Београд, 9, децембар 2024.
ПРИЗНАЊЕ ЗА КЊИГУ-ПОЕМУ "КОЗАРО, СЕЈО И ПРАМАЈКО"
Беседа Ненада Грујичића на свечаном уручењу награде „Драгојло Дудић“
Данас је Ненаду Грујичићу у београдској Фондацији "Драгојло Дудић" у 12 часова свечано уручена истоимена награда за књигу-поему "Козаро, сејо и прамајко - Речитатив о геноциду, забораву и слободи" у издању бањалучке "Бесједе". Том приликом награђени песник је казивао неколико од двадесет делова поеме, а затим прочитао беседу коју доносимо у целини.
М. Борић
Ненад Грујичић
НЕ ЗАБОРАВИМО ЖИВИ У ВРЕМЕНУ ОНЕ КОЈИ СУ У ВЕЧНОСТИ
Данас, на дан рођења Драгојла Дудића, на његов 137. рођендан, ова престижна награда ми отвара могућност укрштања прошлог и садашњег. Са Драгојлом Дудићем повезујем свога стрица Сретка Грујичића из Приједора који је, такође као партизан Србин, погинуо од немачких рафала. Једнога с ове, а другога с оне стране Дрине, смртно су погодили фашистички меци и шрапнели. Обојицу дакле повезује борба против окупатора српског народа, борба прса у прса са Немцима, империјалним здухачима, који су у два наврата у прошлом веку са огромном наоружаном армадом долазили да нас истребе и униште. Ако им се укаже и трећа прилика, опет ће Германи покушати, као што су допола то учинили са, гле, још осамнаест западних савезника 1999. године приликом нечувеног бомбардовања Србије и Српске.
Колики је то колонијални нагон, предаторска потреба да удави лепу, здраву и недужну жртву, показује и њихова аријевска најезда на Козару, када су јула 1942. године, са неколико десетина хиљада фашистичких војника наоружаних до зуба, заједно са нашим комшијама у црном из усташких упоришта НДХ, крвожедно насрнули на голоруки српски народ, нејач и децу. Пружен им је партизански отпор оличен у десет пута мањем људству и оружју, али су звери ипак имале значајне губитке. Но, са несразмено већом силом, скотије пакла успеле су да униште огроман број српских мученика на легендарној планини, али и у систему својих нацистичких логора за свирепо мучење и сигурну смрт.
На овоме свету, постоје и други животни принципи, други народи, другачији људи и различита духовна и егзистенцијална стремљења. У поеми „Козаро сејо и прамајко“, на једном месту гласно певам: „О, високи представниче свих ратова/ у двадесетом вијеку на Балкану,/ замисли, поражени мој гаулајтеру,/ да је побједничка српска војска/ деветсто осамнаесте наставила јаким касом/ преко Драве и Словеније/ до Аустрије и Њемачке,/ и тамо у неком твом Крагујевцу,/ рецимо у Линцу или Ахену, стријељала/ четири хиљаде ђака с очима боје кликера,/ Као што су твоји Нијемци четрдесет прве/ нашу дјецу у срцу Шумадије...// Замисли, сестро Козаро,/ да је српска војска на коњима у галопу/ стигла и до планине Оденвалд,/ у масиву Хасен у Баварској,// да тамо лови њемачку дјецу, жене и старчад,/ да стријеља и убија, а оно што остане мимо метка/ хвата као јагњад и овце, и бајонетима/ гура на присилнии рад и у казамате.// Али ми то нисмо Нијемцима чинили, сејо,/ иако смо заврнули шију свјетској сили –/ други смо ми дух и корјен/ - светосавски је наш знамен:/ богати смо онолико колико другима дарујемо,/ друга је мајчина сиса дојила нас/ као анђеле у ћапћању,/ и други завјет, косовски, носимо у њедрима ми.“
Бити човек – мораш израна уочити разлику између добра и зла, мораш имати границу између једнога и другога. У поеми, даље, тугујем и певам: „Ја видим раширене дјечје зенице/ и страх на невиним уснама,/ чујем залиске срдаца што трепере као у ласице,/ и видим њихово неискуство са људима-звјерима,/ незнање о човјеку као идеолошкој мрцини,/ о људском стрвинару кад обуче и опаше униформу,/ ја видим оборену дјецу и крваве/ кошуљице од кудеље залијепљене/ уз бијела тијела, и отворене младе очи,/ слијепе, заустављене у последњем хвату сунца.“
Драгојло Дудић је човек у знаку оне патријархове: будимо људи! Тако је васпитао и своју децу, целу породицу. Он је вредни домаћин из јаке српске лозе, самоуки писац, даровит човек јаког карактера и светле амбиције, пун врлина и вере у човека, племенита душа часног образа и дела. Међутим, земни људи знају бити потпуно другачији, знају дати веру за вечеру, продати своје ја, себе и најближе, и служити тамној страни света.
Живот је за Драгојла Дудића био отворена књига на чијој свакој новој маргини и страници откривао је мотиве и инспирације, желео да учествује као истинољубиви актер и одлучно помогне другима. А овај свет често не узвраћа добром. Овај метежни свет често навлачи ђавољу одору и рогове, наоружава се ратним плановима и убитачним оружјем, и у маховима који припадају злу, уништава целе породице, народе и цивилизације.
Сведоци смо медијске распомамљености танатосом и геноцидом. Мазохистички режисери нових ратрова незадрживо пласирају крваве слике и звукове из прецизно бомбардованих и разваљених кућа и зграда, насеља, градова и места привременог боравка под шаторима. Не, то није сан, то је стварност, наша цивилизација непојамно је узнапредовала, и још ће убрзаније, са новим технологијама што имају своје лице и наличје, боље рећи играју се и једнога и другога. Са тог демонског наличја кезе нам се гримасе богохулног ништавила што масакрира и убија невину децу, недужне мајке и незаштићене људе других народа, присуствујемо црном спектаклу смрти пред нашим очима, и ништа не можемо учинити, или нам се тако чини.
Са новим технологијама човечанство је релативизовалу позицију истине, створен је паралелни свет у коме потрошеног мозга живе привремени људи зависни од интернета, тзв. социјалних мрежа, виртуелног света, артифицијелних селфија и лајкова, и чега све неприлагођено бићу од крви и меса. Истина је постала неухватљива, мимо наше стварности, смештена у виртуелни свет без људског откуцаја и крвотока. А потребно је загрлити некога свога, најдражега и ближњега, а ако их и нема у разбаштињеном свету, онда самога себе обухватити рукама и осетити тело - да, то сам ја, то је истина – тај додир са самим собом, са земаљском димензионалношћу, са стварношћу, са Божјом творевином.
Син Драгојла Дудића, Милош, партизански борац, страдао је такође у Другом светском рату, попут оца такође народни херој. Драгојлова супруга Стевка и ћерка Зорка биле су заточенице логора Бањица, а ћерка Перса страдала у немачком логору Аушвиц. Оволике жртве једне породице емитују светлост опомене и туге, траже духовну окрепу и снагу, не само од људи, већ и од Бога самога, захтевају оченашку молитву што једина пружа одговор. Ево прегршти стихова из књиге „Козаро, сејо и прамајко“: „Не заборавимо пустити сузу,/ упалити свијећу и молитвом разданити мрак,/ помолити се за мученике-претке,/ замолити их да се и они помоле за нас,/ да им покажемо да их нису заборавили/ они чије рођење на Земљи нису дочекали,/ ми са заборавом тумарамо кроз свијет/ не знајући ни коме ни куда идемо,/ не заборавимо живи у времену/ оне који су у вјечности.“ Амин!
Београд, 9. децембар, 2024.
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије