао. Има кад године ништа не значе, људски век је ионако кратак, па дело створите у једном тенутку. Међутим, нема сумње, да је случајем Радичевић доживео Толстојеве године, он би објављивао нове књиге, имали бисмо много врећи број наслова, али је питање да ли би био створен оволики и овакав песнички култ вечитог младића српске поезије.
Прославили смо прекјуче, 15. септембра Бранков 200. рођендан по јулијанском календару, у Карловачкој гимназији у којој се браћа Радичевићи школовали од 1835. до 1841. године. Алексије и Стеван – дечаци који су држећи оца за руку дошли из Земуна да упишу Карловачку гимназију у којој се и Тодор раније кратко школовао. Та свечаност у Карловачкој гимназији је за памћење и појавиће се неки нови хроничар попут мене за стотину година да помене богату и од срца прославу два Бранкова века у Сремским Карловцима.
Постоје данас, и одувек, многи маштари доколичарских дриблинга, али и они што на тавану сваке треће године „пронађу“ неко писмо из 19. века, па Бранка и Стевана виде као распусне момке у Карловцима и на Стражилову. Трачају о њима којештарије, приказују их казановским љубавницима и боемима, а што су уствари „ловачке приче“. Бранко и Стеван су, велим, дечаци, пред крај школовања у Карловцима, тек закорачили у пубертет. За те измишљотине, Теодора Петровић, врсна списатељица и славна професорица Карловачке гимназије, најбољи познавалац Бранковог и Стевановог кратког боравка у Карловцима, још давно записа да је све то „измишљено и удешено према потребама“.
Уз самохраног оца, Бранко и Стеван су лепо васпитани дечаци, рано остали без мајке Руже у Земуну, која умире две године пре њиховог доласка у Карловачку гимназију. Они су „најодличнији ђаци“, праве квалитетне хербаријуме, имају калиграфске рукописе, нарочито Бранко. Њихов однос према родитељима оличава се у Бранковим писмима оцу, када му се обраћа са „драги татице“, а за мајку каже „мамица је сахрањена у Земуну“.
Дошавши с братом Стеваном у Темишвар (1841), Алексије Радичевић затиче сивило које га онеспокојава и чини анксиозним. Црњански цитира један давнашњи бећарац: „Темишваре, ни село ни граде,/ већем један поред баре смраде.“ Али се у Бранку у том граду активира епифанијски блесак што призива и осветљава Стражилово и Сремске Карловце, потоке и изворе, мирисе и звуке пуне живота. У Темишвару Бранко пише своју прву песму на српском језику, „Девојка на студенцу“. У Карловцима није написао ни једну, осим школског састава у стиховима на немачком о Дунаву (тада је немачки био школски језик).
У Сремским Карловцима нико из школских дана не памти Бранка као песника, нити га је ико називао песником, нити га зову Бранком, већ Ацом, анонимним Алексијем, једним од гимназијалаца-школараца из свих наших крајева, што су се ту, премлади, нашли далеко од кућног прага. Нити је, дакле, Бранко писао песме у Карловцима, нити објављивао, нити наступао као песник у граду којег ће касније антологијски опевати. А у то време, и после, било је популарно штампати песме на лецима, и делити у Карловцима, а што је обилато, и само тако чинио на пример Јован Симеоновић Чокић, отац Теодоре Петровић, почасни председник Организационог одбора за обележавање стогодишњице рођења Бранка Радичевића.
У Темишвару умире Стеван од неизлечиве јектике, а Бранко сломљен одлази (1843) у Беч да учи права, на која га тера отац, за која каже: „Учење права баш ме незљдовољним чини, кад помуслим још три године, згрозим се.“ Епифанијски пламен још више расте и осветљава Бранков звездарник, и на јави и у сну. Он пева аркадијске пределе Стражилова и Сремских Карловаца.
Сад већ у двадесетој години живота, Бранко у Бечу пева : „Ој, Карловци, место моје драго,/ ко детенце дошао сам амо/, Игра беше једино ми благо,/ Слатко звах ја мед и смокву само“. Овде експлицитно каже да му у Карловцима игра беше једино дечје благо, а слатким животом називао је само слаткише мед и смокву, као слатке рајске плодове са доста природног шећера. Дакле, он је све време дете у Карловцима, само дечак, невин и чист, дете које још није дотакло слатке грехе земног провода. Ни у Темишвару није загризао плодове греха, већ тек у Бечу, у сусрету са европским мегалополисом коју зуји и бруји сваколиким искушењима и пробуђеним жуњама. Ту ће му се као слатко воће указати и женско тело, и ту тек можемо говорити о Бранковим иксуствима те врсте, и у поеми „Безимена“ препознати нови свет за песника.
