Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

У ЖИТИШТУ ПОДИГНУТ СПОМЕНИК БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ

slika

 

СПОМЕНИК БРАНКУ У БАНАТСКОЈ РАВНИЦИ

"Блиц недеље", Београд, 1. децембар 2024.

Пише: Ненад Грујичић

 „Споменик мора бити причвршћен за постоље, али и људи морају бити причвршћени за споменик“, рекао је вајар Небојша Митрић (1931-1989). А према ономе кога оличава споменик, љубав мора бити „трајнија од бронзе“ (Хорације). То се догађа. и односи, дабоме, и на неувело дело Бранка Радичевића чија два века од рођења обележавамо целе ове године.

Житиште је невелико место у Банату са три хиљаде становника. Ту је 13. новембра ове године, испред библиотеке „Бранко Радичевић, откривен споменик великом песнику српског романтизма, рад вајара Бориса Стапарца из Кикинде. То је једини споменик ове године подигнут легендарном младићу српске поезије и  језика, нашем неумрлом Бранку. И то баш у равном Житишту, чудовитом насељу са банатском кошавом, где је у самом центру 2007. године подигнут огроман контроверзни споменик боксеру Рокију Балбои кога је у серији од неколико филмова тумачио глумац, сценариста и режисер Силвестер Сталоне. Недавно је подигнут и споменик нашем Новаку Ђоковићу. Оба ова споменика радио је такође Борис Стапарац.

Мој имењак, глагољиви возач из Житишта, који је дошао општинским аутом по мене у Нови Сад да одржим беседу о Бранку, изразио је радост што ће у Житишту бити подигнут споменик Бранку Радичевићу. И желео би, рече, као многи становници овог малог места да тако буде и с другим нашим бесмртним Бранком – Ћопићем, с обзиром да у Житишу живи велики  број Срба Крајишника управо из завичајног миљеа чувеног писца, аутора култне књиге за младе „Орлови рано лете“. Могао би ту бити и споменик Никлетини Бурсаћу, јунаку из Ћопићевих књига, наспрам споменика боксеру из америчких филмова. Слажући се с тим, рекох имењаку да би ту, ако већ ређамо, добро дошао и споменик славном Банаћанину Милошу Црњанском, односно књижевном јунаку из његових „Сеоба“, патријарху српском Арсенију III Чарнојевићу.

Бранко Радичевић је, уствари, не само по години рођења (1824), био претеча нашим чувеним романтичарима, Ђури Јакшићу (1832), Јовану Јовановићу Змају (1833) и Лази Костићу (1841). И гле парадокса, док су они своје прве песме објављивали у „Летопису Матице српске“, Бранко никад ништа није објавио у нашем најстаријем књижевном часопису. То говори о његовој надвременој харизми, о његовом надпесничком пореклу и статусу, о Бранку као недохватној звезди српскога језика и надахнућа божанске провенијенције. А о томе ћу мало касније.

Бранку Радичевићу подигнут је велики број споменика, и сви су различити ликом и обликом, као и многи портрети на уметничким сликама.То је зато јер нема пуно поузданих трагова како је Бранко изгледао. Једини истински портрет је онај на дагеротипији (1847) Анасатаса Јовановића, првог српског фотографа. Књижевник Вељко Петровић записао је након стотину година (1947): „То нису у правом смислу портрети, то су више типизиране представе младог, умиљатог, слаткогласног песника, песника ране младости, осуђеног на смрт. Сликари такве пропуштају: такви се не фотографишу, већ само кад је неизбежно; а тада се то није тражило, ни за легитимацију, нити су врвели као данас фотографи-аматери, репортери и филмовци.“ Шта би тек лепореки Петровић рекао да је доживео епоху технолошке распомамљености са друштвеним мрежама и милионима селфија у бесцењу.

Неки су Бранкови споменици чак и рушени: споменик Ђорђа Јовановића пред Карловачком гимназијом (1941) и споменик Јована Солдатовића у Славонском Броду (1991). Оба су срушени од стране наших комшија из Хрватске. Иако потпуно уништен, први је срећом брзо подигнут (1947), рад Владете Петрића, али други још није у Бранковом родном Броду на Сави. На ово Небојша Митрић би рекао: „ Кад видите оборен споменик, сматрајте да се човек руши!“

После обележавање великог Бранковог јубилеја током ове године у Сремским Карловцима, на Стражилову, у Новом Саду, Бањалуци, Крушевцу, Никшићу, Великој Плани, Иригу и Приједору, и недавно у Темишвару, библиотека „Бранко Радичевић“ у Житишу позвала ме да одржим беседу и заједно са младом председницом Општине, Иваном Петрић, откријем споменик Бранку Радичевићу. Програм је пред библиотеком најавила Робертина Шијан, директорка библиотеке „Бранко Радичевић“.

Стојећи поред споменика Бранку Радичевићу, и уз ролап са Бранковим ликом (дигитализована дагеротипија А. Јовановића), у присуству медија и великог броја људи разних генерација, говорио сам о значају прославе великог јубилеја који захтева динамизам и свежину у иновацијама, али и новину у представљању непознатих или заборављених детаља везаних за личност и дело Бранка Радичевића. Истакао сам да је откривање споменика Бранку Радичевићу у Житишу пред библиотеком његовог имена потпуно јединствен догађај ове године у којој прославаљамо два века од рођења Алексија Радичевића, потоњег Бранка, великог песника српског романтизма.

