ОД МЛАДЕНОВЕ КОЗАРЕ ДО БРАНКОВОГ СТРАЖИЛОВА
Интервју с Ненадом Грујичићем, предсједником Бранковог кола
Разговарала: Тања Мандић
"Козарски вјесник", Приједор, 19. јули 2024.
Приједорчанин поријеклом, Ненад Грујичић је угледни српски пјесник и писац, антологичар и интелектуалац, аутор четрдесет књига поезије, прозе, есеја, критика, полемика, драмских текстова, студија о српској народној баштини, хроника и мемоара.
Овај свестрани аутор, добитник је престижних награда и признања са именима Вука Караџића, Бранка Радичевић, Саве Мркаља, Петра Кочића, Павла Марковића Адамова, Васе Пелагића, браће Мицић, Милана Ракића, Лазара Вучковића“, Скендера Куленовића, те награде „Шушњар“, „Кондира Косовке девојке“, „Дневникове награде“, „Стражилово“, „Печата вароши сремскокарловачке“, „Златне значке Културно-просветне заједнице Србије“, „Повеље Града Сремских Карловаца“, затим међународних награда „Златен прстен“, Интернационалне академије „Иво Андрић“, „Златни Орфеј“, Велика базјашка повеља“ и других. Заједно са Емиром Кустурицом и младим умјетницима Југославије, 1979. године у београдској „Политици“ проглашен је за најуспјешнијег младог пјесника. Грујичићева поезија преведена је на двадесет језика.
Навршило се пуних 50 година откако сте отишли из Приједора. Овдје сте завршили основну и средњу школу и отишли на студије у Нови Сад. Прве двије књиге, као и многе потоње, објавили сте у Београду и српској Атини, али Приједор носите у срцу као никад заборављени завичај. Лијепе успомене вежу вас и за „Козарски вјесник” гдје сте прије пола вијека објављивали своје прве пјесме и радове. О чему је тада млади Ненад писао и шта вам је била инспирација?
Прве пјесме у „Козарском вјеснику“ биле су најприје љубавне минијатуре, а онда пјесме о природи, о пчели и вилином коњицу, на примјер, о кућним љубимцима Брикију и Дунди са кућицом за псе поред очеве радионице, о пецању и старим млиновима на рјечици Гомјеници. Одушевљавала ме смјена годишњих доба у Поткозарју, осјећао сам божански принцип те смјене, у мени су се рађали неописиви усхити при првим пахуљама и пртинама у снијегу, првом цвјетању трешње и глогове живице, љетној младој граји у ноћи петровданских лила, „лисју жутом“ у меланхоличну јесен на вјетру с кишом.
Прошле години сте објавили књигу-поему „Козаро, сејо и прамајко – Речитатив о геноциду, забораву и слободи“. И та књига вас повезује са завичајем, са епопејом Козаре и библијским страдањем српског народа, нарочито дјеце ове славне планине у знаку имена легенарног Младена. Како сте у поеми повезали тешку позицију српског народа из оног и овог вримена?
Задовољан сам што сам својим стваралачким вијеком изњедрио поему о Козари у времену злокобне шмитизације наших живота и душа, рудника и шума, ријека и језера, када нам пријете отимачина и превара без милости. Цијели 20. вијек у знаку је германске напасти која је кидисала на српски народ и уништавала га у корјену. Сада опет пријети та опасност, али се појављује препреденије – са Јудиним пољупцима и маскама, са ђаволски искеженом дипломатијом, за почетак ту су и њихове банке умјесто тенкова. Неки дан је на Козари обиљежена 82. годишњица страдања близу стотину хиљада Срба овог поднебља, а потом уморених у Јасеновцу и Градини, у логорима за дјецу у Сиску и Јастребарском, у логору Сајмиште у Земуну и логорима у Њемачкој и Норвешкој. Верујем да ће, осим предвидивих политичких говора, доћи вријеме када ће, на примјер, ова моја поема, као умјетнички речитатив, као својеврсно опело страдалим српским душама на Козари бити представљена као суштаствени говор кроз таленте драмских и оперских умјетника, уз гудачки квартет, хор и ојкачке певаче из народа – да загрми жива српска душа наспрам административних фраза и порука. Да се то, дакле, догоди мимо бирократског дилетантизма, непрофесионалности и зависти, мимо необавјештених људи и потрошеног протокола, а у врхунској универзалној и умјетничкој креацији која указује на бесмртност српског народа на Козари.