Бранко је рођен у Славонском Броду који не мари за њега, то се најпре односи на естаблишмент тзв. земаљске власти која је често кратковида и пуна грешака. То нама у Бранковом колу, и уоппште гледано с мирне стране, и није важно, јер знамо да је Бранкова карловачка епифанија гранула, једним оком, у Темишвару, а с оба и пуним плућима у Бечу. И ово све што се догодило на великој свечаности у петак, 15. марта 2024. године, на отварању „Пролећних Барнкквих дана“ говори да је Бранко уствари рођен у Сремским Карловцима. И ту живи духовно све време; то се материјализовало и кроз институцију Бранково коло која, ево, без прекида траје педесет трећу годину.
А та славна синтагма, оваплоћена и у легендарном књижевном листу „Бранково коло“ трајала је од 1895. до 1914. године. Први светски рат донео је велики дисконтинуитет за српски народ и нашу историју. Одласком 1920. године институције патријарха из Сремских Карловаца (где је од 1848. године постојала Српска патријаршија) и гашењем листа „Бранково коло“, Карловци почињу да пропадају. И нису се придигли до данашњих дана. Уз данашње Бранково коло, две јаке просветно-образовне институције српског народа духовно врхуне у овом месту са девет хиљада становника (у Бранково време – четири хиљаде), спасавају Сремске Карловце да не утону у провинцијски глиб. То су Карловачка гимназија (1791) и Карловачка богословија „Свети Арсеније Сремац“ (1794).
А у свему томе, иако рођен у Броду на Сави, на Стражилову сија Бранко Радичевић, најчувенији Сремскокарловчанин и најславнији ђак Карловачке гимназије. Бранко пева: „Чудо, селе, дивно чудо...“! Заиста чудо – с Алексијем (Бранком) Радичевићем за кога се, ни приликом преноса његових земних остатака из Беча на Стражилово, није знало где је с братом Стеваном становао у Сремским Карловцима. С обзиром да се знало да ће силан свет одасвуд да се слегне у Сремске Карловце, Организациони одбор се нашао у неприлици, па се одока одлучи за једну „малу кућу одмах иза зграде Конвикта“ (Теодора Петровић) и тако је „привремено прогласи за кућу у којој је као ђак становао“.
Сасвим на домаку Белила, та кућа је по свему била, наставља Теодора Петровић, најприкладнија сврси којој је намењена, „а рачунало се на то да публика буде задовољна, да нико не оде разочаран из Карловаца, да због ситница не спласне огромно одушевљење, дотле невиђени занос, који је, можда, требало употребити, односно, искористити у политичке сврхе, како је стара Аустрија и тврдила, не сасвим без разлога“.
Чудо је увек засновано на парадоксу. Све је при руци, али некако далеко, дошапнуто, па искривљено, али присутно, ту међу нама остало. Оснивач филозофије утопизма Ернст Блох би рекао: „Не веруј у чуда – ослони се на њих.“ Два века од рођења Алексија Радичевића у Славонском Броду уверавају нас у дивно чудо феномена Бранко у Сремским Карловцима.
Петар Петровић Његош
(1813–1851)
БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ
Пјевче драги, Србе врли,
искро жива ђачког круга,
нек Аполо тебе грли,
нека Орефеј тражи друга.
У вилинском пјеваш Колу
као славуј усред луга;
тебе за род пјесма грли
као небо вита дуга.
Ајде, роде, колу амо
да јуначки попјевамо;
глас нек јечи, нек се чује,
нек цркају љуте гује!
Петар Прерадовић
(1818 – 1872)
БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ
Понарасла теби витка крила,
већ за раном твог живота цвијета
и на њих те подигнула вила
нашој пјесми до висока лета.
Жива радост рођеног нам свијета
дочеком ти свакој пјесми била,
а уз сваку здравица се пила:
пјевао нам јоште много љета!
Али свијету с ону страну раке
устребало духа пјесничкога,
и смрт дође и ускрили твога
лахко изнад земљице ти лаке.
Тамо сад си своме роду дика
ал’ овдје ти нејма замјеника!
Алекса Шантић
(1868 – 1924)
НА СТРАЖИЛОВУ
Колико пута тебе походих мишљу младом
И љубљах места милине рајске пуна?!
У санку кол’ко пута шетах се твојим хладом,
И слушах слатке пјесме из твојих густих жбуна –
Штоно их мале тице, казујућ’ радости своје
Весело поје!
Али и на јави походи тебе, ево,
Син кршне Херцег-земље, ој горо пуна слада!
Гдјено је млађани Бранко најслађе пјесме пјев’о
И гдје му златни споменик блиста сада,
Споменик, који ако вријеме једном сруши,
У Српства неће души.
Ој, друзи! Браћо мила! Дигнимо пехар гори
Жарког и љупског вина – што нам га Сријем дава,
Кликнимо јасно скупа, нека се до неба хори,
Нека по Стражилову зашуми цв’јеће и трава:
Слава ти, Бранко, слава!
На Стражилову, 1888.
Ћазим Ћатић
(1878 –1915)
БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ
Зашто, зашто ова судба црна
Тебе у ноћ вјечиту закрили?
Зашт’ ко ружу отрже са трна
Са свијета тебе, Бранко мили.
