МИТОЛОШКИ И СТВАРНИ СВЕТ ПЕСНИКИЊЕ СЛАЂАНЕ МИЛЕНКОВИЋ

Сремски Карловци - Нови Сад, 21. јун 2025.

"ИСПРИЧАЈ СЕБИ" - НОВА КЊИГА БРАНКОВОГ КОЛА   

Седма по реду збирка поезије Слађане Миленковић 

Данас је у издању Бранковог кола изашла књига поезије Испричај себи Слађане Миленковић (1973). То је њена седма по реду збирка песама, а пре двадесет осам година објавила у Бранковом колу своју трећу песничку књигу Потпис сна (1997). Слађана Миленковић је ауторка низа наслова из области науке о књижевности, збирки есеја и критика, као и књиге интервјуа са оствареним писцима и уметницима.

У новој књизи, Испричај себи, иновантну колекцију представљају песме посвећене словенској митологији, то јест словенским богињама и боговима (Лада, Мокош, Велес, Перун), простору и времену, које они обликују. Из овог круга проистичу и песме посвећене четирма елементима (земља, вода, ваздух, ватра), као и годишњим добима. Ево песме Под кореном (где Велес шапуће): „Велес не говори./ Он шапуће/ кроз корење, кроз пређашње ја./ Он је бог дубине./ Његова није празнина./ Слушај./ Слушај као/ кад се у сну сетиш нечега/ што никада ниси научила,/ али је твоје.// Кад тишина заврши, ти си нова.“

Велес, бог пашњака, поља, усева, шума, блага (стоке) и дивљих животиња у перцепцији Слађане Миленовић је  неизбежно надахнуће, кључ прапостојбинске снаге, одраз мушког у женском принципу, у стишаној музици стваралачког ероса. Он се пројављује кроз жилиште и бивше Ја, кроз оно што је видљиво и у сну, оно што облаготворује и препорађа. У књизи Испричај себи сусрећемо се и са Ладом (богиња лета, лепоте и љубави), Перуном (бог неба и грома, покровитељ владара), али и са богињом Мокош (заштитиница жена и женских послова, богиња плодности). Богатих слика које дотичу надвремено, ова поезија има прецизан визир кроз који уочавамо митолошки свет старих Словена.

А онда, конкретно, осећамо и животне процесе природе и њених мена. Свему томе песникиња додаје и аспект свести о сопственом учествовању у чину препознавања и катарзе: „Кад се вратиш,/ више нећеш бити иста./ Нећеш знати шта је нестало – али ћеш знати да више не носиш терет.“ Посебну пажњу и анализу заслужују песничке целине: Обред снова, Обред огледала и Обред светла.

У књизи проналазимо и песме посвећене Бранку Радичевићу, чиме се калеми песникињин сремски сензибиулитет са стражиловском сликом певања. Има проблеска и религиозног, а највише лирских призора и емоције која тражи уточиште у песми-спасу: „Ослободи ме Боже свих стега тела./ Нећу да будем храна за звери/ јер душа ми је чиста./ Помогла сам пријатељу y невољи.“ Пред нама је зрела и узбудљива песничка књига, Испричај себи, која заслужује бдење и отворено срце, књига која ће разгалити сладокусце добре поезије.       

                                                                                                                                               Н. Грујичић                                                                                                                                                                                                                            

Слађана Миленковић

КАО У ПРАСТАРОМ РИТУАЛУ

О древни дубе, сведоку времена —
у шуми поломљеној,
где кора носи ожиљке громова,
а тишина шапуће имена што их више нико не зна,
ту почиње прича.

Запали траву рода. Сети се. Проговори.

Поток што тече узводно
није вода, већ жила света —
отета из руку Перунових,
враћена земљи да подсети на изгубљени смер.

Стани бос на камен. Прихвати тежину.

Стене се слажу саме,
у степенице ка небу
или у дубину душе —
као излаз из мрака
ка жућкастом светлу што није сунце
већ дах Велеса, кад сањамо будни
и ходамо кроз време.

Подигни руку. Гледај кроз прсте. Видик се отвара.

Пукотина — танка, али стварна,
кроз коју су некад путовали гласови
шамана, путописаца, праотаца.
Сада туда идеш.
Живот кроз ту цев од сенке и светла,
грчи се и расте,
као јунак који више не пита: „Зашто?“
већ: „Ко сам кад останем сам са собом?“

Кажи своје име. Последњи пут. И први пут.

                (Из књиге „Испричај себи“, Бранково коло, 2025)