Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

СЛИКАРСКА ПОРОДИЦА СОВИЉ ИЗ ПРИЈЕДОРА

slika

ПРИЧА О ЈЕДИНСТВЕНОЈ СЛИКАРСКОЈ ПОРОДИЦИ СОВИЉ

"Блиц недеље", Београд, 12. октобар 2024.

Пише: Ненад Грујичић

 

У приједорској галерији „Сретен Стојановић“, 13. септембра постављена је изложба слика приједорске породице Совиљ: Милан, Радомир, Весо и Зоран. Изложба ће трајати  до 18. октобра.  Ту сам се затекао 17. септембра, дан по завршетку 53. Бранковог кола, на 52. Књижевним сусретима на Козари. Баш у тој лепој галерији, окружен сликама и уметношћу породице Совиљ, држао сам беседу поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића. Пре једног века, гле, у Приједору (1924) обележена је стогодишњица рођења Бранка Радичевића изведбом представе „Бранко и вила“. Затим сам, по замисли домаћина у Приједору,  у галерији „Сретен Стојановић“ читао своју поему „Козаро, сејо и прамајко“, која је објављена у августу прошле године на страницама Културног додатка у Вечерњим новостима, а затим и као књига у издању бањалучке Бесједе.

Породицу Совиљ познајем од својих раних година. Радомир Совиљ (1953) и ја заједно смо похађали средњу техничку школу у Приједору, али смо, поштујући друге који воле машинство, напустили ову струку и отиснули се у свет уметности, он у сликарство, ја у књижевност. Раде је завршио рестаурацију и конзервацију у Београду у класи професора Здравка Вајагића, и вратио се у Приједор  где и данас живи. Објавио досад једину књигу поезије "Мраморни украси", у издању тада чувене едиције "Пегаз" Књижевне омладине Србије (Београд, 1983). И данас пише песме непрестано их преправљајући и дотерујући.

У каталогу изложбе у Приједору стоји да „Радомир може, ако хоће, сликати у било ком стилу, правцу или преовлађујућем тренду“ (Марјан Муњиза). Да, Радомир Совиљ је сликар великог талента који захтева стално изражавање свести о себи самоме као сликару и бићу, и о своме таленту, да би се тај урођени дар сабрао у тачку из које ће прокуљати серија слика истоветног стила. Он је заправо мајстор класичног сликарства, али бежи од тога, понекад и не својом вољом,  да би дошао до експресивних апстракција и разноврсних ликовних светова и поступака.

Весо Совиљ (1954), дипломирао је 1981. године на Факултету ликовних уметности у Београду. Вратио се у завичај, где је после рата учествовао у оснивању Ликовне академије у Бањалуци, на којој и данас ради као угледни професор. Упорни трагалац за новом уметношћу и оним решењима која ће изразити његов отпор према традиционалном „урамљеном сликарству“.

Сећам се Весиног позива да дођем на његову изложбу раних осамдесетих година у Студентском културном центру у Београду. Суочио сам се са потпуном белином зидова галерије са тек некако, и понегде,  једним крајем приљубљеним белим листићима. Изложба је носила назив „Свечаност мотрења“, а о младом уметнику говорио чувени Јеша Денегри.  На изложби у Приједору моју и пажњу публике нарочито је привукла концептуална инсталација: „Заштита сјећања – култур триптих“. Постављене су две традиционално урамљене слике, његовог оца Милана Совиља и старог крајишког сликара Лазара Дрљаче, те Весин портрет, рад Милића од Мачве, а онда и дугачко копље наслоњено на зид преко поменутих слика.

Весо Совиљ излагао је у земљи и свету. Најчувенији је у породици Совиљ, и уопште као уметник из крајишког миљеа. Истиче се и по броју награда међу којима су и ове: награда 13. бијенала младих југоловенских умјетника, Ријека, 1985; награда 7. дубровачког салона, 1987; награда „Душан Симић“, изложба ДЛУ Бања Лука, 1988; награда за цртеж „Фонда Милић од Мачве“ за развој лкковне културе у Републици Српској, 1994; први добитник годишње награде „Јован Бијелић“ УЛПУ РС, 1996.  Уметник је који заслужује висока признања не само средине у којој живи и ради.