Ваша путања креће од Младенове Козаре до Бранковог Стражилова, и она је остварена у Вашем конкретном књижевном дјелу и резултату.
Ја сам потекао са гомјеничко-санског ушћа, из Младеновог козарско-моштаничког амбијента. Духовно и животно усавршио сам се у фрушкогорском виногорју са манастирским пчелињацима и пјесничким епицентром на Бранковом Стражилову. У ширем контексту, потекао сам са српских крајишких простора Петра Кочића и Бранка Ћопића, и нешто млађих, Ђуре Дамјановића и Стевана Тонтића, а нашао се у пјесничком загрљају Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Лазе Костића, Ђуре Јакшића, Милоша Црњанског и Мирослава Антића.
Ова година је у знаку великог јубилеја: 200 година од рођења Бранка Радичевића. Ви сте на челу Бранковог кола четири деценије што је ријеткост у региону и шире?
Припадам стопостотним посвећеницима струци у дару од Бога. У такозваној демократској епохи, никада нисам био члан ни једне политичке странке. Моје дјело ме је одржало и поред примамљивих понуда и данајских дарова. Дочекао сам прославу 200. годишњице рођења Бранка Радичевића као свој дуго чекани сан. То је епохално велика годишњица која указује на то да смо пролазни и смртни.
Која је Бранкова поетичка разлика у односу на друге пјеснике и шта га и данас чини вјечно младим и актуелним?
Бранко Радичевић је живио свега двадесет девет година и написао педесет четири лирске и седам епских пјесама, и понешто у том знаку, остала је прегршт његових важних писама. Данас можемо казати да је Бранко пјесник какав се рађа једном у двјеста година. Његова стваралачка интервенција у српској књижевности и језику толико је дубока и радикална да се то никад прије, а ни послије Бранка није догодило. А да би се то догодило, био је потребан судбински контекст. У његово вријеме, оно мало писмених Срба писало је славеносрпским језиком који није био разумљив у народу. На том артифицијелном језику тадашњи књижевници су објављивали своје радове, на примјер, у Летопису Матице српске у Новом Саду, који такође слави два вијека од свог оснивања. Попут раног сунца, Бранко је донио поезију испјевану на чистом српском народном језику. У томе је тај његов радикални стваралачки захват. Заједно са Вуком Стефановићем Караџићем и Ђуром Даничићем, извојевана је велика побједа чије плодове уживамо и данас. Као божански пјесник, Бранко је био и остао непоновљив.
Бранко је рођен 1824. годину у Славонском Броду. Тамо је некад постојала његова биста која је у најновијем рату (1991) срушена. Колико вас растужује чињеница да је ова биста срушена само зато што је Бранко био Србин?
Сваког нормалног човјека та чињеница не само да растужује него говори о људском бићу као несавршеном, посрнулом и опасном створу. Видите шта се све у свијету данас догађа, пратимо уживо манифестације смрти и ништавила. А споменик Бранку је срушен у помами рушења споменика Иви Андрићу, Бранку Ћопићу и другима у Вишеграду и Сарајеву крајем прошлог вијека. Споменик вјечно младом Радичевићу, Бранково коло и ја лично подигли смо у Славонском Броду 1984. године поводом 160. годишњице његовог рођења. Тада још нисам био напунио тридесет љета, биле су то моје бранковске године и знаци. Срушен је Бранков соменик и 1941. године и пред најстаријом српском, чувеном Карловачком гимназијом основаном 1791. године (гдје су се школовали и неки наши преци из Приједора), подно Фрушке горе и Стражилова гдје се налазе земни Бранкови остаци са великим спомеником од камених коцака планина гдје живе Срби на Балкану. Усташе су срушиле прелијепи споменик, рад Ђорђа Јовановића, али је већ 1947. подигнут нови (рад Владете Петрића), такође красног изгледа, који и данас уљепшава двориште гимназије у којој се Бранко школовао од 1835. до 1841. године, под именом Алексије. Тако је крштен у Броду на Сави с обзиром да је рођен уочи светог Алексија. И сви су га у гимназији звали Аца. Послије школовања (1841-1843) у Темишвару гдје учи модрољубије, то јест филозофију, он ће у Бечу (1847) објавити пјеснички првенац са посрбљеним, са грчког језика преведеним, именом – Бранко Радичевић.
