Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

НЕНАДУ ГРУЈИЧИЋУ УРУЧЕНА НАГРАДА "ДРАГОЈЛО ДУДИЋ"

slika

Београд, 9, децембар 2024.

ПРИЗНАЊЕ ЗА КЊИГУ-ПОЕМУ "КОЗАРО, СЕЈО И ПРАМАЈКО"

Беседа Ненада Грујичића на свечаном уручењу награде „Драгојло Дудић“

 

Данас је Ненаду Грујичићу у београдској Фондацији "Драгојло Дудић" у 12 часова свечано уручена истоимена награда за књигу-поему "Козаро, сејо и прамајко - Речитатив о геноциду, забораву и слободи" у издању бањалучке "Бесједе". Том приликом награђени песник је казивао неколико од двадесет делова поеме, а затим прочитао беседу коју доносимо у целини.                       

                                                                                                                                                            М. Борић                

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       

Ненад Грујичић

НЕ ЗАБОРАВИМО ЖИВИ У ВРЕМЕНУ ОНЕ КОЈИ СУ У ВЕЧНОСТИ

 

Данас, на дан рођења Драгојла Дудића, на његов 137. рођендан, ова престижна награда ми отвара могућност укрштања прошлог и садашњег. Са Драгојлом Дудићем повезујем свога стрица Сретка Грујичића из Приједора који је, такође као партизан Србин, погинуо од немачких рафала. Једнога с ове, а другога с оне стране Дрине, смртно су погодили фашистички меци и шрапнели. Обојицу дакле повезује борба против  окупатора српског народа, борба прса у прса са Немцима, империјалним здухачима, који су у два наврата у прошлом веку са огромном наоружаном армадом долазили да нас истребе и униште. Ако им се укаже и трећа прилика, опет ће Германи покушати, као што су допола то учинили са, гле, још осамнаест западних савезника  1999. године приликом нечувеног бомбардовања Србије и Српске.

Колики је то колонијални нагон, предаторска потреба да удави лепу, здраву и недужну жртву, показује и њихова аријевска најезда на Козару, када су јула 1942. године, са неколико десетина хиљада фашистичких  војника наоружаних до зуба, заједно са нашим комшијама у црном из усташких упоришта НДХ, крвожедно насрнули на голоруки српски народ, нејач и децу. Пружен им је партизански отпор оличен у десет пута мањем људству и оружју, али су звери ипак имале значајне губитке. Но, са  несразмено већом силом, скотије пакла успеле су да униште огроман број српских мученика на легендарној планини, али и у систему својих нацистичких логора за свирепо мучење и сигурну смрт.

На овоме свету, постоје и други животни принципи, други народи, другачији људи и различита духовна и егзистенцијална стремљења. У поеми „Козаро сејо и прамајко“, на једном месту гласно певам: „О, високи представниче свих ратова/ у двадесетом вијеку на Балкану,/ замисли, поражени мој гаулајтеру,/ да је побједничка српска војска/ деветсто осамнаесте наставила јаким касом/ преко Драве и Словеније/ до Аустрије и Њемачке,/ и тамо у неком твом Крагујевцу,/ рецимо у Линцу или Ахену, стријељала/ четири хиљаде ђака с очима боје кликера,/ Као што су твоји Нијемци четрдесет прве/ нашу дјецу у срцу Шумадије...// Замисли, сестро Козаро,/ да је српска војска на коњима у галопу/ стигла и до планине Оденвалд,/ у масиву Хасен у Баварској,// да тамо  лови њемачку дјецу, жене и старчад,/ да стријеља и убија, а оно што остане мимо метка/ хвата као јагњад и овце, и бајонетима/ гура на присилнии рад и у казамате.// Али ми то нисмо Нијемцима чинили, сејо,/ иако смо заврнули шију свјетској сили –/ други смо ми дух и корјен/ - светосавски је наш знамен:/ богати смо онолико колико другима дарујемо,/ друга је мајчина сиса дојила нас/ као анђеле у ћапћању,/ и други  завјет, косовски, носимо у њедрима ми.“

Бити човек –  мораш израна уочити разлику између добра и зла, мораш имати границу између једнога и другога. У поеми, даље, тугујем и певам: „Ја видим раширене дјечје зенице/ и страх на невиним уснама,/ чујем залиске срдаца што трепере као у ласице,/ и видим њихово неискуство са људима-звјерима,/ незнање о човјеку као идеолошкој мрцини,/ о људском стрвинару кад обуче и опаше униформу,/ ја видим оборену дјецу и крваве/ кошуљице од кудеље залијепљене/ уз бијела тијела, и отворене младе очи,/ слијепе, заустављене у последњем хвату сунца.“

Драгојло Дудић је човек у знаку оне патријархове: будимо људи! Тако је васпитао и своју децу, целу породицу. Он је вредни домаћин из јаке српске лозе, самоуки писац, даровит човек јаког карактера и светле амбиције, пун врлина и вере у човека, племенита душа часног образа и дела.  Међутим, земни људи знају бити потпуно другачији, знају дати веру за вечеру, продати своје ја, себе и најближе, и служити тамној страни света.

Живот је за Драгојла Дудића био отворена књига на чијој свакој новој маргини и страници откривао је мотиве и инспирације, желео  да учествује као истинољубиви актер и одлучно помогне другима.  А овај свет често не узвраћа добром. Овај метежни свет често навлачи ђавољу одору и рогове, наоружава се ратним плановима и убитачним оружјем, и у маховима који припадају злу, уништава целе породице, народе и цивилизације.

Сведоци смо медијске распомамљености танатосом и геноцидом. Мазохистички режисери нових ратрова незадрживо пласирају крваве слике и звукове из прецизно бомбардованих и разваљених кућа и зграда, насеља, градова и места привременог боравка под шаторима. Не, то није сан, то је стварност, наша цивилизација непојамно је узнапредовала, и још ће убрзаније, са новим технологијама што имају своје лице и наличје, боље рећи играју се и једнога и другога. Са тог демонског наличја  кезе нам се гримасе богохулног ништавила што масакрира и убија невину децу, недужне мајке и незаштићене људе других народа, присуствујемо црном спектаклу смрти пред нашим очима, и ништа не можемо учинити, или нам се тако чини.

Са новим технологијама човечанство је релативизовалу позицију истине, створен је паралелни свет у коме потрошеног мозга живе привремени људи зависни од интернета, тзв. социјалних мрежа, виртуелног света, артифицијелних селфија и лајкова, и чега све неприлагођено бићу од крви и меса.  Истина је постала неухватљива, мимо наше стварности, смештена у виртуелни свет без људског откуцаја и крвотока. А потребно је загрлити некога свога, најдражега и ближњега,  а ако их и нема у разбаштињеном свету, онда самога себе обухватити рукама и осетити тело -  да, то сам ја, то је истина – тај додир са самим собом, са земаљском димензионалношћу, са стварношћу, са Божјом творевином.

Син Драгојла Дудића, Милош, партизански борац, страдао је такође у Другом светском рату, попут оца такође народни херој.  Драгојлова супруга Стевка и ћерка Зорка биле су заточенице логора Бањица, а ћерка Перса страдала у немачком логору Аушвиц. Оволике жртве једне породице емитују светлост опомене и туге, траже духовну окрепу и снагу,  не само од људи, већ и од Бога самога, захтевају оченашку молитву што једина пружа одговор. Ево прегршти стихова из књиге „Козаро, сејо и прамајко“: „Не заборавимо пустити сузу,/ упалити свијећу и молитвом разданити мрак,/ помолити се за мученике-претке,/ замолити их да се и они помоле за нас,/ да им покажемо да их нису заборавили/ они чије рођење на Земљи нису дочекали,/ ми са заборавом тумарамо кроз свијет/ не знајући ни коме ни куда идемо,/ не заборавимо живи у времену/ оне који су у вјечности.“ Амин!

                                                                                                                                    Београд, 9. децембар, 2024.