Звук пјесме ти не чује се више,
Нити струне дршћу на гуслама:
Душа млада више ти не дише,
Твој починак сад је рака тамна.
Преб’јено ти гудало је давно,
Што но срца милином очара,
Али и сад твоје име славно
Српска вила на обзору шара.
И сад Бранко твоје име живи,
Српски народ у срцу га носи,
И сад твоме полету се диви;
И тобом се још ув’јек поноси.
Многи пјесник стопама ти шљеди,
Ал му пјесма као твоја није;
Да срдашце разгријено следи
А леденому часу загрије.
Ко гусала чује одјек твоји,
Тај Синаја* тражити ти неће,
Глас божански да му рај присвоји
Ко Мојсији – рај вјечите среће.
*Гора Сина
(Из Босанске виле, Сарајево, 1899/, бр.15-16, стр. 209)
Станислав Винавер
(1891–1955)
БЕЛА ЗОРА
Зора бела тек што свита
Момчић цуру нешто пита.
Она руди као зора
Ал он каже да се мора.
Тад поточић зажубори
Запеваше мило тице
Моми бајној срце гори
На груди му сакри лице.
А он брзо, вешто, спретно
На травицу њу је метно.
Ветрић слатки, мирно цвеће
Издат тајну ником неће…
Бранко Радичевић
Анте Ковач
(1897 – 1974)
КАНДИДАТОВ САН
По поеми „Рибарчетов сан“ Бранка Радичевића
Ал’ се странка осмехива
и нада се слави,
а кандидат мандат снива
јасно ко на јави.
Он хитнуо удичицу,
одобрење стеко,
изишао на улицу
да га бира неко.
„Дед, гласајте брже, људи,
зашто тако споро?
чини му се: мандат руди,
већ је готов скоро.
Биће, биће – јоште мало –
гласови печени,
срце му је заиграло:
„Амо сад, милени!
У фотељу ја ћу сести,
бићемо на влади,
имаћемо шта појести
за нас нема глади!“
Па спискове граби брже,
док му не загусти,
народ викну – он се трже –
оде санак пусти!...
Десанка Максимовић
(1898–1993)
НА СТРАЖИЛОВО ИДЕМ
На Стражилово идем још за сенке,
за магле млечне над пољем и Дунавом,
да гледам Бранкове брегове и евенке
и сунце како долази светлим сплавом.
Придружи ми се путниче на уранку,
што први круниш росу неначету,
да посматрамо румену јесен ранку
и лист како криоцем маше у лету.
За мном пођите јутрос стопу по стопу,
јабланови вити што лебдите поред моста,
и ти, коњаниче, млади у галопу,
за којим прамен прашине на путу оста.
Придружите ми се, жуне грла царска,
што јецате као девојка на растанку,
док нису врана племена аварска,
док нису снегови пали на гроб Бранка.
И ти, коме сећања увек ме зову,
из младости зелене однекууд бани,
да с тобом прођем јутрос по Стражилову,
шумарком руменим као да га ко рани.
На Стражилово идем, па ко зна када
у зору ће ме видети ови пути.
Придружи ми се, сунце, јутос сам рада
да гледам шуму Бранкову – лисје жути.
Бранко Ћопић
(1915 – 1984)
ВЕДРИНЕ
Бранку Радичевићу
Ведрином твојом, Бранко, сијају наши дани,
свака је слободна рука и ником није тијесно,
ето се јатимо бурно, ђачки, на свакој страни
у коло објесно.
Момак црноок језди и коњиц вришти врани,
као што некад бјеше у твојој пјесми првенцу,
драгани трепти срце и крчаг разбити неће
дјевојка на студенцу.
Не тугуј, пјесме твоје ничија сирочад нису,
не буди сузан, Бранко, та нисмо на растанку,
ево их с нашом колоном – дјевојке распјеване –
ко путник на уранку.
И нико код нас, Бранко, не вене тужно у мраку,
јесењом тугом сувом нису засути пути:
никад код нас пјесник више умријети неће,
нити му лисје жути.
Стеван Раичковић
(1928 – 2007)
РАДИЧЕВИЋ НА КАЛЕМЕГДАНУ
Са листова књига (ко из танких урни)
Крене твој дух ведри, тако, у дан тмурни.
И лаким звекиром лупне било коме
О капију срца, ко на дому, своме...
Често без куцања, као брат код брата,
Отвараш и на мом срцу тихо врата.
И мада сам ја жив, а ти чедо мрака,
У таму мог срца улазиш ко зрака.
Па, заједно, онда, улицама града
Кренемо ко преко плавих винограда.
И у парку поред твог каменог лика,
Сви гледамо у Срем и у дно видика...
Опет једна јесен: дуну ветар у том
И твој камен неста сав у лисју жутом.
(Из антологије Ненада Грујичића "Ао, данче, ала си ми бео", Цветник песама (о) Бранку, издавач Бранково коло, 2024.
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије