ОД СТРАЖИЛОВА ДО КОЗАРЕ

Уз прославу 200. годишњице рођења Бранка Радичевића

ОД СТРАЖИЛОВА ДО КОЗАРЕ

Пише: Ненад Грујичић

"Блиц недеље", Београд, 22. септембар 2024.

И мину 53. Бранково коло у знаку великог јубилеја, два века од рођења Бранка Радичевића. Још у марту, на „Пролећним Бранковим данима 2024“, Бранково коло је кренуло пуном силином и и радосно да целе године обележава двестоту годишњицу песниког рођења. Ни тзв. већи језици и народи не улажу оволико креативне озарености и енергије у сличне прославе својих песничких великана.

Бранко је јединствен за Србе, боголики младић генијалног талента, певан у народу,  присутан у готово свим градовима по називима улица, школа и установа, са угледним наградама што носе његово име – од младих лауреата до светски признатих песника, изучава се у основној, средњој и на високим школама.

Ове године Бранково коло је оставило изузетан траг у времену штампајући важне књиге за велики јубилеј:  цветник песма о Радичевићу „Ао данче, ала си ми бео“, два тома „аутобиографије о другима“ – „Коло, коло, наоколо“, зборник радова „Живот песничког дела Бранка Радичевића“ и беседарник „Свечане речи (1972-2024)“. Ту су и четири песничке књиге штампане о двестотој Бранковој годишњици.

Као и ранијих година, током 53. Бранковог кола, у мноштву разноврсних, богатих и младоликих програма из света поезије, књижевности, драмске, музичке и ликовне уметности, фолозофије и хришћанства (сада у целини тематски посвећених великом јубилеју), нашло се и те како времана за разговоре, уз слатки карловачки бермет и закуску, о Бранку и његовом животу подно Фрушке горе и другде. Заметала се тканица еглена и људикања о непролазном Бранку, о легендама и бајкама на тему његовог песничког и животног пута. Никад краја тој магији причања о  једној песничкој судбини која се рабокорила до чистог мита и тако живи у конкретној стварности.

Ко би рекао да Бранко никад није написао нити прочитао ни једну своју песму на српском језику у Сремским Карловцима, нити икад наступио као песник у вољеној Карловачкој гимназији, нити пак негде другде у овом убавом месту и шире. Из Карловаца у Темишвар није отишао као формиран песник, нико ни слутио није слутио да ће досегнути висине (мада је написао школски састав на немачком језику о Дунаву и Карловцима). Устари о младом песнику тада није било ни говора у институцијама у Сремским Карловцима. Тек ће у Темишвару написати прву песму на српском језику („Девојка на студенцу“), а све остале у Бечу где су навалиле аркадијске стражиловско-карловачке слике и призори.

Не зна се тачно ни где је становао Бранко у Сремским Карловцима иако данас постоји обележена кућа са таквом назнаком у Стратимировићевој улици. Ко би то рекао, и зашто је то тако?  Зато што не знамо пуно о младом Бранку Радичевићу у Сремским Карловцима у којима се, заједно са годину дана млађим братом Стеваном, школовао под именом Алексије од своје једанаесте до седамаесте године.  Он је дечак, васпитано дете на млеку, „најодличнији ђак“ у гимназији, ни трага о пјанским теревенкама и беспућима провода тобож некаквог двадесетогодишњака Бранка у Карловцима.  Највише о млађаноме Бранку знала је Теодора Петровић, значајна списатељица и чувена професорка најстарије српске гимназије. Она је о томе веродостојно, као стара Карловчанка, истраживачки писала у својим драгоценим књигама.

Почетком Другог светског рата усташе су уништиле споменик Бранку (рад Ђорђа Јовановића) пред Карловачком гимназијом, а после рата 1947. године подигнут је нови (рад Владете Петрића) и одмах уз тај чин једна кућа у близини проглашена за ону у којој је тобож становао Бранко Радичевић.

