БЕЗ КАТАНЦА НА УСТИМА

 Остајем грађанин српства и човечанства.

                                                                                                                  (Васo Пелагић)

Претеча Петра Кочића, Васо Пелагић, парадигма је народног трибуна здравог разума и непоткупљиве визије. Књижевник и научник, публициста и интелектуалац, просветни радник и народни лекар, идеолог и устаник, утописта и практичар, Пелагић је нека врста рационалне јуродивости која је имала судбинске задатке и резултате. Храбар и агилан, учен и даровит „на четири воде“', па ипак – јавно рашчињаван, проглашаван лудим, прогањан, бацан у затворску мемлу и негве.

Као млад учитељ у завичају, у Брчком, онима, који су му дали посао, одмах је рекао: „Уредићемо плату пошто видите мој рад и пошто вас ја упознам.“ Био је човек пчелињега лета и труда, желео све на чистац,  отворено и логички просто, па да се  мења оно што не ваља, из корена, и лоше људске навике и заблуде, а онда и режими и друштевни системи са вековним платформама потчињавања.  Васо Пелагић је осећао јединство човека и природе,  знао да у том у принципу треба тражити законитост за  организацију друштвеног поретка. Истицао је:  „Појединчева срећа је у срећи свију.“

Иако скоро две деценије дуже од Кочића, живео је Пелагић шездесет шест година, краће него што је могао по капацитетима урођене виталности и чуванога здравља. Да је Кочић доживео Пелагићеве године, да ли бисмо данас читали дупло опсежнији књижевни опус овог генијалног Змијањца?  Пелагић је умро међу букагијама  пожаревачог затвора,  у тамници Забела,  укопан на затвореничком гробљу ноћу, тајно, без могућности да му кости буду достојно сахрањене на другоме месту. Кочић је завршио у душевној болници у Београду. Здробили су их накарадни режими, неправда и злочин. Али, гле,  данас улице и школе, установе и удружења масовно носе њихова  имена.

Она чувена латинска изрека: vox populi vox dei (глас народа, глас је богова,  то јест, оно што народ хоће, то је светиња), била је водиља и Васе Пелагића  и Петра Кочића, и остала формулом за трибунско деловање у сваком времену. Оба су били велики и непоновљиви борци за правицу и слободу српскога народа.  Код Пелагића, наглашен је  и универзални,  односно, општељудски поглед на ова питања. Као велики српски  родољуб, Пелагић је и тај план, општечовечански,  нарочито у зрелијим годинама, конкретно дефинисао: „Мој Бог је оличен у светој истини и правди, моја Црква је мој народ и човечанско братсво, мој је  Морал економска и политичка једнакост свију људи и народа.“

За Кочића, народ је, такође, божанство. А човек без свести о корену, без вертикалног споја са својим народом, особа је без Бога – нико.  За свога кратког живота, видевши бол и чемер српскога народа у Босни, Петар Кочић у националном нивоу борбе види основни смисао и упоришну тачку:  „Наш је народ тако убијен и сатрвен јадом и невољом па је неко морао устати и подвикнути против силних зулума и неправди које се над њим чине.“

Дабоме, подвикивао је и Васо Пелагић пре Кочића, и те како. И гурао као Сизиф, делао и писао даноноћно, преваљујући често камен с ону страну брда, не штедећи себе и не хајући за лични,  материјални добитак. Имао је шта да каже и уради за свој народ,  и шаком и капом.

Судбински путеви и животна раскршћа сустизали су Пелагића у већем делу Хабсбуршке, то јест, Аустроугарске  монархије –   у Српској Војводовини, код Срба пречана, на пример,  а географски гледано,  и на терену данашње Босне,  Хрватске,  Мађарске, Румуније, Чешке и Швајцарске,  те  ондашње Србије,  Црне Горе, Русије, Бугарске и Турске.  Изабран је 1871. године за председника Уједињене омладине српске у Новом Саду, која је била основана  коју годину раније, а са њим на челу убрзо и забрањена.

  Свугде је стизао и боравио, понекад и без своје воље, властодржачком руком хапшен, затваран и премештан, и – вишим промислом,  опет  пуштан, понекад и – бежао.  Требало је знати стићи и утећи, а све без  авионског саобраћаја и брзих аутомобила,  несаломиво и мисионарски, слободарски и надахнуто, са визијом на челу и борама у зноју.

За живота је објавио и народу разделио невероватних 250 000 примерака својих књига. Који би се српски писац и делатник данас могао тиме подичити? Његова култна књига „Народни учитељ“, објављена 1879. године, до данашњих дана непревазиђена је творевина на Балкану и шире.

 И данас треба, дакле,  подвикнути, али – ко ће? Данас нема срчаних трибуна попут Пелагића и Кочића, нема њихове  њихове чисте, свестране и безрезервне жртве.  Част потенциjалним изузецима, али њихови напори остају у зони дневнополитичких дриблинга за тренирање строгоће уз аплаузе у своме атару, увек уз лични интерес. Данашњим тзв. лидерима недостаје таленат за духовни подвиг који порађа визију за материјалну основу живота и опстанка.  Без духовног капацитета на путу слободе и обнове,  нема идентитета и континуитета народа. После потрошеног мандата у равни дневне политике,  данашњи лидери (читај: дилери политике) изгледају као порозне и празне  вреће на улици, сива лица без утицаја и значаја,  намах у забораву,  медијски опушци, без суштог трага о своме постојању.  Кроз време, немају ни мрву од портрета Пелагића и Кочића.

