Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ПОЕЗИЈА ИЗ НАГРАЂЕНИХ КЊИГА ИГОРА МИРОВИЋА, МИЛИЦЕ БАКРАЧ, БАРБАРЕ НОВАКОВИЋ И МИЛЕТА ЛИСИЦЕ

slika

Сремски Карловци - Нови Сад, 16. октобар 2024.

ПЕСМЕ НОВОНАГРАЂЕНИХ ПЕСНИКА „ПЕЧАТОМ ВАРОШИ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ“ (2)

 

У два дела, ево, доносимо песме овогодишњих лауреата престижне награде Бранковог кола „Печат вароши сремскокарловачке“. Та је награда пандан „Вуковој“ по концепту, додељује се већем број заслужних аутора; „Вукова“ за укупно поље културе, а „Печат вароши сремскокарловачке“ за поље поезије.  На самом свом почетку, у години оснивања (1967), осам песника добило је ову награду. Сви лауреати у једној години, кроз поетичке разлике, уствари припомажу једни другима, подржавају се и славе певање у времену, а својим појавама и талентима конкретно указују на бесмртност поезије.

Таквим концептом развејавају се умишљености на песничкој сцени и отварају нови погледи и вредности наспрам додељивања разноврсних и многих награда. Бранково коло постало је корективни фактор актуелне песничке сцене поводом разних превида, неправди и грехова у сведеном и предвидивом облику награђивања у нашем, и не само нашем књижевном животу. Јединственим концептом на српској културној сцени Бранково коло даје шансу ширем спектру квалитетних имена да буду позитивно осветљена као разнолике и непоновљиве песничке судбине.

У другом кругу од осам актуелних лауреата, доносимо поезију четворо са по једном песмом из награђене књиге – Игор Мировић, Милица Бакрач, Барбара Новаковић и Миле Лисица. Уз изражену свест о новим добитницима награде, коју је Бранково коло донело у образложењу жирија, овде ћемо још мало проширити тај дијапазон оним  што је о лауреатима пре проглашења награде речено или писано, па ћемо уз сваког песника, уз његову песму, ставити и фрагмент из текстова њихових рецензената.

 

                                                                                         ***

       Игор Мировић (1968) награђен је „Печатом вароши сремскокарловачке“ за књигу поезије „У лавиринту“ (Лагуна, Београд, 2024). Са задњих корица књиге доносимо део текста рецензента, проф. др Александра Јеркова: „Поезију и песнике треба увек бранити, шта бисмо без њих. Замислите свет без поезије, како је рекао Стеван Раичковић: све би и даље постојало, али ништа више не би било исто. Песника увек треба бранити – чак и када су песник и политичар спојени у једној личности. У ИМЕ ПОЕЗИЈЕ ваља рећи да нас седам песничких кругова нове збирке Игора Мировића суочава с тим да се мора о овоме свету, и у овом свету, певати. (...)  Он је политичар, који има разумевања за културу и књижевност. Није ангажовани песник онако како су то били Бајрон или Биктор Иго. (...) Политиком су се бавили и Змај и Лаза, и Ђилас и Зоговић. Оно што наш песник јесте, и зашто његову књигу поезије, као и оне претходне, вреди читати, без ове интриге за јавно деловање, то је жеља да се стихом истражи унутрашњи простор света и сопствене сумње. Зато је Игор Мировић песник, то је посебна врлина. То јесте важно, важније од похвале с којом се ова књига препоручује.“

 

                                                                                     ***

Игор Мировић

ИСПОВЕСТ

 

У охолости живех

Безвољник уклети,

Идолов поклоник,

Син антисветих.

 

Исповест бих,

Без сажаљења,

Ватру у воду

Ради каљења.

 

Оче уведи,

Откуцава сат,

У вечно време,

У празигурат.

 

Пронађи место,

Где сигурно могу,

Да се, покајан,

Представим Богу!

 

 

       Милица Бакрач (1977), награђена „Печатом вароши сремскокарловачке“ за књигу поезије „Хранитељ птица“ (прво издање – Културни центар Војводине „Милош Црњански“, Нови Сад, 2023. и друго издање – Институту за српску културу, Никшић, 2024). На задњим корицама књиге читамо део из рецензије проф. др Милана Ковачевића: Поезију Милице Бакрач красе најзахтевније пјесничке форме, попут сонета, и сонетног вијенца, при чему она и у тим формама показује изузетну самосвојност – стварајући на примјер, сонетни вијенац „с главом“, или пак азбучни сонетни вијенац. А акростих је једна од најзначајнијих доминанти поезије Милице Бакрач. (...) Реализација најзахтјевнијих пјесничких форми у поезији Милице Бакрач није на уштрб аутентичних пјесничких садржаја. Форма је ту само да садржај добије већу умјетничку вриједност. А неријетко код Милице Бакрач, нарочито у акростишним пјесмама сама форма зрачи врло ефектним интендираним умјетничким садржајем. Форма и садржај тако чине полифонијски укомпоновану цјелину. Цјелину у којој и форма и значење творе јединствен смисао. А суштина смисла поезије Милице Бакрач, што недвосмислено потврђује ова њена најкомплетнија збирка, јесте љубав према српскоме роду и његовим највећим, а идентитеским вриједостима, прије свега данас тако угроженом српском језику и ћирилици. 

