ПЕСНИЧКИ ПРВЕНАЦ ЈОВАНЕ АНЂЕЛИЋ

Сремски Карловци – Нови Сад, 23. јун 2025.

ЗРЕЛОСТ ПЕСНИЧКОГ НАДАХНУЋА

Јована Анђелић објавила  у Бранковом колу своју прву књигу песама, Плаво пролеће,  у знаку 190. годишњице доласка Алексија Радичевића у Карловачку гимназију и 130. годишњице оснивања листа Бранково коло

Поезија заиста не зна за године и релативизује календарске деонице. Ту вреди оно – или имаш или немаш таленат. Песнички таленат понешто је другачији од дарова за друге књижевне жанрове. Отуда је поезија царица књижевности, највиши принцип литерарне писмености. И, рецимо и то, поезија није само књижевност, више је од тога, има своју онтолошку независност. Права поезија поседује апотропојонско дејство, помаже бићу да се зацели и ојача кад се живот укаже у проблемима и са препрекама.

Неуобичајено зрела млада песникиња, матуранткиња Карловачке гимназије, талентована Јована Анђелић (2006) обрадовала нас је већ као ђак славне школске установе наступајући раније на нашим свечаним манифестацијама. Међутим, сада је припремила своју прву књигу песама, Плаво пролеће, за штампу у Бранковом колу.

Најпре, са становишта форме, у Плавом пролећу Јоване Анђелић проналазимо песме у слободном стиху, наспрам већине у везаном, у веома разноврсним облицима. Ту су најпре римовани катрени, али наилазимо и на квинту, да би свему томе врхунила два сонета, један шекспировски (Снег на пролећу) – када се завршни двостих (куплет) одваја и иза себе оставља три катрена, укупно дакле четрнаест стихова колико сонету и припада. И ту је још један сонет (два катрена и два терцета) – Кише летње. А рима се појављује и као укрштена и као обгрљена; то није случајно, Јована има свест о том делу заната.

Одмах се може уочити да млада песникиња више пева него што пише, а то је зато што њене песме поседују музичко својство, импрегниране су матерњом мелодијом и тако доприносе звучности језика. Као да је млада Јована Анђелић порекла чувену сентенцу Езре Паунда који је рекао да се поезија с почетка пише, а доцније пева.

Као младом песнику, Стеван Раичковић ми је рекао (посаветовао) да кад јавно наступам са више песника, обавезно би требало да говорим римовану песму ако је као такву уопште имам – најбоље је да песму говорим наизуст. Такве песме се не уче напамет, оне напросто остану у песнику.  Данас песници пишу махом у тзв. слободном стиху, и те песме личе најчешће на прозни исказ, на неку врсту кратке приче, немају музички аспект. А добра римована песма већ тиме привлачи пажњу и интригира публику да са више пажње попрати значење стихова и строфа, амалгам семантичког и музичког. Уз читање (казивање) римоване песме, песник није сâм, као да га прати још неки тихи, невидљиви инструмент.

Поезија Јоване Анђелић живо насељава годишња доба и ту тражи за себе слике и призоре, атмосферу која надахњује, узбуђује, јежи руку и душу. Промена годишњих доба, на  линији додира, када се уствари завршава једно и започиње друго доба, поседује у себи струју светског бола (Weltshmerz). То је тренутак када песник осећа сиву сребрнину меланхолије, као неку врсту узвишене беспомоћности која, како се та линија топи пред надолазећим новим годишњим добом, све више постаје позлаћена радост док на сцену увелико ступа стваралачки ерос са којим се епифанијски указује нова творевина у раскоши матерњега језика, уметничка творевина која уствари постаје песма, то јест чиста поезија. То је стање lucida intervalla (светли тренуци) у коме сопствени таленат препознајемо као „белег човека у Богу и белег Бога у човеку“ (Николај Велимировић).

Ево једне строфе-квинте из песме Јоване Анђелић по којој је насловљена књига: „у мојој зими усред лета/ не могу рећи да сам зимзелена/ хвата ме нека чудна сета/ ни аорта ми није још одлеђена/ у мојој зими усред лета“. Овде се јавља „чудна сета“, меланхолија, дакле, што је најава стваралачког чина са којим, ако песник не пропусти тај тренутак, требало би да прокљуца и букне лавина стихова која неће допустити да меланхолија прерасте у депресију, већ напротив – да постане неисказиви облик радости. Тада се опева не само тај моменат у конкретном простору већ то може бити и неко друго призвано идилично место обожавања (locus amoenus). Тај чин може укључити и шире описе пејзажа, мириса, звукова, цвасти вртова, шума, облака и птица на пример у јату, али и ониричког, то јест унутарњег света који је често у опреци са друштвеном реалношћу и приватним окружењем.