У  српски народ, али и међу друге на Балкану,  уместо тенкова данас пристигле су европске и светске банке.  Тиме су без оружја наново освојене старе мапе. Отимачина ових географских простора обављена је у софистицираном облику окупације, са препознатљивим заперцима језиутског лукавства и бездушности. Увртање, па цеђење народне кичме и малих држава изводи се кроз  култ  банковне картице, то јест кредита и камате,  а кроз механизме такозваног ММФ-а.  Данас је све сведено на клањање фетишу новца и његове смртоносне улоге.  Новац као врховни демон, као летални  вирус човечанства налази се у свим државним извештајима. По новчаним билансима,  духовна димензија човека не вреди ни пет пара.       

Дробљење животних начела и трансформација људи у зомби-утваре наставља се лициферовским технологијама са безброј  платформи и антена. У преносима смрти уживо за милионе и милијарде људи, у непојамним форматима агресивних медија, достигнут је врхунац спектакуларне   трговине са патњама и катастрофама,  ратовима и прогонима,  ништавилом и злом, као манифестној „естетици“ дуго очекиваног 21. века. У манифесту таквих реторти нема самилости и доброте, нема пелагићевске части и кочићевског образа. Има интереса и новца, наопаких облика васпитавања деце и раскорењивања људи, има кича и шунда,  аморала и лицемерја, дроге и оружја, криминала и ратова. О томе би данас и те како имао шта да подвикне наш Васа Пелагић.

По обрасцима Содоме и Гоморе, створена је индустрија перверзије и смрти у филмовима и телевизијским серијама,  чак и у дечјим цртаћима. Ништа без упуцаног метка,  без локве крви, настраности и хорора. Па се чудимо откуд толико насиље међу људима. А онда равнотежа томе, у знаку златног телета – такозвани ријалити програми и садржаји са ''јунацима'' тетовираних беоњача и исплажених брњица, у незаустављивом накоту нових медија и  „друштвених мрежа“, а све у смртоносној доколици, отуђености и депресији човека. На вашарима медијског оргијања људска душа продаје се будзашто, као најлон-кеса.

Има ли живих људи међу нама?  Или је виртуелни свет постао јачи од стварности? Оно мало преосталог људикања у  патрљцима реалног живота  гаси се у кипећим лонцима зависти и мржње међу комшијама и ближњима, где свако свакоме подмеће ногу и радује се туђој несрећи. Васа Пелагић би о томе грмео сваки дан  на своме фејсбук-профилу  или твитер-налогу.

Угледни српски интелектуалац 19. века Јаша Продановић о Пелагићу записао је сећање: „Био је то живахан човек, румених образа, веселе нарави, као од брега одваљен. Волео је добра јела, али није пио алкохолна пића и није пушио дуван. Уместо обичне кафе, пио је кафу од жира коју је препоручивао свакоме као користан напитак.“ Питамо се данас, зар је могуће да су се таквога, нормалнога и здравога Пелагића плашиле владе пет држава, хапсиле га и тамничиле као лопужу и битангу.  Кријући трагове, Пелагић своје текстове потписује разним псеудонимима: П. Босанац, Ми, Човек, Радојко Побратимовић и други.

Без катанца на устима, витешки звучи несвакидашња Пелагићева реченица из ране богословске младости: ''Ја сам дошао у Србију ради знања и слободе, а не ради воловске покорности и бапског слишавања.'' Убрзо ће направити доситејевски отклон од црквене бирократије и посветити се конкретној мисији у свакодневном животу. Као побратима бедних и напаћених,  Јован Скерлић га сматра човеком „несаломиве воље и апостолске енергије“.

Постоји збирка  од 150 писама упућених Васи Пелагићу, чак из Америке и Азије,  коју је  сачувала супруга Јована Скерлића, Клара. Одмах је уочљиво да су Пелагићу одушевљено писали обични људи: пекари, опанчари, бравари, рабаџије, дуванџије, ћурчије, фурунџије и други.  А кога људи у тако широком распону воле и љубе свим срцем, тај остаје занавек у своме језику и народу.

Народни трибун попут чудовитог рунолиста што расте на опасним  литицама и висовима, Васо Пелагић остаје узор за сва времена. Његова величина је и у томе што га ни једна  власт,  ни државна ни црквена,  није прихватала. Био је опасан за сваки  захрђали институционализам и саможиву администрацију. А народ га је обожавао и љубио. То је највише сметало земаљским моћницима чија су прашинаста имена нестала у вихору времена.

(Беседа Ненада Грујичића у Банском двору у Бањалуци, 22 маја 2018. године, приликом свечаног уручења награде  „Пелагићев рунолист“,  за укупно дело)