Приликом преноса земних остатака Бранка Радичевића 1883. године из Беча на Стражилово, тадашњи штампани медији неуобичајено су много (нарочито новосадска „Застава“) најављивали овај спектакуларни догађај за који је био заинтересован бројни српски народ од Дубровника, Задра, Сплита и Книна, преко Сиска, Загреба и Петриње, све до Сомбора, Новог Сада и Кикинде и даље – Београда, Пожаревца и Лознице, па све до Котора, Будве и Херцег Новог, и других градова и места где живи наш род.  О преносу пише и енглеска штампа. С обзиром да је интересовање било огромно, и знало се да ће силан свет одасвуд доћи на другу сахрану Бранка Радичевића у Карловце и на Стражилово, многи су захтевали да се омогући народу да види и посети кућу у којој је Бранко становао.

И ту се Организациони одбор за пренос Бранка из Беча на Стражилову нашао у проблему, боље рећи у небраном грожђу. Отац Теодоре Петровић, Јован Симеоновић Чокић, члан Одбора,  испричао јој је да нико у Одбору и  Карловцима није умео  нити знао да покаже адресу где је Бранко становао. С обзиром да се пренос Бранкових костију догодио четрдесет две године после његовог одласка из Сремских Карловаца, многи професори и ђаци, те потенцијални сведоци су помрли, чак је и оно сасвим мало још живих из Бранквог ђаковања  није се сећало имена Бранковога, то јест Алексија Радичевића за кога се тада у Карловачкој гимназији, рекосмо, није знало да је песник.

Сведока дакле није било – Бранко као тајна, велика мистерија, а песнички култ након четвтрт века ћутања почео да расте. Тада је Одбор, по речима његовог члана Јована Симеоновића Чокића,  одлучио да једну омању кућу у простору иза данашње Богословије одреди као Бранкову да би многобројни свет могао да је види. На улазу су стављени Бранков портрет, венац и застава. Неколико дана после преноса, све то је скоњено и остао је да лепрша вео недокучиве тајне где је Бранко заиста становао.

Ако дакле 1883. године нико није знао где је Бранко у Карловцима становао, онда се питамо како је могуће да је то неко знао шездесет лета касније, 1947. године када је под идеолошком пресијом одређена Бранкова адреса у тренутку и чину тек подигнутог новог споменика пред Карловачком гимназијом, који и данас краси улаз у настарију српску школску установу. Дабоме, легенде и бајке почеле су да расту поводом мита о Бранку, неке од њих је исплео и Аца Поповић Зуб, неуспешан писац, непоуздан као сведок, због разних сукоба побегао у Пешту где је и умро. Он је имао свега десет година када је Бранко са братом Стеваном одлазио из Карловачке гимназије. Досад је са разних непоузданих страна указивано чак на пет-шест Бранкових адреса, ниједна сигурна, и о томе ћемо неки други пут на траговима најпоузданије Теодоре Петровић.

Ево нас на самом крају овогодишњег 53. Бранковог кола које је трајало једанаест дана, а свечано затворено 16. септембра у 11 часова у славној Карловачкој гимназији. Том приликом уручио сам Међународну награду „Бранко Радичевић“ мађарском песнику Иштвану Турцију  из Будимпеште. Осим дипломе и Бранкове статуете, припала му је свежа на српском језику тек штампана његова књига поезије „Слојеви дубине“ у преводу Илеша Фехера.

Уз наступ талентованих ђака и хора Карловачке гимназије, Свечано затварање 53. Бранкоивог кола у знаку двестоте годишњице Бранковог рођења, протекло је у несвакидашњој лепоти 50-минутног концерта оперске примадоне Весне Аћимовић у клавирској пратњи Маје Грујић. Певала је Бранкове песме старих композитора (Станојло Рајичић, Даворин Јенко, Јосиф Маринковић и Зоран Јовановић), али и четири од седам нових композиција које су дело савремених, младих композиторки (Ливија Јовчић, Станислава Гајић, Ивана Војновић и Јулија Бал): „Укор“, „Ноћ па ноћ“, „Девојка на студенцу“, „Рибарчета сан“, „Кад млидијах умрети“, „Молитва“, „Враголије“ „Певам дању певам ноћу“ и друге. То је био догађај са врхунском мером прославе два века од Бранковог рођења, са мером која буди публику и оставља дубок траг у времену са најновијим композицијма у част великог јубилеја.

Већ сутрадан, 17. септембра нашао сам се у завичајној радости на 52. Књижевним сусретима на Козари. У приједорској галерији „Сретен Стојановић“, у срдачном дочеку од стране мојих земљака-домаћина, имао сам необично компонован програм: беседу о Бранку Радичевићу и представљање, то јест читање поеме „Козаро, сејо и прамајко“ која је прошле године изашла у издању бањалучке Бесједе. У Приједору постоји Стражиловска улица и  основна школа са именом Бранка Радичевића.

Публици ме представио Борис Еремић директор Галерије, а ја сам одмах као Приједорчанин пореклом рекао да се осећам привилегованим беседником и песником у чувеној галерији у моме завичају, која носи име Сретена Стојановића, великог српског вајара, брата легендарног јунака Младена Стојановића са Козаре. Приједор ме је примио пуног срца и, осећао сам,  са истовременим загрљајем мојих поткозарских предака и њихових потомака.

Оно што ме је у галерији конкретно сачекало као дар неба на земљи, била је свеже постављена, још 13. септембра, по први пут у Приједору, ликовна изложба под називом „Совиљи“, која ће трајати до 18. октобра. Реч је несвакидашњој уметничкој приједорској породици која представља драгоценост у средини познатој по великим сликарима.  Ту породицу познајем од раних ногу своје младости. Моји врсници, браћа Совиљи, Радомир и Весо, и десетак година млађи од њих брат Зоран, били су ми и остали истински саговорници и пријатељи, браћа по поезији и уметности, са ореолом „побратимства лица у свемиру“.

Средњу техничку школу у Приједору, заједно смо похађали Радомир Совиљ и ја. Оба смо потом напустили технику и кренули у потпуно супротном смеру од машинства – у књижевност и сликарство. Сећам се: једнога дана на школски час је дошао Јаков Бабовић, професор тадашњег српскохрватског језика и књижевности, и приметивши да неколико ученика није на часу, пружио руку у Радомира Совиља рекавши му да на запише имена изосталих ђака. Раде то часком учини и додаде професору папир, а искусни професор загледа се у папирче и –  никако да одвоји очи, ухватило га некакво ћутање и отпухивање, сав у чуђењу, па заустави поглед на Радомиру: „Изађи на таблу, узми креду и испиши сва ова имена!“ Раде изађе и исписа; указаше се и засјаше савршена калиграфска слова! Професор рече да никад у својој каријери није срео ученика са оваквим краснописом, са таквим талентом који је је уствари сликарски, испоставило се.

Пре три деценије на Бранковом колу организовао сам изложбу Милана Совиља (1926-2014), оца тројице ликовно талентованих синова. И данас у централној просторији Бранковог кола стоји његова чудовита слика „Коло“. Радећи као „физички радник на ускотрачној прузи“, у каснијим својим годинама Милан је учио од синова који су већ увелико били академски сликари, и веома брзо допро до оригиналног израза са ониричко-аркадијским сликама из младости на Грмечу. За свој рад Милан Совиљ добио је од Музеја наивне уметности у Јагодини високу награду за животно дело. На изложби у приједорској галерији налазе се, да не заборавим, и слике Душка Совиља, брата Милановог. Чудо, заиста дивно совиљско чудо у Галерији „Сретен Стојановић“!

Ето, у таквом сликарском рају одржао сам у Приједору беседу о Бранку Радичевићу и читао поему  „Козаро, сејо и прамајко“. Намах ми на ум пало да се младом Бранку за кратког живота  две велике жеље нису оствариле, једна – да у Италији учи сликарство, и друга –да „својом ногом крочи“ на Косово и напише епос.

У Приједору сам завршио основну и средњу школу, и напустио га пре тачно педесет година. Живот ме одвео Божјим рукописом у другом правцу, поново у Србију, то јест Војводину где смо сестра Нада и ја рођени. Наступајући у Галерији „Сретен Стојановић“, уствари, представио сам своју стваралачку природу која је формирана на динарском и панонском, крајишком и шајкашком,  козарско-поткозарском и банатско-бачко-сремском, односно фрушкогорско- карловачко-новосадском искуству и сензибилитету.

