Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

О НЕБЕСКОЈ ПРИВИЛЕГИЈИ: РАЗГОВОР СА НЕНАДОМ ГРУЈИЧИЋЕМ

slika

Од Матавуља до Бранка, интервју са Ненадом Грујичићем

ГОДИНА ЈУБИЛЕЈА И НАГРАДА

"Блиц недеље", 29. децембар 2024.

Разговарао: Мирослав Кос

На самом крају ове године, Ненаду Грујичићу стигла је и престижна награда „Симо Матавуљ“, признање од Удружења књижевника Србије за стваралачки опус. Осим тога, цела ова година за Грујичића била је од изузетног стваралачког значаја, у знаку прославе великог јубилеја: два века од рођења Бранка Радичевића.

Најпре, награда „Симо Матавуљ“ у Вашем случају има посебан историјат?

Да, чуда се догађају. Пре три године такође ми је била додељена награда „Симо Матавуљ“, а потом волшебно и непотребно одузета. Чак је један  „свезнајући“ новинар-брко у тиражном дневном листу ставио лажни наслов. Међутим, Божја рука је свемогућа: челници УКС-а недавно су ми се јавили и замолили да прихватим одлуку новог Управног одбора да ми наново буде додељена награда са именом великог писца, Симе Матавуља, првог председника српске асоцијације писаца основане 1905. године. Уз свест о значају српског културног корена оличеног у имену и делу Симе Матавуља, а и као жртва колегијалне некоректности пре неколико година, прихватио сам и – опростио свима, јер опрост као духовни чин чисти и моја огрешења у свету, и даје ми мир и радост за нове стваралачке путеве. С друге стране, импонује да ми је ова награда додељена у данима када је Удружење књижевника Србије подржало студентске протесте на којима се млади срчано и храбро боре за истину и правду.“

По чему је дело Симе Матавуља особено, да ли сте га препознали у својој младости?

Још од школских дана, приповедање Симе Матавуља остављало је на мене утисак од којег расте душа, такав је то језик и – стил овог несвакидашњег српског писца. Родом из Далмације (Шибеник), као нико пре, ни после њега, упечатљиво је сликао карактер, менталитет и живот нашега човека из тих предела („Бакоња фра Брне“ и „Пилипенда“, али и књига „Људи из Црне Горе и Србије“). Он је посве оригиналан српски писац од кога можемо учити у жељи да досегнемо стваралачки печат раван његовом у времену. Матавуљ је пример богомданог талентованог човека посвећеног књижевности као апсолутној судбини, писац чија проза у свом стилско-језичком изразу дотиче супстанцијалну лепоту поезије.“

Шта Вас је као ствараоца конкретно дирнуло у Матавуљевом делу?

Пишући и састављајући својевремено студију-антологију о српској крајишкој ојкачи која се вековима пева и у Далматинској Загори, пронашао сам у књизи Симе Матавуља „Биљешке једног писца“ и ово запажање: „Пролазећи кроз горње, сурове крајеве, кроз растркана села, сретајући оружане људе, необична обличја и ношње, слушајући јужни говор и пјевање чобана са ојкањем, ја сам, знајући да на цијелом том простору живи исти ришћанлук, био час неугодно дирнут, час весео.“ Ово је важно запажање јер разоткрива природу ојкачке певаније засноване на прожимању тугаљивог и радосног, жалобног и веселог расположења, што је уствари онтолошко-менталитетска карактеристика Срба Крајишника на граничним географским подручјима.“

Стваралачки сте везани за Сремске Карловце и Нови Сад. Шта можете рећи о контактима Симе Матавуља са овим пречанским српским крајевима?