Зоран Совиљ (1965), завршио Академију ликовних уметности у Сарајеву. Од 1992. године живи и ради у Београду. Излагао на колективним и самосталниим изложбама. У Приједору је пажњу привукао графички рад изведен из његовог личног презимена и ноћне птице сове као симбола мудрости и видовитости, која не може поднети дневну светлост, па се по томе супротставља орлу који ту светлост прима отворених очију. Зоран је графички дизајнер који у уметности, на пример, на трагу поп-арта прави равнотежу између практичних понуда и сопствене воље, рационално васпостављајући свој стваралачки и егзистенцијални хабитус.

Прошле године у Новом Саду увелико смо се испричали, боље рећи наљудикали о Поткозарју, Радомиру и Веси, с којима сам као студент, за време летњих распуста, на чувеном приједорском корзу, вихорио дугу косу са још неколико младих талентованих песника и уметника, пореклом из овога града. Студирајући у Београду, Новом Саду, Загребу и Сарајеву, ту бисмо се лети нашли и са пристиглим Милованом Марчетићем, Владом Кнежевићем, те браћом Душаном и Драганом Кнежевићем. Наши разговори увек су били везани за поезију, књижевност, уметност, филозофију и религију.

Отац тројице академских уметника из Приједора, Милан Совиљ (1926-2014) остварио се као самоуки сликар. За свој рад добио је од Музеја наивне уметности у Јагодини награду за животно дело. Пре три деценије Бранково коло му је направило самосталну изложбу која је привукла велику пажњу. И дан-данас у просторијама Бранковог кола стоји његова необична слика „Коло“, урамљена црним оквиром. На приједорској изложби пажњу ми је привукла слика „Пастир и коза“ са прамењем живих, усковитланих боја у фантазмагоричним крошњама.

Као својеврсни породични куриозитет, у приједорској галерији, изложене су и слике Душка Совиља (1936-2008), брата Милановог, вољеног стрица који је доста утицао и на своје братиће. Овај посве необичан човек бавио се сликањем, фотографисањем, тамбурањем на крајишкој трожици и – фалсификовањем. У изнуди, живео је у Канади, Немачкој и Француској. Његове изложене слике одишу аутентичним мистицизмом са наносима ониричке фантастике и надреализма.

Са језичке тачке, веома ретко презиме – Совиљ, има неколико семантичких грана. Једна указује на то да као реч у женском роду – совиља, то јест совело у средњем, представља чунак (покретни део) у ткалачком разбоју илити стану. А на Козари народ одвајкада пева ову ојкачу: „Мој колега, ђе ћемо на прело:/ Чупај сову, ајмо у Стригову!“ Овде – сòва, не представља птицу, већ са краткосилазним акцентом на првом самогласнику (о) представља рашљасти већи колац.

Приједор је одавно град сликара и вајара, и то каквих, још од краја деветнаестог века: Перо Поповић (1881) и Тодор Швракић (1882), први школовани сликари из Босне и Херцеговине, учили у Бечу и Прагу,  те вајар Сретен Стојановић (1898), школовао се у Бечу и Паризу. Затим, од тада па све до данашњих дана: Милан Четић, Драгутин Митриновић, Радован Крагуљ, Бранко Миљуш, Здравко Мандић, Милан Васиљевић, Љубомир Стахов, Предраг Марјановић, Драган Топић, Драган Драгић, Срђо Боговић, Тихомир Илијашевић, Владимир Кнежевић, Младен Каран, Стоја Џебрић, Зоран Бановић, Велимир Илишевић, Мирослав Стакић, Борис Еремић, Далибор Поповић Микша и други. Чак двојица (Стојановић и Миљуш) били су декани Академије уметности у Београду, а Крагуљ живећи у Велсу предавао у Британији, Белгији и Француској. Приједор је заиста дивно чудо сликарских талената и та средина би требало да успостави институционалне амблеме који би изразили свест о постојању таквог феномена на Балкану.