Поменуо сам и важан рад једне младе научнице предочен недавно на Округлом столу у Матици српској о песничким почецима Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића у „Летопису Матице српске“. Међу њима, дабоме, није било Бранка Радичевића у нашем најстаријем часопису с обзиром да је млади песник био у стваралачком савезу са Вуком Караџићем, опонентом тадашње Матице. Уз Ђуру Даничића, они се боре за увођење чистог српског народног језика у књижевно стваралаштво Срба. А „Летопис“ у то време објављивао је радове на славеносрпском језику.  И из тог разлога Бранку и његовим генијалним песамама на чистом српском народном језику тада није било места у Летопису Матице српске. С друге стране, Бранкова поема „Пут“ у директном је обрачуну са тадашњим руководством Матице српске на челу са Јованом Хаџићем (Милошем Светићем). Бранкова прва књига (1847) једанаест година није могла ући у библиотеку Матице српске.

После Бранкове ране смрти (1853) наступа мук од четврт века, песник је практично заборављен. Сенци присусутва његове поезије у српском културном естаблишменту испречиле су се наведени проблеми и предрасуде, који нису нестали све до преноса Бранкових земних остатака (1883) из Беча на Стражилово када уствари почиње да ниче велики песнички култ. Публика је пажљиво слушала и упијала за њих непознате податке, као и онај да Бранко прву своју песму није написао у Сремским Карловцима већ у Темишвару, не тако далеко од Житишта које се тада звало Бегеј Светог Ђурђа.

Рекао сам публици да сам са Бранковим колом 1984. године учествовао у откривању споменика Бранку Радичевићу (рад Јована Солдатовића) у песниковом родном граду, Славонском Броду. Ни велики јубилеј ове године, два века од рођења Бранка Радичевића, није мотивисао наше комшије да подигну порушени споменик свом славном суграђанину. Међутим, непојамни су и људима недохватни временско-просторни обрти и догађаји и појаве, па је тако, неким вишим смислом, споменик Бранку Радичевићу подигнут, ево, у банатском Житишту.

Дајући изјаву за медије, поменуо сам и 1955. годину на Калемегдану, када је споменик Бранку Радичевићу (рад Александра Зарина) открио Иво Андрић чије се речи још памте  - да правом песнику ни време ни људи не могу ништа. То је показао и хор основне школе „Свети Сава“ из Житишта, који је полетно на самом почетку извео песму Бранка Радичевића „Мини Караџић у споменицу“, чувену под именом „Певам дању, певам ноћу“ коју је компоновао Корнелије Ковач, а годинама изводи Здравко Чолић. Затим су даровита деца здушно рецитовала неколико антологијских Бранкових песама: "Рибарчета сан", "Девојка на студенцу" и део из "Ђачког растанка". Програм је обогатио и пијаниста Филип Балош, наставник музичке културе.

Био је то у Житишту, уз нови споменик Бранку, несвакидашњи културни догађај чија свака нумера, као и моја скромна беседа од скоро пола сата, награђени су дуготрајним аплаузом публике која је озарено прилазила и честитала. Пришао ми је и брачни пар Прибишић, Зоран и Душанка, пуни пријатељске светлости и жеље за разговором. Она ме питала да ли знам по ком Бранку је назван мост у Београду. Није ми испуштала руку док сам одговарао да то није назив моста по градоначелнику Бранку Пешићу нити по Бранку Ћопићу (који је нажалост скочио с тог моста), већ управо по Бранку Радичевићу. А знатижељни Зоран ме обрадовао рекавши да већ неколико година чита и одваја моје текстове из „Блица“ о Бранковом колу, Радичевићу и угледним песницима, гостима Бранковог кола у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду. Њему сам с посветом даривао цветник о Бранку „Ао, данче, ала си ми бео“.

По завршетку програма посвећеног откривању споменика Бранку Радичевићу у Житишту, у просторијама истоимене библиотеке отворено је ново дечје одељење у присусутву бројних расположених малишана, а затим одржан песнички маратон који традиционално организује локални песнички клуб са пријатељима-песницима одасвуд. Ту сам укратко представио нова и ексклузивна издања Бранковог кола у знаку прославе 200. годишњице рођења Бранка Радичевића. У част великог песника српског романтизма чији споменик је управо био подигнут у Житишту,  наступили су песници: Перица Марков, Драгиња Миловић, Душан Милићев, Емир Симеун Дураковић, Бранислав Свркота, Гавра Веселиновић, Милорад Бибин, Аница Гаврић, Велемир Грубачки, Драгутин Видачић, Борис Стапарац, Срђан Карановић, Зоран Прибишић, Душанка Прибишић и Предраг Радаковић.

„Нико не пева без разлога“, рекао је својевремено Душко Радовић дефинишући тако  лепоту културне атмосфере и у Житишту, поред нове песникове бисте. А Бранко Радичевић, у песми „Молитва“, славећи Божју творевину,  објаснио порекло човека и  песме: „Осим другог овде свега/ мене створи из ничега/ Ду’ом својим ти подуну,/ У менека душу суну;// Па ми Боже, јоште таде/ И у душу нешто даде,/ Та и моја песма ова,/ И њу мени ти дарова.“

 

Ненад Грујичић

БРАНКО И ВУК

 

Алексије није познавао Бранка

Када се сусрео са Вуком у Бечу,

А ни Вук не знаде да ће млади Аца

Постанути Бранко на народну срећу.

 

Нашли су се брзо у српским речима

Које ангел Бранко створи певајући:

Две стотине речи Караџић неима –

Толико их песник за живота скући.

 

О, сковане речи, надахнути пути

По којима Бранко јездио ка Богу,

То је друга стаза – нека се не љути

 

Онај што дрвену имао је ногу.

Што уради један – златна месечина,

Што састави други – жива сунчевина!