"СОНЕТИ О ЗЕМАЉСКОЈ ЉУБАВИ" НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА

Сремски Карловци - Нови Сад, 20. септембар 2024.

Данас је у издању Бранковог кола (штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића), изашла књига „Сонети о земаљској љубави“ Ненада Грујичића, која садржи педесет осам песама. Књига има пет циклуса, уводни и завршни сонет. Опсежан поговор написао је Растко Лончар, уредник књиге. У књизи постоји и уводни песников текст у коме поред осталог каже: "На 26. Бранковом колу (1997), Тема манифестације, из дана у дан,  текла је под насловом: „Земаљска љубав – анђео или демон“. На списку учесника били: Владета Јеротић, Павле Угринов, Оља Ивањицки, Александар Тишма, Радослав Петковић, Вида Огњеновић, Светислав Басара, Биљана Вилимон, Јовица Аћин, Бранислав Лечић, Милица Мићић Димовска, Бојан Јовановић, Марина Арсенијевић и Александар Јерков."

Ова песничка књига могући је наставак или, пак, почетак поменуте Теме манифестације (1997). Уводни сонет у Грујичићевој књизи носи наслов „Безимена“, где се на оригиналан и нов начин реинтерпретира чувени Радичевићев стих: Ње више нема, то је био звук...

БЕЗИМЕНА

Ње више нема, то је био звук,

нити се икад родила за мене,

ја само видех надвремени лук

како избија из обриса жене.

Ње више нема, то је био звук,

као лаки прх из нестварне пене,

ка хоризонту стуштио се мук

бачен у светлост, на пут душе њене.

Ње више нема, то је био звук,

тек честице траг из очиње мрене,

рука ми прође кроз њен вити струк,

додирнух сенку опеване жене.

Ње више нема, то је био звук,                              

само ме каткад у сну трзај прене.

Из поговора Растка Лончара доносимо фрагмент:

„Грујичић пише суштинско, пророчким гласом песника, настављајући се у уводној песми на Бранково: Ње више нема – то је био звук: ... нити се икад родила за мене. Значи ли то да се за друге јесте родила? Је ли остала нерођена јер је без имена, јер јој се име не може дати? Је ли жена или је поезија, има ли кривца њеном нерођењу, и може ли се родити и за кога? Може ли је не бити, ако је није ни било, или је нестало привиђења Ње, које наговештава звук ограниченог трајања, појављивања које се не може наслутити, претпоставити или очекивати у конкретном тренутку? Безимена је, несумњиво, морала да буде на почетку књиге, од ње се опрашта, како би се окренуло љубави земаљској, јер безимена се замишља, и одразе ње је неопходно оцртати да би се разумело свако тражење у просторима овостраним.“

Из књиге „Сонети о земаљској љубави“ Ненада Грујичића приносимо још две песме:

СЕНКЕ

И овога јутра знам да желиш бити

жива сенка што ми уз тело се свија,

наше душе живе одвојених нити,

удаљене хуком црних кукувија.

А кад нисмо скупа, онда то убија,

и питам се зашто тако мора бити,

к’о вучица бона кад ноћу завија,

тако наша прича даљином се кити.

О, толико смртних, знојавих телеса,

држе се за руке, кикоћу на штреки,

и циличе кусур на тезги од меса.

О, љубави бивша, остасмо далеки.

И док успомене к’о змије се коте,

ти – земља, ја небо, о страшни животе!

                                  МИНИНА ТАЈНА

                                 Да, Мина Караџић волела  је Бранка,

                                 а и он је њојзи своје срце слао,

                                 али између њих није никла травка

                                 са цвећем у врту што би плода дао.

                                 Има кад се љубав на више начина

                                 омета на Земљи невидљивим путем,

                                 кад двоје не могу од туђих зачина

                                 и зависти густе да саставе усне.

                                 Елем, да је могло, ту би нешто никло

                                 (и даље земаљски пролазно, с мукама),

                                 али ни то није. Пита ли се ико

                                 зашто ли је Бранко умро на рукама

                                 њене мајке Ане за коју се знало

                                 да јој је до Бранка и те како стало.

                                                                                                   М. Борић