ИЗНЕНАДНИ ОДЛАЗАК ЗОРАНА ЂЕРИЋА

Сремски Карловци - Нови Сад, 9. новембар 2024

ЧОВЕК И ПЕСНИК ЛАСТАВИЧИЈЕ БЛАГОСТИ

Уз одлазак Зорана Ђерића

Пише: Ненад Грујичић

Био сам превалио тек половину студија на групи југословенска и општа књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду када је Зоран Ђерић уписао исти смер. Тада сам водио студентски књижевни лист „То јест“ и ту је своје прве песме, пре књиге-првенца „Талог“, објавио и Зоран, мирни и осмехнути младић из Бачког Доброг Поља, даровити нови песник. Имао је нешто девојачко-сестринско у својој појави, нешто ластавичије благо. Задржавао се и кретао у мекој комуникацији никада не падајући у љутњу или бес, носио побратимску доброту личности која се потпуно посветила књижевности и уметности. Никад се нисмо ни споречкали.

Већ тада повезивало нас је доста тога, нека врста сличности у дневном опхођењу, у начину како се јављамо на улици или поздрављамо друге у случајном сусрету, и не само зато што смо оба имали дуге косе и браде, и можда слушали сличну музику. Између осталог (то смо само нас двојица знали и у сусретима понекад истицали):  наше  крајишке мајке рођене су, и младост провеле, у Пејићима код Приједора. Повезивало нас је и то што смо једини као песници-студенти са Филозофског факултета овенчали се и Бранковом наградом Матице српске за есеј.

Био сам већ доживео песничку афирмацију, а он је започињао. Када сам отишао са факултета, неки су драгог Зорана звали „мали Неша“, ваљда по свему томе што сам набројао. Зоран је наставио на факултету да препознаје и подржава студентски  књижевни живот. И нико као он није тако прецизно описао наш контакт, односно, уочио и насликао моменте на тадашњој факултетској, младој књижевној сцени Новога Сада, и на томе сам му захвалан.  У „Пољима“ (1990), Зоран је записао и овај пасус: „Моје познанство са Ненадом Грујичићем дуго је готово колико и његов књижевни стаж. Нешто пре појаве Грујичићеве прве књиге Матерњи језик, његове песме имао сам прилику да прочитам у Књижевном билтену који је преименовао у То јест и дуго успешно уређивао и популарисао у књижевном свету управо Ненад Грујичић. У генерацији књижевних стваралаца која је деловала (јер је ту студирала) на Филозофском факултету у Новом Саду 70-их и 80-их година, Грујичић је био први који се окњижио, који се потврдио као аутентична књижевна појава. Матерњи језик је имао велику рецепцију, придонео аутору пуно епитета и афирмисао га у књижевности. Другом књигом Линије на длану која се убрзо појавила код угледног београдског издавача Просвете – Грујичићев ауторитет се још више учврстио, тако да је он суверено владао међу својим савременицима који су афирмацију тек стицали, а  књигама се јављали коју годину касније.“

То су успомене које се памте, трагови који неће бити избрисани. Зоран је био вредан, образован, обавештен, прецизан, брзо учио, као млад уочавао битне појаве, пратио процесе и њихове кристализације на књижевној и уметничкој сцени. Осећало се на старту да је то заиста талентован младић који има свест о свему томе, који је већ увелико посвећен литератури и да се на њега може рачунати, а потом и од њега учити.

Неуобичајено благ, велим, и на махове готово искушенички тих, привлачио је пажњу многих. А његов учестали млади осмех одавао је импулсе несвакидашње присутног даровитог бића које сваку реч ослушкује, упија и примењује. У расправе је улазио као зналац, онда кад се осећало да је важно да он каже нешто. Као такав долазио је и на Бранково коло, наступао као песник на Свечаном отварању, рајском Стражилову и другде као критичар; добитник „Печата вароши сремскокарловачке“, а онда и председник жирија за ову угледну награду. 

Недавно смо се нашли у лепом дану михољског лета, боље рећи договорили да седнемо у башту хотела „Војводина“ у центру Новог Сада. Он је дошао с кућним љубимцем, мирним псићем који је све време преседео с нама као неми саговорник. Зоран ми је рекао да су га супруга и он аутом затекли на путу, стали, отворили врата, и пас ускочио и – остао с њима. Додао сам му да је управо у хотелу „Војводина“ одсео мађарски песник Иштван Турци из Будимпеште, актуелни добитник међународне награде „Бранко Радичевић“, чија је супруга довела такође кућног љубимца који је све време био с њима у хотелу, али и на програму свечаног уручење награде. Коментарисали смо то и присећали се детињства и љубимаца из тога периода.

Разменили смо најновије песничке књиге, „Азбучна молитва“ и „Сонети о земаљској љубави“. А у новој свечаној картонској торби са портретима и стиховима Бранка Радичевића, даривао сам му несвакидашњу „јубиларну милошту“: пет свежих и ексклузивних књига Бранковога кола штампаних поводом прославе 200. годишњице рођења Алексија Радичевића. У једној („Коло, коло, наоколо – Стражиловски времеплов, трагови и сећања, цртице и коментари“), налази се и фотографија где Зоран, кратке косе и младе браде, на Стражилову 1987. године, уручује „Печат вароши сремскокарловачке“ Саши Радоњићу. Гледајући ту фотографију у отвореној књизи, рекао је насмејан: „Тад сам управо био дошао из ЈНА коју сам служио у Сарајеву.“

Разменили смо пуно тога у разговору који је трајао више од два сата, спремао се да оде на један позоришни фестивал у Суботици. Присетили се, дабоме, студентских дана који су нас на Филозофском факултету судбински спојили. Свесни континуитета, понешто смо дотакли и из овог времена.

Опет је то, у блеску осмеха, и по свему, био онај Зоран Ђерић из младости, који је нежно додиривао сваку даривану му књигу. У благој јесени унесен у пријатељски разговор и тренутни доживљај, с наочарима на знатижељним и топлим очима. Нисмо ни слутили да у крошњи изнад наших глава откуцавају Бранкови стихови: „Лисје жути веће по дрвећу,/ лисје жуто доле веће пада,/ зеленога више ја никада/ видет нећу.“

Одликован божанским смирајем, изненада је отишао из земнога живота редак и добар човек, врсни песник и посленик из новосадског културног миљеа са одјецима и значајем који надилазе локално. И да не заборавимо, да се не узнесемо: Сви смо ми само роса која засветлуца на сунцу, кап у којој се укаже боја неба са нашим ликом, плаветнило које у једном тренутку, испаравајући на гранчици живота, позове нас пролазне и смртне к себи, у тајну, у вечни загрљај.

Из најновијег броја „Летописа Матице српске“, ево једне песме Александра Сергејевича Пушкина у препеву Зорана Ђерића:

ОЧЕНАШ

Чујем – у келији скита

Старац са дивном молитвом

Тихо се моли преда мном:

„Оче наш, Оче небески!

Нека се вечно име Твоје

Осветли нашим срцима;

Нека дође Царство Твоје,

И воља Твоја, баш свима,

И на небу, и на земљи,

Насушни хлеб нам пошаљи

Својом руком великодушном;

И као што ми опраштамо,

Ми који смо нишчи пред Тобом,

Опрости, Оче, деца смо само;

Не ували нас у искушења,

И од лукавога завођења

Избави нас!″...

Пред крстом

Тако се молио. Кандило

Из далека у тами светлуца,

Срце ми је радост осетило

Због молитве тог старца.

На фотографији из архива Бранковог кола: Зоран Ђерић на 18. Бранковом колу, на Стражилову 1989.