Наш Андрић једном је рекао: „Правом пјеснику и његовом дјелу ни вријеме ни људи не могу ништа.“ Да ли довољно посвећујемо пажњу великану какав је био Бранко Радичевић?
Дабоме да правом пјеснику нико и ништа од земних појава и људи не може ништа. Бранку је Матица српска, на примјер, бранила једанаест година да достави своју прву књигу у њену библиотеку. Матица тада није прихватала ни Бранка ни Вука, ни њихову борбу за српски народни језик у књижевној употреби. Матица српска се тада држала славјаносербског језика. Сабља води рат, али на крају духовност побједи, рекао је чак један немилосрдни војсковођа. Тако је и са Бранком, он је напросто побједник за сва времена. Он се изучава на свим нивоима школовања. Данас постоји неколико угледних награда с његовим именом, од најмлађих пјесника до међународних аутора. Затим, постоји преко стотину музичких композиција на Бранкове стихове, које су урадили композитори почев од Јована Пачуа, Исидора Бајића, Јосифа Маринковића, Стевана Мокрањца, па све до кантауторке Љиљане Петровић и рокенрол музичара Корнелија Ковача. Здравко Чолић на примјер пјева данас Бранкове пјесме, а многи Радичевићеви стихови изводе се као народне, то јест староградске пјесме: „Кад сам синоћ овде била/ и водице заитила, /дође момче црна ока/ на коњицу лака скока“ или „Где си, душо, где си, рано,/ где си, данче мио,/ где си, сунце огрејано,/ где си досад био“. У Србији и Српској постоји преко педесет школа које носе име Бранка Радичевића, а готово да не постоји српски град који нема улицу са његовим именом. Да не говоримо о библиотекама, умјетничким удружењима и домовима културе. На примјер, у Приједору данас постоји школа „Бранко Радичевић“, а једна улица се зове Стражиловска.
Они који читају дјело Бранка Радичевића, а нарочито старије генерације, чувено „Коло, коло, наоколо, виловито, плаовито...“ доживљавају као оду југословенству и химну Титовом братству и јединству. Како ви на то гледате?
Још је Борислав Михајловић Михиз рекао: „У овој земљи нико не зна да је коло Бранково у његовој поеми Ђачки растанак српско а не југословенско.“ То је лако објаснити. Међутим разне политике и режими, почев од Краљевине Југославије па до Титове Југославије фалсификовали су Бранкову оригиналну српску идеју насталу у вријеме националних препорода у Европи. Бранко Радичевић (1824-1853) је млад на сопственој кожи увидио да Срби живе под јармом два велика царства, турског и аустријског. Одмах је испјевао антологијску поему „Ђачки растанак“ у којој све Србе, у борби за слободу и независност, позива у заједничко свесрпско коло именујући их по предјелима, крајевима, областима и (по)крајинама где вјековима живе. Данашња свесрпска идеја на Балкану уствари има претечу у Бранку Радичевићу, а то многи не знају.
Обиљежавање великог јубилеја почело је прољетос на сам дан Бранковог рођења, 15. марта по старом или 28. по новом календару на „Пролећним Бранковима данима 2024“ у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду, али ће бити настављено током цијеле године. Недавно сте бесједили о Бранку у Банском двору у Бањој Луци и у царском Крушевцу гдје се налази славна црква Лазарица у којој се причестила српска војка пред одлазак у битку с Турцима на Косову Пољу?
Бранково коло, и мене лично, очекују гостовања у Бечу, Врању, Београду, Житишту, Великој Плани, Букурешту, Дервенти, Градишци, Сремској Митровици, Земуну и другим градовима. И у Бањалуци и у Крушевцу, на примјер, укључили су се врхунски глумци и музички умјетници. У Крушевцу наступио сам заједно са нашом поткозарском земљакињом, оперском примадоном Љубицом Вранеш из београдског Народног позоришта. Она је пјевала Бранкове песме, а ја сам држао бесједу о њему и наизуст говорио своју поезију. Ту је изведен и део моје монодраме „Ја, Мина Бранкова“ у интерпретацији глумице Данице Петровић. Да не заборавим казати да сам позвао младе бањалучке оперске и драмске умјетнике на септембрско 53. Бранково коло. А прије три године чуо сам двојицу младих момака како на пјесничкој академији у приједорском позоришту надахнуто изводе Бранкову антологијску пјесму што започиње стиховима: „Никад није вито твоје тело/ рука моја млада обавила“.