                                                                                              ***

 

Милица Бакрач

ДВОБОЈ

 

Уместо речи и тихог зова,

уместо гласника писмоноше,

уместо двобоја Љермонтова,

уместо сунца, пролеће лоше

 

прогнано негде, на крај Сибира,

пупôље моли да се забели,

преклиње песму да нађе мира,

и руку, правду да нам подели.

 

Пуцај, шапуће срце ми лудо!

Десети корак још је далеко.

Смеје се време. Секунда. Чудо.

 

Кажипрст бежи са обарача!

Кроз нишан видим, како мој неко,

волим те, рече, кроз облак плача.

 

                                                                                 ***

       Барбара Новаковић (1986) добитница је награде „Печат вароши сремскокарловачке“ за књигу поезије „Најдужа молитва“ (Поетикум, Краљево, 2024). Рецензент Милош Зубац на корицама књиге, па онда и у поговору каже: „Опредељење за једну тему која прокрвљује сваку песму може да буде танак лед за песника, нарочито ако се расположење, амбијент и форма не мењају. Међутим, Љубав, та чудом још непотрошена и неизбројиво често употребљавана реч, откада је памћења човечанства, у својој антиномичности и несагледивој величини и вредности садржаја, са свим могућим и немогућим учитавањима било кога ко се икада усудио да воли, можда је једина која је кадра  да безнапорно понесе бреме сваке песме у једној књизи. Једина околико је реч Бог њен синоним. Барбара то непогрешиво осећа и спремна је на хазард огледања у једном истом тематском зденцу, али оном најдубљем. Њен песнички израз пажљиво је извајан, музикалан и отворен  за гласно изговарање у карактеристичном ритму, разговоран и жив, динамичан већ и због ја-ти позиције на којој Барбара подиже сваку песму. Беспрекорно јасне слике и поруке, сасвим заштићене  од замућивања значења, за којима посежу песници када хоће да начине ефекте двоструког дна...

 

 

Барбара Новаковић

ОДЛАСЦИ

 

Како те је лијепо слушати,

док размишљаш

о одласцима.

 

Звучи као припрема

за море,

неки далеки тропски крај.

 

Спакујеш кофер,

одеш,

изгубиш се,

нестанеш.

 

Не размишљаш о онима

што остају,

о остављенима,

о осталима,

а ако случајно окренеш

главу,

спазићеш једну сузу,

један уздах

и један болни прескок

откуцаја.

 

А и то је лијепо.

Попут баладе

или живота.

Јер, и живот, као и балада,

лијепи су због понеке туге

или сјете

оних што остају,

оних што одлазе.

 

Како те је лијепо слушати,

док размишљаш

о одласцима.

 

Као да је то паковање

кофера.

 

А како се одлази

од онога гдје никад ниси ни био,

од оне којој никад ниси дошао?

 

Како се спакује једна жеља

жежена,

једна туга неисплакана,

једна ријеч неизговорена,

један сан недосањан,

једна стварност непроживљена?

 

Како се спакује

срце,

душа

и осјећај?

 

У који кофер стаје?

 

О, како те је само лијепо

слушати,

док размишљаш

о одласцима!

 

Дође ми готово да одем

од тебе.

Онда бих једва чекала

да ти дођем,

онда би једва чекао

да ти дођем.

 

Умјесто тога,

ја сам ту,

уз тебе,

толико

да ме више и не примјећујеш.

 

                                                                                       ***

       Миле Лисица (1986), награду „Печат вароши сремскокарловачке“ добио за књигу поезије „Новембар ће завршити песму“. Рецензент Горан Дакић поред осталог каже: „Као и у претходним збиркама, јесен је Лисичино годишње доба и то не без разлога. То јесте доба (Петровић би рекао: Кад цветају нар и липе) зрења, али и опадања. За пјесника је јесен граница на којој се његова љубав поништава или сабира. Оно што постоји постаје есенција или комушина. У тој његовој јесени централно мјесто повјерено је новембру, мјесецу који би се могао назвати и најсуморнијим с обзиром на концентрацију влаге и сиве нијансе над људима. Лисица је успио још једном да уради оно немогуће: остао је у својој теми, али је поново пронашао нови израз, поново је ударио новим путем и поново је избио пред читаоце са версима који су као картечом избачени из самог средишта његовог осјећајног бића.“

 

 

Миле Лисица

ДВАДЕСЕТ МРВА

 

Двадесет квадрата јесени

Изгубљено испод коже

Буди ме

 

У оку ми ферментисана тишина

На раменима касне птице

У костима плове лађе

А море надолази

Милује почетак краја

 

Очима га чујеш

 

Двадесет галона јесени

На једној старој фотографију

Љуби ме

Љуби те

 

Пре него ослепим

Постани небо

Магла сам на реци

Нека сву празнину твоју

Измери земља у мени

 

И видећеш

Остаће двадесет мрва душе

Да те чека

 

Двадесет мрва безвремених

                                                                                                                                          Приредила М. Борић