ЈОШ ЈЕДНО НАДАХНУТО ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ВЕЛИКОГ БРАНКОВОГ ЈУБИЛЕЈА

Нови Сад, 15. октобар 2024.

НЕСВАКИДАШЊИ ПОЕТСКО-КЊИЖЕВНИ ПРОГРАМ У ТЕХНИЧКОЈ ШКОЛИ "ПАВЛЕ САВИЋ" У НОВОМ САДУ

На предлог Техничке школе „Павле Савић“ у Новом Саду, данас је одржан програм посвећен 200. годишњици рођења Бранка Радичевића у свечаној сали ове установе:  „Писци наши савременици – НЕНАД ГРУЈИЧИЋ.“ Програм приредиле професорице српског језика Зорица Роксандић, Лела Вуковић, Весна Шиповац и директорка школе Мила Костић.

Програм је водила професорица Роксандић постављајући Грујичићу разноврсна питања уз емитовање слајдова везаних за Бранково дело и живот. На почетку отпевана је чувена Бранкова песма „Укор“ (Де си, душо, де си, рано, де си, данче, мио...). Током Грујичићеве беседе која је била детерминисана добрим питањима водитељке-професорице, одлично припремљени ђаци-рецитатори Техничке школе напамет су говорили Бранкове песме –  Ана Миленковић: „Девојка на студенцу“, Јован Младеновић: „Ђачки растанак“ (део), Исидора Бојанић: „Кад млидија` умрети“, Милица Павков: „Мини Караџић у споменицу“ (Певам дању,певам ноћу...) и Филип Стаменковић: „Клетва“ (Ао, ноно бела,/ вода те однела...). Ове две последње у низу данас су веома познате песме у нашем народу с обзиром да их изводи популарни Здравко Чолић у композиторској варијанти Корнелија Ковача. Велико изненађење био је тренутак када је ученица Техничке школе Маја Фодор напамет изговорила Ненадов сонет „Тра-ла-ла“,  у једанаестерцу,  написан (испеван) у лето  1999. гоодине после варварског бомбардовање Србије, а објављен у његовој књизи „Жива душа“ (Просвета, Београд, 1999):

Овакво лето никада не беше,

Облаци тмасти па бели одједном,

Пљусак и сунце (лед између креше).

Као да све је у врту огледном.

А шта ми душа, сестрица у месу?

Докле ће она скривати се нежна?

Господе, дреши пуну тајни кесу,

Пошкропи надом чуда неизбежна.

Овакви дани  никад у животу,

рат се за ратом коти као штенад,

додајем песми и музичку ноту:

Тра ла ла ла ла - потписао Ненад.

Љубим те, свете, такав какав јеси,

овде са тобом, с песмом, на небеси.

Ненад Грујичић је обухватио цео живот Бранка Радичевића на линији Славонски Брод – Земун – Сремски Карловци- Темишвар – Беч – Стражилово. Износио ретке детаље, нарочито везане за истраживања Теодоре Петровић, чувене професорице Карловачке гимназије. Све то - са „ситницама“ које објашњавају често нерешиве чворове на линији развоја мита о песнику, то јест култа Бранка Радичевића, легенде и бајке о неумрлом младићу српске поезије. Тако на пример то што су сви портрети Бранкови различити, то да су уметници кроз време радили по својој „фантазији“, често идеализацији која се подизала до ликовне апотеозе бемртном песнику што је живео свега двадесет девет година.

Било је видљиво на лицима и по радосним гестовима домаћина да је техничка школа  с великом пажњом и љубављу позвала у госте Ненада Грујичића да би чула беседу о Бранку, о његовом животу и стваралаштву. Ђаци су са великом пажњом пратили програм (нико није држао мобилни телефон у рукама!), и све је протекло као дланом о длан, а трајало готово сат и по времена. Ово је била прилика да се на конкретан начин утврди истина нашег доба да од програма уживо (очи у очи са живим песником и беседником), мало шта има смисленије у људској комуникацији  -  да се осети одушевљење са божанском светлошћу надахнућа, и код публике и код беседника.

Техничка школа „Павле Савић“ заслужује највишу оцену у припреми и самој реализацији програма у знаку великог јубилеја Бранка Радичевића. Урадила је то у савезу са душом и рациом; велика емоција је имала свест о себи и Бранку, о госту кога је позвала у школу. Био је то програм који би се могао на више позитивних начина тумачити и са просветно-педагошке, то јест дидактично-креативне тачке у сфери образовања, стваралаштва и друштвеног контекста. По томе шта креативно планира на овом плану, нема сумње да ће Техничка школа „Павле Савић“ у Новом Саду наставити са овом врстом квалитетних садржаја.

При крају програма, поновићемо – нетремице праћеног све време, Грујичић је открио малу тајну ђацима и професорима. Упитао је присутне –  шта претпостављају коју је средњу школу после основне уписао. Чуло се из више грла – Карловачку гимназију! Осмехнут, песник је рекао да је он уписао и завршио у Приједору техничку школу машинског смера. Међутим, отишао је у животу у другом правцу и данас, ето, наступа као књижевник у једној другој техничкој школи, а након педесет година, далеко од завичаја, пред дивним ђацима и професорима који уствари показују веома конкретне дарове и за књижевност и уопште за стваралаштво у животу. Невероватан сплет добрих околности, воље, мотива и инспирације, и стручни  квалитет домаћинског односа какав се скоро и не може данас наћи у гимназијама где се иначе не учи математика, већ су  главни предмети друштвеног и  филолошког усмерења.  У својој младости, Грујичић се у једном тренутку, дакле, окренуо, отишао на студије и остао на пољу књижевности откривајући њене чаробне путеве у свим правцима. Истакао је, такође, да је увек ценио техничку струку и људе који се ту проналазе, и гаје љубав за ово важно стваралачко поље.

На крају програма, у име Бранковог кола, Ненад Грујичић је поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића, даривао с посветом књиге које су штампане у тој институцији за овај велики јубилеј: Два тома књиге „Коло, коло наоколо“, цветник песама о Бранку „Ао, данче, ала си ми бео“, зборник радова „Живот песничког дела Бранка Радичевића“, „Свечане речи“, беседарник са свечаних септембарских отварања Бранковог кола и „Сонети о земаљској љубави“. Књиге су за велики јубулеј дариване библиотеци школе, професорима књижевности и других предмета, директорки, али и ђацима који су говорили Бранкову поезију и једну Ненадову песму (изненада). Несвакидашњи сусрет крунисан је завршним снажним аплаузом и жељом да се сви, и са новом публиком, поново сусретну поводом можда неке друге или сличне теме на истом месту, у лепој свечаној сали Техничке школе. „Ао, данче, ала си ми бео,/ још би` дуго гледати те `тео!“

                                                                                                                                                             М. Борић