У марту сте, као писац, објавили своје двије ексклузивне књиге на тему “Коло, коло наоколо – Портрети и појаве” и антологију (цвјетник) пјесама о Бранку Радичевићу “Ао, данче, ала си ми бео”. Многи говоре да су ове књиге, поготово цвјетник поезије посвећене Бранку, најаутентичнији духовни подухват поводом обиљежавања два вијека од Бранковог рођења. Патријарх српски Порфирије тим поводом упутио Вам је писмо: „Ови изванредни споменици великом Бранку у част, како збирка песама посвећених њему, тако и портрети великана који су били одушевљени Бранковом поезијом, драгоцени су прилози српској културној баштини.“
Захвалан сам нашем патријарху Порфирију што је одвојио вријеме, прочитао књиге и дао благослов мени ситном и пролазном за даљњи рад. Обе поменуте књиге су израз мог посвећеног животног пута и велике љубави према послу који обављам, то јест израз су моје свијести о сопственом дару и мисији. Ускоро ће се појавити и трећа књига тог обима, наставак првог тома, „Коло, коло наоколо – Стражиловски времеплов“. За антологију (цвјетник) поезије о Бранку могло би се рећи да је то књига каква се досад није појавила у Срба. Ту се налазе пјесме сто четрдесет девет пјесника који су пјевали о Бранку: Његош, Змај, Лаза Костић, Шантић, Ћоровић, Винавер, Црњански, Десанка, Тадијановић, Миљковиић, Скендер, Ћопић, Антић, Раичковић, Зубац, Бећковић, Јововић, Ненадић, Тешић и други.
Уврстили сте у цвјетник и тројицу пјесника с краја деветанестог и с почетка двадесетог вијека који су се тада изјашњавали као Срби мухамеданске вјере?
Да, то су Авдо Карабеговић (1878-1908), Ћазим Ћатић (1878-1915) и Осман А. Ђикић (1879-1912). Они у пјесмама славе српство и жале за Бранком што није међу живима: „Штета земљи што те млада крије,/ Штета, Бранко, што те Српству није!“ Они своје пјесме објављују у мостарској „Зори“ (1898), сарајевској „Босанској вили“ (1897) и сремскокарловачком „Бранковом колу“ (1896). Треба имати у виду да се то догађа прије Првог свјетског рата када је такво изјашњавање било нормално, па и све до Другог свјетског рата када су, по његовом завршетку, нове идеологије насрнуле на корјен српског бића. У антологији се налазе и пјесме кинеских, њемачких, јерменских и румунских пјесника.
Да ли је тачно да је у Приједору далеке 1924. године прослављена стогодишњица Бранковог рођења? Вољели бисмо Вас видјети у Приједору, на Књижевним сусретима на Козари, да у једној од наших установа, као најкомпетентнија личност за прославу поменутог великог јубилеја, одржите бесједу о Бранку Радичевићу.
Прије двадесетак година пронашао сам у београдском „Илустрованом листу“ из 1924. године податак и фотографију да је у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, у Приједору изведена представа „Бранко и вила“. Овај податак изнио сам својевремено при свом гостовању у приједорској гимназији, а потом је он ушао у Енциклопедију позоришта у Приједору. Радо ћу се одазвати своме Приједору да говорим о Бранку Радичевићу поводом његове 200. годишњице рођења, сматрам да то и приједорска публика жели. У Приједору и те како имам своју публику, јер ме је народ у Поткозарју још од мојих првих књига и награда прихватио као своје чедо. То је за мене најважније.