О доласцима Симе Матавуља у Сремске Карловце не зна се много. Зато је потребно казати да је Матавуљ био истакнути сарадник Бранковог кола у периоду од 1895. до 1907. године, док се на челу налазио Павле Марковић Адамов, оснивач, власник и уредник овог значајног листа.  Зато је Матавуљ почесто навраћао у Сремске Карловце, у редакцију поменутог листа, која се налазила у Адамовљевој кући у Сремским Карловцима, у данашњој Змај Јовиној 4. Уз карловачки бермет, ту су егленисали и Стеван Сремац, Бранислав Нушић, Драгутин Илић, Јован Грчић, Милан Савић и други, а своје радове у Бранковом колу уз Матавуља објављивали и Јанко Веселиновић, Радоје Домановић, Вељко Петровић,  Бора Станковић, Антун Густав Матош, Алекса Шантић,  Јован Дучић, Сима Пандуровић, Драгутин Илић, Милета Јакшић и други. Једно своје дело „На прагу другог живота“ (1899), Матавуљ је објавио у Сремским Карловцима, а четири Новом Саду: „Из Црне Горе и приморја“ (1888), „Бока и Бокељи“ (1893), „Приморска обличја“ (1899) и ’С мора и планине’ (1901).“

Матавуљ је у најбољим својим годинама изненада преминуо.

После преурањене смрти Павла Марковића Адамова (1907), Симо Матавуљ је одржао опроштајни говор у Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, где се био окупио силан свет. Матавуљ је написао некрологе и Јовану Јовановићу Змају (1904), Јанку Веселиновићу (1905) и Стевану Сремцу (1906). А годину дана после одласка Павла Марковића Адамова и сâм је Матавуљ изненада, у педесет шестој својој години,  у Београду напустио (1908) овај свет. Не треба заборавити, да је старо Српско књижевно друштво уз Симу Матавуља као првог председника, имало за свог првог секретара Јована Скерлића.

Симо Матавуљ је рођен годину дана пре смрти Бранка Радичевића (1853). Ова година (2024) за Вас је била од изузетног значаја. Налазећи се на челу Бранковог кола, урадили сте много за прославу великог јубилеја: два века од рођења Бранка Радичевића?

Несвакидашњи јубилеј, 200. годишњица рођења Алексија Радичевића, потоњег Бранка, великог песника српског романтизма, животно ме инспирисао и дао шансу из снова  Бранквом колу, мојим сарадницима и мени да не импровизујемо свој боравак на свету. Захвалан сам Богу на небеској привилегији на земљи,  на рајској шанси да се стваралачки искажем и покажем да све ове деценије проведене у Бранковом колу нису прашина коју је би развејао ветар пролазности.  Уз мноштво раскошних програма у славу Бранка у многим градовима, па и изван Србије, те подигнутог новог споменика Бранку, написао сам и објавио три ексклузивне књиге поводом велике годишњице, најпре –  прву у Срба антологију (цветник) песама о Бранку Радичевићу,  те приредио два оригинлна зборника посвећена Бранку. И не само то. Значајну улогу у прослави овог великог јубилеја, али и 50. годишњице рада Бранковог кола,  одиграо је и ваш лист „Влиц“, и на томе вам од срца захваљујем.

Ових дана у Бранковом колу излази нова књига под називом „Године и разговори“ (100 интервјуа са Ненадом Грујичићем), коју је риредио Растко Лончар.

То је бедекер кроз одабраних стотину интервјуа које сам дао новинарима и писцима у периоду од 1977. до 2024. године.  Бар трећину чине разговори о мисији Бранковог кола и Бранка Радичевића. Уз то, почев од моје прве књиге песама „Матерњи језик“ до данашњих дана нижу се разговори који сликају различите временске, књижевне и друштвене зоне. Уз сваки интервју иде и мој портрет из времена када се разговарало, тако да се види и како је младо песничко лице добијало нове нијансе „зуба времена“ све до ових година и дана, надам се – уз мисао која је све време младолика. Интервуи су излазили и у претходној Југославији, и у још три државе различитог имена током процеса распадања – у четрдесет пет листова и часописа, а са мном је разговарало осамдесет новинара и писаца. На то би се Бранко нашалио: „Та има вас на ’иљаде,/ ал’ бројити немам каде!“