ПЕВАНЕ БРАНКОВЕ ПЕСМЕ И БЕСЕДА О ЊЕМУ У ТЕМИШВАРУ

Бранково коло у Румунији

У ПОХОДЕ "ДЕВОЈЦИ НА СТУДЕНЦУ", ПРВОЈ БРАНКОВОЈ ПЕСМИ

"Блиц недеље", Београд, 8. децембар 2024.

Пише: Ненад Грујичић

Живот рађа, проноси и васпоставља таленте у времену и простору. Темишвар је град везан за три наша великана, Доситеја, Бранка и Црњанског. И поводом светројице у овом данас веома развијеном граду постоје снажни трагови и амблеми. Но, сада ћемо се бавити Алексијем Радичевићем и његовим белезима у Румунији, са круном-прославом у Темишвару поводом  200. годишњице песниковог рођења.

А пре нешто више од два миленијума, староримски песник Овидије рекао: „Ништа није брже од годинâ“ (Nihil est annis velocius). Рабиндранат Тагоре из Индије, пре више од једног века, додао да лептири не рачунају на године и месеце, већ на минуте, и имају довољно времена. Тако је и нама било, у оба предочена знака, у Бранковом колу током ове године обележавајући велики његов јубилеј. Све се указивало као вечност, а онда сажимало и радосно трошило у данима који су прослављали успомену на генијалног младића српског романтизма.

У оквиру „Дана српског језика у Румунији“, у Српском културном центру у Темишвару, 21. новембра 2024. године обележена су два века од рођења Бранка Радичевића. За ову свечану прилику Бранково коло је било приредило наступ оперске примадоне Весне Аћимовић и истакнуте пијанистикње Маје Грујић, двеју угледних професорица са Академији уметности у Новом Саду. Оне су се радосно припремиле да изведу руковет Бранкових песама компонованих почев од краја детнаестог века, па кроз цео двадесети – до данашњих дана. Нема лепшег садржаја и дара за једнога песника од тога када други певају његове песме. А Бранко је и те како компонован – увелико преко стотину пута!

У препуној сали Српског културног центра у Темишвару, Весна и Маја надахнуто су извеле чувене песме Бранка Радичевића („Девојка на студенцу“,  „Враголије“, „Укор“, „Рибарчета сан“, „Певам дању, певам ноћу“...) почевши од композитора Исидора Бајића, Јосифа Маринковића и Даворина Јенка до најмлађих, Иване Војновић, Станиславе Гајић и Јулије Бал. Требало је видети и осетити изненађење публике, радосно чуђење тој могућности да се песник-слављеник пола сата расцветава у раскошном женском сопрану и звуцима опијених нота око пијанина са осам октава. И да не заборавим, чувено „Бранково коло“ из Радичевићевог „Ђачког растанка“ компоновала су, давно, два велика уметника: Јован Пачу (1847-1902) и Светолик Пашћан Којанов (1892-1971), рођени у Аустроугарској царевини.

Одржао сам беседу о Алексију Радичевићу, потоњем Бранку, песнику-претечи српског романтизма на чистом народном језику. Одмах сам истакао да наш долазак у Темишвар представља посебну врсту стваралачког узбуђења и одговорности с обзиром да се у овом граду налазе споменици-хумке над земним остацима Бранковог оца Теодора и брата Стевана. Из чувене Карловачке гимназије у Срему, седамнаестогодишњи Алексије Радичевић је с годину дана млађим братом Стеваном, 1841. лета Господњега дошао у Темишвар где започињу да студирају мудрољубије (филозофију). У Темишвару их је дочекао отац Теодор Радичевић који ту ради као царински службеник, баш као и у песниковом родном Славонском Броду и потом Земуну где ће Бранку умрети мајка Ружа, родом из Вуковара, из богате трговачке породице Мијајловић.

Своју прву песму на српском језику, „Девојка на студенцу“. Алексије Радичевић пише управо у Темишвару. Ту већ почињу да надиру аркадијске слике из Сремских Карловаца и са Стражилова, где је Бранко проживео најлепше дане свога живота. Бранко је већ у Бечу кад у Темишвару 1845. године умире му брат Стеван у својој двадесетој години. Неемоћно подматрајући туберкулозног младог брата у Темишвару,  Бранка ће то болно мотивисати да напише славну песму Кад млидија’ умрети. У Бечу објављује прву књигу песама (1847) и тиме, преводећи са грчког на српски језик, мења своје крштено име Алексије у Бранко. И сам ће завршити земни живот (1853) оболевши од исте неизлечиве болести у то време.