Беседећи о Бранку Радичевићу одмах сам истакао оно што је многе изненадило – да је пре стотину година у Краљевини Југославији, у Приједору, 1924. године представом „Бранко и вила“ обиљежена стогодишњица Бранковог рођења. Дакле, било је Срба у том граду који су и те како првачили у културном животу. Пре двадесетак година, тај податак са фотографијом нашао сам у београдском „Илустрованом листу“ (22 . јуни 1924), број. 25. на 2. страни. Тај податак је снажно пренуо  публику која се још више припила уз моје излагање о вечитом младићу српске поезије Алексију Радичевићу, потоњем Бранку, великом песнику српског романтизма.

Говорио сам мање познате детаље о Бранку, избегавао општа места и фразе, и тако, као увек кад сам у прилици да беседим о Бранку, привукао пажњу публике. Чак сам и отпевао део чувене Бранкове „Девојке на студенцу“ да бих указао на то да су многе Бранкове песме ушле у народ као староградске, односно изворне – такав је то песник, сав у роду и матерњој мелодији језика.

Такође, предочио сам захвалној публици непознате ствари написане и овде, с почетка овог текста, али и објаснио поглед на трагу једне Михизове, и не само његове, реченици: „У овој земљи нико не зна да је Коло у Ђачком растанку српско а не југословенско“. Дабоме,указао сам и на непоновљивост стваралачке и радикалне интервенције Бранка Радичевића у језику и књижевности захваљујући замућеном славеносрпском списатељском контексту у његово време,  који је омогућио да Бранкова прва књига „Песме“ (1847) засја као сунце, испевана на чистом српском народном језику.

У другом делу програма, који се спонтано прелио из првог, гласно сам читао делове поеме „Козаро, сејо и прамајко“. То је мој уметнички поглед и снажни животни став поводом масовног страдања, прецизно речено – геноцида над српским народом, најпре  над децом на Козари током немачко-усташке офанзиве у Другом светском рату. Поема дотиче и данашња времена и указује на злосутне знаке сличних аспирација оних који су тада слали своје трупе на голоруки народ и српски партизански отпор.

На појединим лицима видео сам сузне очи које ствара снажан доживљај поеме што се завршава народним двостихом „Грло моје ко тамбура јада,/ никад није јадало ко сада“. Тај двостих сам  изговорио, а онда и отпевао ојкачком мелодијом тога краја, што је наново публику изненадило и донело пролом незадрживог аплауза.

Поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића, Бранково коло је даривало публици Књижевних сусрета на Козари неколико десетина најнових својих ексклузивних књига посвећених великој годишњици која се једном јавља у стотину година. Бањалучка Бесједа прикључила је значајан број књига моје поеме „Козаро, сејо и прамајко“.

Поново су се чуле речи да тако велика и округла годишњица обавезује да, у својој пролазности и смртности, имамо обавезу да због нашег извора и увира одано и достојно, с љубављу обележимо два века од рођења Алексија Бранка Радичевића. Уз Сремске Карловце, Стражилово, Нови Сад, Бањалуку, Крушевац и Никшић, и ускоро Темишвар, Велику Плану, Београд и Ириг, и Приједор је, ево, имао надахнуту  прилику да у својим недрима поново, након једног столећа, обележи велики јубилеј Бранка Радичевића. Али сада, гле – уз беседника и песника која је у том граду, по повратку породице из Војводине,  завршио основну и средњу школу, ту рано прописао и одатле објавио у неколиким часописима посвуда своје прве песме као анонимни поткозарски ђак.

     На фотографијама: Весна Аћимовић пева Бранка на Свечаном затварању 53. Бранковог кола у Карловачкој гимназији 16. септембра 2024, и Ненад Грујичић у Галерији "Сретен Стојановић" у Приједору на 52. Књижевним сусретима на Козари 17. септембра 2024.