Као челни човјек Бранковог кола, никад нисте заборавили приједорске пјеснике, умјетнике, глумце, сликаре и музичаре, као и ствараоце из народа, позивали сте их свих ових деценија да наступе код вас у Новом Саду, Сремским Карловцима и на Стражилову. Својом мисионарском дјелатношћу и стваралачком несебичношћу толико сте задужили Приједор да сте уствари некрунисани Почасни грађанин Приједора?
Током своје каријере, свих ових деценија у Бранковом колу, омогућавао сам, како и сами кажете, наступе приједорским пјесницима и писцима, сликарима и глумцима, народним ојкачима и музичарима. Могла би се о томе цијела једна књига написати. Бранково коло је објавило и неколико запажених књига приједорскиих пјесника, а наша престижна награда, „Печат вароши сремскокарловачке“ стигла је у руке вашој познатој пјесникињи у граду на Сани.
Култ Бранка Радичевића нарочито почиње да расте послије преноса његових земних остатака (1883) из Беча на Стражилово, тридесет година послије смрти, и не престаје до данашњих дана?
Тако је, Бранко је био практично заборављен четврт вијека послије смрти. Постојао је први покушај (1878) преноса Бранкових костију из Беча на Стражилово, али због сукоба Ј. Ј. Змаја и Лазе Костића није успио. Змај је написао дивну пјесму „Бранкова жеља“ којом позива да пренесмо Бранка из Беча на Стражилово, али се томе својом пјесмом „Права Бранкова жеља“ супроставио Лаза Костић који је сматрао да Бранка не треба преносити у неслободну земљу. Други покушај преноса је био задивљујуће успјешан, пристизали су прилози из свих крајева гдје живе Србије. На челу велике акције био је професор Карловачке гимназије и писац Павле Марковић Адамов, који ће коју годину касније, продавши имање свога оца, постати оснивач, власник и уредник листа „Бранково коло“ у Сремским Карловцима. А енглески недељник „Џон Бул“ (4. август 1883) пише: „Земни остаци најпопуларнијег српског пјесника ископани су са гробља Св. Марка у Бечу и пребачени на Стражилово. Бранко је имао највећи утицај на књижевни развој српске нације и може се назвати зачетником модерне српске књижевности. Желио је да посјети фатално Косово и напише еп, али је та жеља спријечена његовом прераном смрћу.“
Подалеке 1988. године објавили сте прво издање књиге „Ојкача“, студију и антологију народног блага у Поткозарју и Крајини. Књига је досад имала много издања. Урадили сте и бројне радио и телевизијске документарно-умјетничке емисије на терену, у Поткозарју нарочито, на ту тему, а 1991. године добили сте и прву награду на смотри радија бивше Југославије у Охриду за емисију „Од бећарца до ојкаче“.
Захваљујући моме кућном прагу и оцу пјевачу ојкаче, народном витезу из Поткозарја, све се развило до неслућених размјера. По томе сам постао препознатљив већ у бившој Југославији. Урадио сам нешто што нико није прије мене, нешто што је онтолошки важно за крајишке Србе и српску културу у цјелини. За све то, поред осталога, прије неколико година именован сам за амбасадора Кнежевине Доња Драготиња и Марини. А за једно ново издање књиге ојкача „Пјевај, ори, прозоре отвори“ (Радио телевизија Србије, Београд, 2016) добио сам и награду „Сава Мркаљ“.
И на крају да не заборавимо, на пољима Ваше свестраности, Ви сте одиграли кључну улогу да ојкача буде уписана (2013) у Регистар нематеријалног културног насљеђа Србије. То је нарочито донијело велику радост стотинама хиљада прогнаних Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине, који данас живе и стварају у Србији, и баштине крајишку ојкачу као вертикалу свога бића.
Све се то сабира у живот, у један индивидуални пут којим лакорило, уз Божју помоћ, стварам и радосно летим. Уз труд и надахнуће, ето наиђу и резултати. Увијек кажем: „У срећи се не узноси, у несрећи не падај“, и додајем: „Богати смо онолико колико другима дарујемо“. Кад год сам у Приједору, прво прислужим цвијеће и посјетим гробове мојих родитеља, мајке Стоје и оца Драшка, мојих дједова и баба, свих мојих предака чији потомци и данас живе у овом граду и околини. Хвала вама из „Козарског вјесника“ на пажњи и на томе што нисте прескочили моје дубоке корјене с Приједором и Козаром.
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије