Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

НЕНАДУ ГРУЈИЧИЋУ УРУЧЕНА НАГРАДА „СИМО МАТАВУЉ“

slika

Београд, 21. децембар 2024.

ПЛАКЕТА УКС СА ЛИКОМ СИМЕ МАТАВУЉА НЕНАДУ ГРУЈИЧИЋУ

 

На скупштини Удружења књижевника Србије, 21. децембра 2024. године, Ненаду Грујичићу свечано је уручена награда „Симо Матавуљ“ за стваралачки опус. Одлуку о додељивању награде донео је Управни одбор Удружења књижевника Србије водећи се критеријумима о континуираном, запаженом и свеобухватном раду, као и о вишегодишњим стваралачким достигнућима у области српске  књижевности. Међу овогодишњим добитницима „Плакете УКС са ликом Симе Матавуља“ налазе се и Небојша Јеврић,  Милан Михајловић,  Александар Б. Лаковић, Душица Милановић Марика, Обрен Ристић, Бранислав Зубовић и Новица Соврлић.

Поводом високог признања УКС-а, Ненад Грујичић је рекао: „Ето, чуда се догађају. Пре три године такође ми је била додељена награда ’Симо Матавуљ’, а потом волшебно и непотребно одузета. Међутим, Божја рука је свемогућа: челници УКС-а недавно су ми се јавили и замолили да прихватим одлуку новог Управног одбора да ми наново буде додељена награда са именом великог писца, првог председника српске асоцијације писаца основане далеке 1905. године. Уз свест о значају српског културног корена оличеног у имену и делу Симе Матавуља, а и као жртва колегијалне некоректности пре неколико година, прихватио сам и – опростио свима, јер опрост као духовни чин чисти и моја огрешења у свету, и даје ми мир и радост за нове стваралачке путеве. Са друге стране, импонује да ми је ова награда додељена у данима када је Удружење књижевника Србије подржало студентске протесте на којима се млади срчано и храбро боре за истину и правду.“

Овенчан наградом са именом Симе Матавуља, Ненад Грујичић је затим рекао: „Још од школских дана, приповедање Симе Матавуља остављало је на мене утисак од којег расте душа, такав је то језик и – стил овог несвакидашњег српског писца. Родом из Далмације, као нико пре,  ни после њега, упечатљиво је сликао карактер, менталитет и живот нашега човека из тих предела (’Бакоња фра Брне’ и ’Пилипенда’, али и књига ’Људи из Црне Горе и Србије’). А ја, поситан и пролазан, пишући својевремено студију-антологију о српској крајишкој ојкачи која се вековима пева и у Далматинској Загори, пронашао сам у књизи Симе Матавуља ’Биљешке једног писца’ и ово запажање: ’Пролазећи кроз горње, сурове крајеве, кроз растркана села, сретајући оружане људе, необична обличја и ношње, слушајући јужни говор и пјевање чобана са ојкањем, ја сам, знајући да на цијелом том простору живи исти ришћанлук, био час неугодно дирнут, час весео.’ Ово је важно запажање јер разоткрива природу ојкачке певаније засновану на прожимању тугаљивог и радосног, жалобног и веселог расположења, што је уствари онтолошко-менталитетска карактеристика Срба Крајишника на граничним географским подручјима.“

А о непознатим детаљима Матавуљевих долазака у Сремске Карловце и Нови Сад, и о другоме, Грујичић каже: „О доласцима Симе Матавуља у Сремске Карловце мало се зна. Зато је потребно казати да је Симо Матавуљ био истакнути сарадник Бранковог кола у периоду од 1895. до 1907. године, док се на челу налазио Павле Марковић Адамов, оснивач, власник и уредник овог значајног листа.  Зато је Матавуљ често навраћао у Сремске Карловце, у редакцију листа Бранково коло, која се налазила у Адамовљевој кући у Сремским Карловцима, у данашњој Змај Јовиној 4. Уз карловачки бермет, ту су егленисали и Стеван Сремац, Бранислав Нушић, Драгутин Илић, Јован Грчић, Милан Савић и други, а своје радове у Бранковом колу  уз Матавуља објављивали и Јанко Веселиновић, Радоје Домановић, Вељко Петровић,  Бора Станковић, Антун Густав Матош, Алекса Шантић,  Сима Пандуровић, Јован Дучић, Драгутин Илић, Милета Јакшић и други. Од преко двадесетак својих изврсних дела, једно, ’На прагу другог живота’ (1899), објавио је у Сремским Карловцима, а четири Новом Саду: ’Из Црне Горе и приморја’ (1888), ’Бока и Бокељи’ (1893), ’Приморска обличја’ (1899) и ’С мора и планине’ (1901).“

И о другим мање познатим детаљима, Ненад Грујичић каже: „После преурањене смрти Павла Марковића Адамова (1907), Симо Матавуљ је одржао опроштајни говор у Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, где се био окупио силан народ. Матавуљ је написао некрологе и Јовану Јовановићу Змају (1904), Јанку Веселиновићу (1905) и Стевану Сремцу (1906). А годину дана после одласка Павла Марковића Адамова и сâм је Матавуљ изненада, у педесет шестој својој години,  у Београду напустио (1908) овај свет. Не треба заборавити, да је старо Српско књижевно друштво уз Симу Матавуља, првог председника, имало за првог секретара Јована Скерлића.“

А о значају Симе Матавуља и његовог дела, Грујичић закључује: „Он је посве оригиналан српски писац од кога можемо учити у жељи да досегнемо стваралачки печат раван његовом у времену. Матавуљ је пример богомданог талентованог човека апсолутно посвећеног књижевности као судбини, писац чија проза у свом стилско-језичком изразу дотиче супстанцијалну лепоту поезије.“

                                                                                                                                                  М. Борић