На тим траговима налазе се и остале песме Јоване Анђелић, које обухватају питања о разликама између мисли и емоције, о  љубави (agape) и пријатељству, односу добра и зла, светла и таме, ероса и танатоса. Веома крупни захвати младе песникиње која се не либи да заличи на старе песнике, теме и јунаке (Ахил, Икар). Коначно, делом је то речено и на почетку овог текста, поезија и не може без крупних, вечитих тема. И кад захвата стварносне ситнице, предмете и појаве из свакодневице (Para siempre и Cottidie), све то мора да се нађе у великом млину времена чији точкови указују на неумитност људске пролазности и краја, на осећање смртности, а чиме обилује збирка Плаво пролеће, односно указује на то да је Јована права песникиња. Плава боја је симбол носталгије, спокоја и вере, асоцира на море и небо, припада вечности.

У песми Бранку, која је Јованин дуг Стражилову, Карловцима и Гимназији, она пева: „Ево зима ме ледена стиже,/ све је ближе и ближе./ А мени се не иде у Хад./ Не желим да умрем млад.“ Њена поезија је и нека врста молитвеног зазива да се демистификује и објасни смисао живота и човековог пута на земљи, да се обзнани позиција песника у свету и језику. Тиме се ове песме отварају као уметничке творевине из необјашњиво богатог (заумног, рембоовског) искуства које се чудом, ето, појављује и у адолесцентском периоду: „Мајко, молим те, сашиј ми крила./ Папир камен, чак и свила./ Само да одлетим па макар и да лутам,/ Зашто ми говориш Сунца да се чувам?“

Младост је најузвишенији период људског века, елементарна жица живота и наставка лозе једног народа. Иво Андрић је рекао: „Младост налази снаге и времена за све; млад човек  не види краја ни својој снази ни свом времену.“ Таквом се указује и Јована као представница најмлађе генерације која у свим областима недри теленте и вредности пред којима је живот. Отуда је институционална и лична подршка младима, поготово даровитим најмлађим ствараоцима, од прворазредне важности, здрав поглед на свет и будућност, радост која испуњава срца са свих страна. Млади ствараоци попут Јоване Анђелић и те како имају свест о свом добу, али и о генези историјских законитости које се у циклусима појављују: „Пробадајући врисци из тамница/ И протести са улица,/ Све је расуло, све је већ виђено,/ Али ограђивање оковима никада није превазиђено.“

Песнички првенац, Плаво пролеће, Јоване Анђелић понудиће читаоцима истински уметнички ужитак. То је прилика да се озаре многи који поезију доживљавају као неуништиву духовну дисциплину, као језик над језицима. Ову снажну и дирљиву књигу испевала је млада ауторка жарко посвећена лирском духу. Пожелимо јој успех и способност за неговања талента за таленат да би са таквом ултрасвешћу о дару на јавној сцени сачувала позицију и пут своје песничке мисије.                                                                                                                                                                                                                                               Н. Грујичић  

Јована Анђелић

                                 БРАНКУ

Шта је тај зрак што ме буди,

тера да поклекнем  злослутној ћуди?

Да ме повуче у хлад.

А ја бих да будем заувек млад.

Ево зима ме ледена стиже,

све је ближе и ближе.

А мени се не иде у Хад.

Не желим да умрем млад.

Али кад видим да наде има

нестане сва језа која ме прожима.

Ако ништа, нека свет милује склад,

а ја ћу остати заувек млад!

Гвоздена рука ме стиска.

Нека се не прави никаква вриска!

Свако је осуђен на овај пад –

Мора неко и да оде млад.

Не мислим пуно о смрти,

нити је неки закључак крути.

Баш напротив, сада сам јој рад!

Само да останем заувек млад!

КАДА ОДРАСТЕШ

Када одрастеш

птице престају да певају.

Не зато што заправо не певају

већ зато што их ти не чујеш.

Када одрастеш

људе није брига кад плачеш.

Не зато што плачеш без разлога

већ зато што плачеш са разлогом.

Када одрастеш

трава и цвеће више нису тако живописни.

Не зато што су изгубили боју

већ си ти.

Када одрастеш

храна више нема исти укус.

Не зато што је различита

већ зато што је правиш сам.

Када одрастеш

то више ниси ти.

Ниси ти

већ све што те је стигло на путу.

Када одрастеш

желећеш да вратиш време.

Не зато што ти је тако лоше

већ зато што је могло бити лепше.

Када одрастеш

све некако крене наопако.

Не зато што си одрастао

већ зато што ниси.

Када одрастеш

немој да разочараш млађег себе.

Не зато што је он мали и свашта жели

већ зато што сте то обоје.

                                                (Из књиге „Плаво пролеће“, Бранково коло, 2025)