За Бранков песнички првенац у 300 примерака, највећи број пренумераната био је из Темишвара, а затим из Беча, Прага, Братиславе, Пеште, Сегедина, Баје, Вуковара, Бечеја старог, Бечеја новог (Врањево), Дубровника, Огулина, Велике Кикинде, Београда и Цетиња (Господар Петар II Петровић Његош). Ево неколико имена претплатника управо из Темишвара за укупно 61 Бранкову књигу: Владислав Веселиновић, прота; Стеван Илијев, парох; Петар барон Дука од Кадра; Митар Герић, лајтант; Тома Стефановић, доктор медицине; Коста Урошевић, ревизор код царине; Илија Грујић, грундбухвервалтер код магистрата;  Тоша Максимовић, ћурчија; Васа Ђукић, чизмар; Митар Ристић, кабаничар; Ђорђе Човаковић, сапунџија; Јосиф Милутиновић, бријач, те Рада Ђорђевић, Аркадије Пејић и Петар Стајић – трговци, и други.

С обзиром да је овогодишња манифестација у Темишвару одржана под називом „Дан српског језика у Румунији“, објаснио сам захвалној публици значај Бранкове радикалне интервенције у српском језику и књижевности.  Бранко пева у времену и књижевном контексту где се у кругу српских песника и писаца пише и објављује на славеносрпском језику, што свакако није било блиско нашем недовољно писменом свету. Потпомогнут, дакле, највише претплатницима из Темишвара, у „јерменскоме намастиру“ у Бечу, Бранко штампа свој првенац „Песме“ на чистом српском народном језику и Вуковом писму, на савршеној ћирилици. И, то је тај велики удар и звук с неба на земљи српској у матерњем језику и божанском таленту Бранка Радичевића. Наспрам таквог стваралачког система израженог у чину објављивања несвакидашње песничке књиге, време је показало да се сличан „гром из ведрог нема“ никад није догодио у српској поезији и култури. Није могао да се догоди, јер за такво нешто морао је постојати поменути непоновљиви судбински контекст.

На нашој свечаности у Темишвару, Бранкову поезију певали су и ђачки хорови локалне, важне гимназије „Доситеј Обрадовић“, а млади глумци (Милан Мајкић, Александар Аџић и Гордана Аћимов), студенти и ђаци из овог града, казивали Бранкове песме: Путник на уранку, Молитва, Кад млидијах умрети, Девојка на студенцу... Овај облик јавне презентације Бранкове поезије у Румунији показао је најузвишенији  облик свести о очувању српскога језика наших домаћина у животу изван Србије, незаборављене земље-матице.

У оквиру „Дана српског језика у Румунији“, затим, свечано је уручена награда „Сава Текелија“ Боривоју Чалићу, српском културном посленику из Вуковара, врсном истраживачу прошлости Срба у овом делу Хрватске. Затим је одржан песнички час на којем су наступили: Славомир Гвозденовић (Румунија), Ненад Грујичић (Србија), Ђорђе Нешић (Хрватска), Петар Ластић (Мађарска), Милан Мицић (Србија), Љубинка Перинац Станков (Румунија)...

Говорио сам наизуст песму „Сремски Карловци“, објављену подалеке 1990. године у листу Политика, у чувеном „Културном додатку“, уредника Радована Поповића. То је песма у римованим дистисима-шеснаестерцима, која предочава мој младалачки шок у сусрету са руинисаним и утонулим у влагу Карловцима, али са песничким крунама Мушицког и Бранка, које се нису загасиле у сиромашној материјалној поставци сремскокарловачке свакодневице новога доба. То невелико место испод Фрушке горе, са богатом духовном традицијом, и сада нас опомиње да су у том богоугодном градићу рукоположена двадесет два српска патријарха и митрополита.  

Песник Ђорђе Нешић из Даља прочитао је своју песму „Бранко“, која се појавила у његовој новој књизи, и стицајем техничких околности закаснила за мој цветник о Бранку „Ао, данче, ала си ми бео“, али ће се акобогда појавити у другом допуњеном издању ове јединствене књиге која садржи двеста песама посвећених Радичевићу из пера сто четрдесет девет песника почев од Његоша, Змаја, Лазе и Шантића преко Црњанског, Винавера, Десанке, Скендера и Ћопића, па све до данашњих младих песника.  Ево Нешићевог сонета Бранко: „Као што зора свиће,/ као што листа дрво,/ тако тежи и биће/ да се оживи Прво;// први звуци и слике/ и мириси и боје,/ да проври све од вике,// да смех и чар се споје;/ да свет је опет цео,/ да дан је плав и бео,// пре но жубор заћути.// Чим стане враголија, нестане чаролија/ и ено – лисје жути.“

Снажни аплаузи пратили су све нумере програма „Дан српског језика у Румунији“ где је централно место имао садржај у знаку прославе два века од рођења Бранка Радичевића. Леп дан пун сунца довео је у Темишвар госте одасвуд. Одржан је и свечани програм посвећен великој годишњици која је и у гимназији „Доситеј Обрадовић“ окупила темишварске писце, публицисте и новинаре на Округлом столу „Радичевићи у Темишвару“.

Сутрадан време се нагло променило. Међутим на српском православном делу гробља у Темишвару, иако по јакој киши која ће касније прерасти у снег, гости и учесници „Дана српског језика у Темишвару“ посетили су хумке и гробове Бранковог оца Теодора и брата Стевана, на којима се, један до другога, налазе светли споменици српског трага и корена у данашњој Румунији. Одржан је парастос Радичевићима, који је приредила Српска православна црква у Темишвару. Била је то прилика да се уз Бранково,Теодорово и Стеваново, чују и имена Бранкове мајке Руже и сестрице Амалије (умрла у другој години такође од туберкулозе, као и мајка), чије кости леже у Земуну и Славонском Броду. Наново је све присутне прожео осећај сопствене пролазности и смртности у знаку вечних Бранкових стихова: „Збогом житку, мој прелепи санче, / Збогом зоро, збогом бели данче!/ Збогом свете, некадањи рају,/ Ја сад морам другом ићи крају.“

На белом мермерном споменику Бранковог оца пише: „Овде борави отац неумрлог српског песника Бранка, врли родољуб Теодор Радичевић, бивши царински чиновник, рођен 1802 – 1864. Споменик овај му подижу Срби из Темишвара и Мехале.“ На доњем, ширем делу споменика, стоје стихови: „Док гусала струна танка/ Слави твога дична Бранка/ Док му Срби песме поје/ Живеће и име твоје.“

А на споменику Стевану Радичевићу, који је с братом Алексијем, похађао Карловачку гимназију од 1835. до 1841. године, пише: „Овде леже кости Стевана Радичевића, слушатеља мудрољубија, који се у Броду у Славонији 25. септембра 1825. године родио. А умро је у Темишвару 30. новембра 1845. године, и са тим 20 година стар.“ Испод урезаног цвета у руменом мрамору, при дну споменика пише: „Таки је био.“

Одлазак у Темишвар на јубиларни програм у организацији Савеза Срба у Румунији, од великог је значаја за прославу 200. годишњице рођења Бранка Радичевића. То је особен и непоновљив живи прилог високоизражене свести о нашим белезима и коренима у српској поезији и језику, о нашем идентитету и континуитету. Прва Радичевићева  песма на српском језику, Девојка на студенцу, испевана у Темишвару, а на поменутој свечаности у Српском култтурном центру казивана и певана (из пера двоје композитора) неколико пута (песма која пуним плућима живи у народу и као староградска), светлела је Бранковим духом и присуством, али и живим сенкама његовог оца Теодора и брата Стевана у Темишвару. Чувена слика-диптих „Девојка на студенцу“ Уроша Предића налази се у Галерији Матице српске. Први део слике урађен је 1918. године, а други 1936. године.

Бранково коло је домаћинима даривало примерке својих нових ексклузивних издања штампаних поводом великог јубилеја, која су се нашла и наредних дана на Сајму књига у Темишвару, који организује Савез Срба у Румунији. Сабрано с руком на срцу, био је то у Темишвару културни догађај пун душе и одговорности српског колена за своје трагове у времену и простору, а у оквиру прославе великог јубилеја у славу неумрлог имена и дела Бранка Радичевића. Био је то уствари и догађај у знаку једне реченице нашег духовнога побратима Фјодора Михајловича Достојевскога: „Има тренутака када се одједном време заустави и постаје вечно.“

Бранко Радичевић

ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ

Кад сам синоћ овде била,

И водице заитила,

Дође момче црна ока

На коњицу лака скока,

Поздрави ме, зборит’ оде:

„Дајде, селе, мало воде!“

Ове речи, слатке стреле,

Минуше ми груди беле.

Скочи’ млада, њему стиго’,

Диго’ крчаг, руку диго’.

Рука дркта... крчаг доле...

Оде на две, на три поле.

Још од њега леже црепи,

Али где је онај лепи?

Кад би сада опет дош’о,

Ма и овај друго прош’о!

      (Темишвар, 1843)