ДАНИЛО ЈОВАНОВИЋ: ТРИ НОВЕ ПЕСМЕ

 

Млади песник Данило Јовановић (2005) актуелни је добитник престижне награде „Стражилово“ која му је свечано била уручена на 53. Бранковом колу, 7. септембра 2024. године на Стражилову, у знаку прославе 200. годишњице рођења Алексија Радичевића, потоњега Бранка, великог песника српског романтизма. Нема сумње да је овај несвакидаши јубилеј надахнуо младог талентованог песника да цео један циклус („Бранковим стазама“) посвети Радичевићу, Стражилову и Сремским Карловцима.

Доносимо три песме из новог круга поезије Данила Јовановића.

" /> ТРИ ПЕСМЕ ДАНИЛА ЈОВАНОВИЋА
Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ТРИ ПЕСМЕ ДАНИЛА ЈОВАНОВИЋА

slika

 

Сремски Карловци - Нови Сад, 20. децембар 2024.

Актуелни добитници награде „Стражилово“

ДАНИЛО ЈОВАНОВИЋ: ТРИ НОВЕ ПЕСМЕ

 

Млади песник Данило Јовановић (2005) актуелни је добитник престижне награде „Стражилово“ која му је свечано била уручена на 53. Бранковом колу, 7. септембра 2024. године на Стражилову, у знаку прославе 200. годишњице рођења Алексија Радичевића, потоњега Бранка, великог песника српског романтизма. Нема сумње да је овај несвакидашњи јубилеј надахнуо младог талентованог песника да цео један циклус („Бранковим стазама“) посвети Радичевићу, Стражилову и Сремским Карловцима.

Доносимо три песме из новог круга поезије Данила Јовановића.

 

                   

 

 

Данило Јовановић

 

УСПАВАНКА ЗА МЛАДОГ БРАНКА

Казивана 7. септембра  2024. године, приликом уручења награде „Стражилово”

           

Широка, блатњава улица.

Једна кола и запрега

коју с тешком муком

изморени коњи вуку.

 

Сава разводњава обалу

и жубор њен коњима

изнемоглим од рада

свира успаванку.

 

Плач новорођенчета

крштеног пре дана

Светог Алексија

ори се сокаком.

 

Коњи с успаванком

крај дома каскају.

Плач детета се губи

док песму природе упија.

 

У мирном сну дете сања

о ономе пре живота.

Једино што не сања

јесте слава која га чека.

 

 

СТАРА ДАМА

 Мојој Карловачкој

 

Тако је напорно ово вече

јер не могу по последњи пут

да се опростим од старих жутих зидова.

 

Нема више ни тог моћног сунца

што излази тачно изнад моста

да ми отера јутарњи замор.

 

Очи нервозно траже

Велики Рит у даљини

који роде ујутру оките зеленилом.

 

Поранио је мраз у мени

јер нема старих топлих пећи

уз које се огрејем и одомаћим, разнежим

 

Руке се свежу уз тело

у недостатку најдражих

са којима загрљаје делим.

 

Усне су се замрзле,

на видику нигде

нема више драгих осмеха.

 

Ноге непомично стоје,

одбијају да ходе пределима

који нису тако зелени и брдовити.

 

Ни молитве више никада

неће исто звучати

кад не одјекују о сводове дугачких ходника.

 

Још  ће се Бог одгоре мрштити.

Све више и више,

опијен тим ехом, заборављам да му се јавим.

 

 

СТРАЖИЛОВО, ПО КО ЗНА КОЈИ ПУТ

 

Тешко је познавати завичај

кад си за живота био птица селица

али волим да верујем

да свој си дом нашао баш овде

међу овим зеленилом сремским

фрушкогорским, јединственим.

 

У сваком се куту ливаде ове познајеш.

Ту си, скривен у мозаику од септембараког лишћа.

Науснице ти голица трава

а мирисом те кити пољско цвеће.

Међ' птицама и облацима

лете и твоје веђе.

Са дрвета, ухо ти чулно и врат бели

са славујима и детлићима свирају.

 

Изливен у бронзи

са бележницом и наоштреним пером

кад нико не гледа, ти и даље пишеш.

Ал' из љуштуре и темеља

од хладне ливене легуре

нема ни изласка ни бега.

 

Па у једну жуту ружу спакујеш писмо

то је песма твоја свршена.

Цвеће јој пред спавање подари мирис

славуји је, потом, за лаку ноћ ишчитавају

и мелодију цвркућући, у сан тону.

Подају је сестри, будној сови

што ока не склопи док чита стихове твоје.

 

Све речи, фигуре, играрије, гоне је далеко

пут дугачког ноћног лета

да избистри се некако глава та мудра

да наужива се опеване лепоте света.

 

Испусти у лету ту ружу, то писмо са песмом

под нечији прозор, уз врата или јастук

па неки срећковић по јутру нађе

сан најдивнији, на хартији забележен.

 

И кад дође дому твоме

да ти вечну призна славу

он опет прочита песму

што си му у ноћи је дао.

Заигра ти тада танка усница

негде на ивици лица

на хладној бронзи скромног споменика

на ливади подно Стражилова.